Ne prestaje da se povećava pritisak na nezaposlene i „korisnikeˮ socijalnih naknada trajno isključene iz zapošljavanja. On se proširuje na sve zemlje članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), i sprovodi se na svim nivoima: u političkim govorima, stavovima koje zastupaju esejisti i komentatori, istaknutim naslovima u štampi, u zvaničnim izveštajima. Da ne zaboravimo ono najvažnije: politiku zapošljavanja koja se sprovodi, a koja zadržava poseban tretman za nezaposlene.
Taj pokret je opšti i koordinisan. U svom izveštaju o Perspektivama zapošljavanja u 2006. godini, OECD se bez uvijanja zalaže za strateške linije za koje veruje da čine „političku ekonomiju reformiˮ koje se sprovode od 1994. (1), a čiji se najvažniji deo odnosi na „strategije za aktiviranje nezaposlenihˮ. Ta organizacija sa sedištem u dvorcu Muet (na posedu s pogrešnim imenom) htela bi da se „više fokusira na sve aspekte socijalne zaštiteˮ. Ona neumorno nastavlja svoj rad na prilagođavanju doktrine workfare (uvođenje „plaćenogˮ rada) u svim zemljama članicama. Ove su pozvane da, pod velom „olakšavanja prelaska iz statusa primanja pomoći u profesionalnu aktivnostˮ, razmrse klupko u kom su uvezane institucije koje štite plaćene radnike, počev od sistema naknada za nezaposlene. Suština te doktrine potvrđuje se više nego ikada: „Budući da mnoge osobe, neaktivne u godinama kada su sposobne za rad, primaju naknade za nezaposlene, važno je da ove ne predstavljaju prepreku za zapošljavanje (2)ˮ.
Samo u slučaju Francuske, popis „reformiˮ koje se sprovode već desetak godina pod parolom workfare bio bi dovoljan da nam se zavrti u glavi. U ime „ohrabrivanja za radˮ, politike zapošljavanja i, šire, fiskalne i socijalne politike preorijentisane su tako da štap i šargarepu usmere ka nezaposlenima.
Mehanizam podsticaja za povratak na posao korisnika minimalnog dohotka za integraciju (RMI) reformisan je nekoliko puta, šeme pomoći za stanovanje su reprofilisane, pragovi i izuzeća od poreza na stanovanje su revidirani, premiju za zapošljavanje, stvorenu 2001, ojačale su vlade koje su se smenjivale, minimalni dohodak (RMA) pojavio se 2004, a RMI, koji dugo nije revalorizovan, izgubio je 25% svoje vrednosti u odnosu na smic (zagarantovani minimalni dohodak, prim. prev.) od 1990…
U istom smislu, prava na novčanu naknadu za nezaposlene smanjena su, 2004. i 2006, produžavanjem, s jedne strane, minimalnog trajanja aktivnosti potrebne za ostvarivanje prava, i s druge strane smanjivanjem trajanja naknada. Na drugom kraju lanca, znatno je smanjeno trajanje specifične solidarnosti (ASS), koja je „prikupljalaˮ preračunato (3) osiguranje za slučaj nezaposlenosti i nezaposlene na kraju prava.
Istovremeno, kontrole i sankcije za „lažne nezaposleneˮ postale su određenije. Od 2001, kao deo personalizovanog akcionog plana (PAP), Assedik može da uhvati direktora odeljenja za rad „kada smatra da postoji sumnja u pogledu poštovanja uslova za traženje posla ili u pogledu volje primaoca da prati obuku koju predviđa PAPˮ. I ako, kao što je moguće, „sumnjaˮ ne koristi optuženom, direktor odeljenja za rad može onda da suspenduje naknadu kada osoba „ne dostavi dokumente koji opravdavaju stvarni i ozbiljan karakter njenog traženja posla (4)ˮ.
