Fenomen Mišela Uelbeka: “Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška, koja ne donosi nikakvu radost”

Pre nekoliko nedelja na police knjižara u Srbiji stigao je "Serotonin", novi roman Mišela Uelbeka, jednog od nekolicine najboljih svetskih savremenih pisaca. Kao i u slučaju prethodnih njegovih knjiga, velika pažnja čitalačke publike posledica je što kontroverze i književnog kvaliteta, što svojevrsnog proročkog dara piščevog Piše Muharem Bazdulj

3
Foto: Profimedia

Tačno četiri godine nakon što se pojavio prethodni njegov roman – “Pokoravanje” – u francuske knjižare došao je novi roman Mišela Uelbeka: “Serotonin”. Termin objavljivanja u oba slučaja bio je sami početak januara: 2015. i 2019. godine. Zahvaljujući izdavačkoj kući Booka i prevodiocu Vladimiru D. Jankoviću, oba ova romana čitaoci u Srbiji mogu da čitaju među prvima u Evropi. “Pokoravanje” je objavljeno u februaru 2015, a “Serotonin” marta ove godine.

Evo kako počinje “Serotonin”, ako ništa zarad osluškivanja neponovljivog Uelbekovog tona: “Tableta je mala, bela, ovalnog oblika, može se prepoloviti. Budim se ujutro u pet, ponekad u šest, potreba dostiže vrhunac, to je najbolniji trenutak u mom danu. Prvo uključim električni uređaj za kafu; prethodne večeri napunio sam već rezervoar vodom i u filter stavio mlevenu kafu (uglavnom je to malongo, i dalje sam prilično zahtevan kad je o kafi reč). Cigaretu ne palim pre nego što popijem prvi gutljaj; to uzdržavanje namećem sebi, to je svakodnevni uspeh koji je kod mene prerastao u glavni izvor ponosa (ovde, pritom, valja priznati da električni uređaji za kafu rade brzo). Olakšanje koje mi donosi prvi dim je trenutno, njegova žestina zapanjuje. Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška, koja ne donosi nikakvu radost, koja se u potpunosti definiše žudnjom i prestankom te žudnje.”

REVIZIJA ŽIVOTA: Čini mi se da bi verni Uelbekovi čitaoci prepoznali da je ovo njegova naracija, čak i da ne pročitaju autorovo ime na koricama. Njegovi protagonisti su po pravilu nezadovoljni životom, da baš ne kažem depresivni, a nekakvu utehu kao da im donosi precizno registrovanje detalja iz svakodnevice. Još od prvog romana koji ga je proslavio – “Proširenja područja borbe” iz 1994. godine – naratorima njegovih romana se menja ime i neki detalji uz biografije, ali to je suštinski jedan te isti lik. Bez upadanja u zamku preteranog insistiranja na “podmuklom delovanju biografije” možemo bez puno nepreciznosti primetiti da, recimo, dob Uelbekovih glavnih junaka raste onako kako i sam autor stari. Takođe, on voli da se igra sa činjenicom da je po obrazovanju inženjer agronomije, pa su kod njega naratori često ljudi sa formalnim obrazovanjem iz prirodnih nauka, ali odlično upućeni u književnost i istoriju, recimo.

Glavni junak “Serotonina” predstavlja nam se već na prvoj stranici romana svojim punim imenom. Zove se, kaže, Floren-Klod Labrus i ima četrdeset šest godina. Agronom je po profesiji, igrom slučaja, bez finansijskih briga. Ono što ga u svakodnevnom životu ponajviše nervira jesu sve striktniji antipušački zakoni. U vezi je sa Juzu, Japankom dosta mlađom od sebe, koja radi za Japanski kulturni centar u Parizu. Već na samom početku romana, međutim, ta veza je na samrti, između ostalog i zbog naratorovog otkrivanja filmića na kojima ona uživa što u grubom grupnom seksu, što u orgijama sa psima. Nakon raskida s njom, Floren-Klod se seli u jedan od retkih pariskih hotela u kojima se još može dobiti pušačka soba. Ono što sledi je neka vrsta intimne revizije dotadašnjeg dela njegovog života i suočavanje sa ljudima i ženama koji su mu u životu nešto značili. Pilule antidepresiva tu su sve vreme kao lajtmotiv.

OSEĆAJ ZA OLUJU: Ono što je za Uelbeka kao pisca karakteristično jeste strašno retka sposobnost suočavanja sa sadašnjošću i nagoveštajima sutrašnjice. Ako bismo u varijaciji stare maksime po kojoj istoričari vide samo prošlost, novinari vide sadašnjost, bogovi budućnost, ali mudraci vide neposrednu budućnost, smeštali Uelbeka na neku policu, mogli bismo ga u tom registru nazvati mudrim piscem. Otuda dolaze i fenomeni u vezi s njegovim knjigama na koje se mediji najradije osvrću. Samo nekoliko dana nakon objavljivanja “Pokoravanja”, knjige koja se bavila, najšire gledajući, odnosom između sekularnog francuskog društva i narastajućeg uticaja islama, desio se teroristički napad na redakciju lista “Šarli ebdo”. Donekle slična stvar se desila i sa “Serotoninom”. Iako je protest “žutih prsluka” započeo pre nego što je “Serotonin” objavljen, tekst romana je bio napisan i rukopis predat izdavaču pre nego što su protesti počeli.

I mada Uelbekovi demonstranti nisu, naravno, identični “žutim prslucima”, polazište sa koga protestuju je identično: pad socijalnog standarda povezan sa sve većom otuđenošću političkih elita koje brinu o mogućem kraju sveta i baštini koju će da ostave posle kraja mandata, dok najveći broj ljudi brine jedino to kako da koliko-toliko solventni dočekaju kraj meseca. Međutim, ključni proročki dar Uelbeka ima manje veze s dnevnom politikom, a više sa antropologijom. Makar i percipiran kao neka vrsta desničara, Uelbek zapravo prokazuje nerealnost levičarskih utopija. Koliko god bilo moguće teoretski i zamisliti svet u kojem svi imaju jednake prihode, nije moguće zamisliti svet u kojem su svi jednaki. Neki će biti visoki, a neki niski, neki će biti debeli, a neki mršavi, neki će biti inteligentni, a neki priglupi, neki će biti elokventni, a neki ćutljivi. Nejednakost kao takva je neostvariva, a i kad bi bila ostvariva, bila bi neljudska. Uelbeka ne interesuju neljudski i neostvarivi svetovi. On je istinski romansijer u onom kunderijanskom ključu po kome je roman “istraživanje postojanja”. Čak i kad piše o svetu koji ne postoji, to je uglavnom svet realističniji od onog koga ima.

CEO TEKST ČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA NA DUPLO VEĆEM BROJU STRANA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 25. APRILA.

Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET

*Napomena: Naredni broj Nedeljnika izlazi 9. maja

3 KOMENTARA

  1. Isto kao Uelbekov junak nikada ne palim cigaretu pre prvog gutljaja kafe i to mi pricinjava veliko zadovoljstvo, uvek insistiram na pusackoj sobi………………..vise nema velikih zadovoljstava pa se borim za mala dok i njih ne ukinu

  2. Covek bez zuba, bez osmeha, bez radosti, bez…
    Ne znam kako zivi sam sa sobom a izgleda da su njegove knjige proizvod terapije koju mu savetuje dugogodisnji psihijatar.

Comments are closed.