Ekskluzivna kolumna Filipa Lama za Nedeljnik: „Maroko je dokaz da je fudbal igra borbe. Za mene je Argentina vrhunac prvenstva“

Svet priča o Maroku. Četvrti put u istoriji u četvrtfinale se plasirala jedna afrička nacija (u međuvremenu i u polufinale, op. aut), a ovo je prvi put da je to za rukom pošlo arapskoj naciji. Geografski, to je tačno, ali u pogledu fudbalske kulture, Maroko je evropska fudbalska zemlja. Jedna od zvezda tima, Ašraf Hakimi iz Pari Sen Žermena, rođen je u Madridu i igrao je u svim Realovim omladinskim kategorijama. Drugi, Hakim Ziješ iz Čelsija, odrastao je u Holandiji i stekao ime u Ajaksu iz Amsterdama.

Maroko, čija se obala može lako videti iz Andaluzije, prilagodio je svoj fudbal španskom stilu rondoa. Igrači su laki, okretni, fleksibilni, tehnički dobri. Tim se predano brani, hrabro ide u kontru.

„Moramo da kopiramo igru Evropljana“, kaže trener Maroka Valid Regragi, „i da u nju unesemo sopstvene vrednosti“. Maroko je izbacio Španiju u osmini finala i to pokazuje da su uspeli u toj nameri.

Španija i Nemačka su ispale, Italija nije ni na turniru, tri od pet evropskih šampiona sveta gledaju Mundijal kod kuće. Ipak, Evropa je pobedila u Kataru. Gotovo svi važni igrači četvrtfinalista su zaposleni u evropskim klubovima, oblikovani tamošnjom intenzivnom konkurencijom.

U četvrtfinale su se plasirali i Argentina i Brazil, dva južnoamerička giganta koji dugo nisu osvojili titulu, ali su uvek moćni. Dakle, svet fudbala se nije promenio. Maroko je – ne tako veliko – iznenađenje koje se uvek dešava i koje doprinosi toj magičnoj privlačnosti fudbala.

Za mene je Argentina vrhunac ovog Svetskog prvenstva.

Svi igrači su savladali osnovnu lepotu fudbala, igru jedan na jedan, defanzivno i ofanzivno, igraju agresivno ali vrlo pošteno. Ove individualne veštine, koje su izgubljene iz vida u debatama o taktikama i sistemima, su ono što se računa ako želite da pobedite. Argentinski igrači pokazuju bezuslovni intenzitet. Oni zajedno čine fudbalsku jedinicu, koju navijači verno prate jer vide da je na terenu ekipa – tim. I zato što vide sve ono što je u fudbalu dobro.

Trener Lionel Slaloni ima sve pod kontrolom. Inače, reprezentacije su manje sređene jer retko treniraju zajedno. Ali Argentina igra skladno kao klupski tim u nokaut fazi Lige šampiona. Njihov plan je jasan: žele da stalno iznova osvajaju loptu i vrše visok presing. To je odbrambena ideja, ali dizajnirana da bude proaktivna. Jer i Argentina može da zadrži loptu u svojim nogama.

Pored toga, Skaloni je razmišljao o tome kako da integriše izvanrednu klasu Lionela Mesija. On je u intervjuu za „Zidojče cajtung“ ispričao kako je na početku svog mandata namerno igrao bez Mesija da bi se tim snašao bez zvezde. Onda ga je integrisao.

Argentina i Mesi su pronašli neobičnu i uzbudljivu podelu posla u timu i to pali – 2014. godine, kada su izgubili od nas u finalu na Marakani, njegovi saigrači kao da su čekali da sam sve reši. Osam godina kasnije, 2022. igraju za njega, a on čeka svoj trenutak. To daje dodatnu vrednost timu.

A Skaloni, po mom mišljenju, pokazuje šta znači kada trener ima i liderske osobine i stručnost. Iberijska kultura posedovanja lopte, zajedno sa mentalitetom Južne Amerike – teško da može biti bolje u svetskom fudbalu.

Evropa svakako može nešto da nauči od Argentine i Južne Amerike.

Nemačka ima mnogo talenata, ali joj nedostaje red i plan. Italija je sve suprotno, struktura je tu, nedostaje joj smelosti i akcije u ofanzivi. Španija ima superioran stil, ali nedostaje želja da se igra jedan na jedan. Španija je u Kataru igrala „Rondo“, što, kao što znamo, ne podrazumeva postizanje golova. Fudbal je dečja igra, kažu u Nemačkoj, jer vam je potrebna samo lopta i dva ranca kao stative. U Španiji vam ne trebaju rančevi.

Ali lepo je i atraktivno, i za igrače i navijače, nadigrati protivnika, sprečiti ga da vas prođe. Maroko će to ponovo pokazati u četvrtfinalu protiv Portugala. Fudbal je igra borbe.