Povika na besplatni prevoz
U praksi, čista i jednostavna suspenzija nadoknada, koja je smatrana suviše grubom, bila je malo primenjivana. Da bi sistem sankcionisanja bio operativan, dopis od 5. septembra 2005. (5) uspostavio je sistem postepenog smanjivanja iznosa naknada čija stopa raste (sa 20% na 50%, a zatim na 100%) svaki put kada nezaposleni odbijaju ponude koje im se daju, pod uslovom da su „kompatibilne sa njihovom specijalnošću ili obukom i mogućnostima mobilnosti, i plaćene po stopi koja se normalno praktikuje u toj profesiji u regionuˮ. Bez preciznog trajanja nedeljnog radnog vremena.
Sve naše ekonomske i socijalne institucije prošle su kroz trenažu podsticaja za vraćanje na posao. Podstaknute njihovim elanom, ne oklevaju, bez daha, da preispitaju destimulativnu ulogu ulaznica za kantine ili smanjene tarife koje nude opštinske biblioteke. Zato što je vreme teško, i jer je vreme da se načini „skokˮ. Tako, zvanični Kamdesuov izveštaj, koji je zatražio Nikola Sarkozi, u vreme kad je bio ministar ekonomije i finansija, predlaže „akciju senzibilizacije i informisanja lokalnih vlasti kako bi ove modifikovale postojeće mehanizme za smanjenje lokalnih tarifa (kantine, biblioteke, itd.) (…). U stvari, diskriminacijom koju vrše između neaktivnih ili nezaposlenih i slabo plaćenih radnika, lokalne vlasti imaju tendenciju da smanje finansijske dobitke radnika kada se oni vrate na posao i da stave naglasak na situacije koje su ‘zamke neaktivnosti’ a koju vlast nastoji da smanji na nacionalnom nivou (6)ˮ.
Generalni izvestitelj Centra za istraživanje dohotka i socijalne kohezije (CERC), takođe je krenuo u potragu za poslednjim „nišama nezaposlenihˮ: „Još uvek postoje brojne druge zamke neaktivnosti koje su manje poznate jer one često otkrivaju odgovornost lokalnih zajednica. Na primer, besplatan prevoz koji su odobrile određene opštine za RMI-stove (korisnike R.M.I.-ja) ili za nezaposlene. Neki gradovi – posebno mislim na Rems – uhvatili su se ukoštac sa tim problemom (7). Ostaje samo da se ispitaju destimulativni efekti ogromnih dobitaka koje su prikupili oni (nezaposleni) koji imaju vremena da se u sve to upuste…“
Ono što je urađeno u Francuskoj inspirisano je sveukupnom filozofijom koju je Džon Kenet Galbrajt ismevao na sledeći način: „Javna pomoć (…) upravlja prenosom prihoda vrednih lenjima i drugima koji nisu nizašta, i, time, obeshrabruje napore tih vrednih i ohrabruje nerad lenjih. (…) Tako, uzimajući novac od siromašnih i dajući ga bogatima, mi stimulišemo napore a, time, i ekonomiju (8).ˮ
Evropska strategija zapošljavanja (SEE), uspostavljena 1997. godine, i ažurirana 2003. i 2005. godine kako bi bolje odražavala ciljeve Lisabonskog samita (2000), preuzima u okviru svojih osnovnih smernica suštinu te poruke workfare: treba „trajno prilagođavati podsticaje i efekte koji destimulišu, koji proističu iz sistema poreza i naknada, uključujući upravljanje naknadama i njihovo uslovljavanje i smanjenje visokih marginalnih efektivnih poreskih stopa, posebno za osobe sa niskim primanjima, uz obezbeđivanje odgovarajućih nivoa socijalne zaštite (9)ˮ. Članice Evropske unije su pozvane da izveštavaju o svojim nacionalnim akcionim planovima za zapošljavanje u skladu sa ovim smernicama. Posle čega Savet Evropske unije vraća svoje preporuke. Prema gnevnom tonu Saveta, koji smatra korisnim „da se daju jače preporuke državama članicamaˮ, račun još uvek ne postoji. Neophodno je „da se ohrabri više ljudi da uđu na tržište rada i tu ostanu, i da se rad učini istinskim izborom za sve ljude (10)ˮ. „Rad, kao izborˮ, definitivno predstavlja budućnost.
Iako SEE izražava žaljenje zbog odlaganja Lisabonske agende, koja je predviđala prisilni marš ka punoj zaposlenosti do 2010, OECD je manje pesimističan. Organizacija najrazvijenijih država sveta pomno prati kako zemlje članice uzimaju u obzir savete koje im ona daje u vezi sa politikom zapošljavanja. Naglašavajući da se koristi od „aktivnih politika tržišta radaˮ mogu maksimizirati integracijom u „sveobuhvatnu strategiju aktiviranja nezaposlenihˮ, ta organizacija je zadovoljna što je „sve veći broj zemalja OECD-a veoma blizu sistemu ovog tipaˮ.
U skladu sa strukturnim reformama koje su preduzete u oblasti naknada za nezaposlene od 1994. godine, OECD objavljuje sažetu tabelu akcija koje idu u pravom smeru. Dok su zemlje članice preduzele donekle neusklađene mere u pogledu iznosa naknada za nezaposlene, kretanje je mnogo konvergentnije u smislu smanjenja perioda isplate. Desetak zemalja, uključujući Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Belgiju, Dansku i Holandiju, preduzelo je „reforme u skladu sa OECD-ovom strategijom zapošljavanjaˮ. Što se tiče „jačanja raspoloživosti za neki posaoˮ, mere preduzete kako bi se „ograničila mogućnost ponuđena nezaposlenima da odbiju ponudu za posao, zbog profesionalne inkompatibilnosti sa delatnošću, zbog nadoknade i/ili ranijeg radnog mestaˮ još su bolje. Ovde, od trideset zemalja u organizaciji, dvadeset njih se pokazalo kao dobri učenici. Druge su uspele da nadoknade kašnjenje tako što su pooštrile kriterijume podobnosti za sistem kompenzacije, ostvarile određene povlastice u vezi sa „obukomˮ, ili uvođenjem perioda čekanja. Ukupno, sedamnaest zemalja može da prikaže manje „destimulacije za radˮ. Međutim, četiri zemlje se ističu u tome da su uvele ili ojačale svoje osiguranje za nezaposlenost: Italija, Grčka, Turska i Koreja.
Preporuke OECD-a o naknadi za nezaposlenost jedan su od stubova politike rada koju je ta organizacija artikulisala, a koja se nije promenila u poslednjih deset godina: „Preporuke iz strategije za zapošljavanje iz 1994. godine zasnovane su na pretpostavci da visoke naknade za nezaposlene, za jedan duži period, mogu da poremete funkcionisanje tržišta rada.ˮ U ekonomskoj doktrini koja je danas dominantna, tržište rada, koje bi trebalo da spontano dovede do pune zaposlenosti, ne sme dakle da bude „poremećenoˮ.
Uživanje u besposlici
Dakle, u smislu poremećaja, „naknade za nezaposlene mogu da pogoršaju nezaposlenost na dva načinaˮ. Prvi se odnosi na indolentnost i koketiranje nezaposlenih: „Time što čini da su nezaposleni manje pod pritiskom da traže i prihvate ono što se pruža, kompenzacija može da produži trajanje nezaposlenosti ili čak da dovede neke korisnike do potpunog povlačenja sa tržišta rada.ˮ Drugi razlog je da kompenzacija teži da podigne cenu rada. Ne zbog visokog nivoa premija za osiguranje za nezaposlene, već zato što poslodavci moraju da plate više kako bi otrgli radnike od uživanja u besposlici, jer se ona udvostručava kao prihod dobijen u zamenu za dohodak: „Smanjivanjem oportunitetnih troškova neaktivnosti, Špovlastice za nezaposleneĆ verovatno će se pojačati zahtevi zaposlenih za platama i, u konačnici smanjiti potražnja Šod strane kompanijaĆ za radnicima.ˮ
„Rezervna vojska kapitalaˮ (nezaposleni), koja je, prema Marksu, trebalo da vrši pritisak na plate, počela bi da radi u suprotnom smeru. Time što utiče na podizanje plata, ona bi postala uzrok vlastite nezaposlenosti! U stvarnosti se dešava upravo suprotno: relativni troškovi rada nisu prestajali da opadaju tokom poslednjih dvadeset pet godina (udeo plata u dodatnoj vrednosti opao je za više od četiri procentna poena u proseku u svim zemljama OECD-a), upravo pod pritiskom nezaposlenosti… Bilo kako bilo: onima koji su, pomalo naivno, pomislili da je sistem osiguranja za nezaposlenost tu da pomogne nezaposlenima, OECD namerava da objasni da su, naprotiv, naknade za nezaposlene te koje stvaraju nezaposlenost!
Teorija workfare raspada se čim na duže od pet sekundi dođe u dodir sa realnošću: ni sam OECD ne oskudeva u grafikonima koji pokazuju da je „marginalna poreska stopaˮ primaoca naknada za nezaposlenost, kada on nađe posao, između 80% i 100% (što znači da je, na papiru, najveći deo povećanja njegovih prihoda kada nađe posao nadoknađen smanjenjem njegovih raznih nadoknada i povećanjem njegovih poreza). Poziv upućen zdravom razumu je očigledan: kako da ne pomislimo da su nezaposleni obeshrabreni da se vrate na posao, kad se zajedno sa njima izračuna nekoliko finansijskih dobitaka koje bi mogli izvući?
Ceo problem je u tome što je taj poziv zdravome razumu asimetričan. Prava radoznalost bi bila da se postavi pitanje kako se dešava da je u Francuskoj, na primer, 25% zaposlenih (naglašavamo: četvrtina plaćene populacije!) „napravila izborˮ da radi za prosečni mesečni prihod (ili koji je snižen na mesečnu osnovicu) niži od 1,14 puta od minimalne mesečne zarade (11)… kad praktično ništa ne bi izgubili kada bi opušteno čekali da dobiju džekpot u vidu pomoći? Da je teorija workfare zaista funkcionisala, u Francuskoj trenutno ne bi, zvanično, bilo dva miliona nezaposlenih, već sedam miliona onih koji su svojom voljom nezaposleni! Umesto da blagosilja nebo što ova teorija ne funkcioniše, OECD usavršava svoju strategiju kako bi bolje sproveo svoje prioritete. Zato što je doktrina ono što je najvažnije.
Dobri španski i portugalski učenici
Kako onda, pita se ova organizacija, učiniti da se prihvate reforme tržišta rada koje bi bile u interesu zaposlenih i nezaposlenih, ali koje oni ne žele? Preporuke vladama nemirnih naroda istaknute su podebljanim slovima i kurzivom u izveštaju: potrebno je pristupiti „parcijalnim reformama: reformisati na margini da bi se kasnije sprovele dublje promene politikeˮ. Ofanziva, dakle, mora krenuti sa strane, i potkopati najslabije oslonce plaćenog rada, ostavljajući za drugi napad „tvrdo jezgroˮ: „Da bi se izbegli sukobi sa glavnim interesnim grupama, vlade mogu, u početku, da uvedu reforme na marginama ‘čvrstog jezgra’ tržišta rada, bez stvarnog uticaja na institucionalne strukture koje pogoduju postojećim radnicima. Ovo teži da ojača dualnost tržišta rada, što postepeno može da dovede do podrške javnog mnjenja za temeljnije reforme institucija i politike tržišta rada.ˮ
A organizacija treba da ponudi primer Španije i Portugalije, gde se ova strategija uspešno odvijala. Posebno u Portugaliji je preduzeta briga o liberalizaciji ugovora o radu na određeno vreme (CDD) pre nego što su prošireni razlozi za otpuštanje koji su primenjivi na ugovore o radu na neodređeno vreme (CDI) i ukinuto prethodno odobrenje za kolektivno otpuštanje.
Ova bitka koja je vođena dobrim redosledom, zaključuje OECD, „verovatno je stavila radnike sa stalnim ugovorom o radu u slabu poziciju da se suprotstave reformama kad su privremeni i nezaposleni radnici bili relativno brojniˮ. U ovoj strategiji bočnog pristupa, čiji je cilj probijanje fronta na mestima najmanjeg otpora, brzo se shvata da je najefikasnije da se na prvom mestu napadnu sami nezaposleni.
Racionalno je prijatelj dobra: „Strukturne reforme, koje počinju da stvaraju troškove pre nego što donesu korist, mogu se suočiti sa manje političke opozicije ako težinu političkih promena u početku nose nezaposleni. U stvari, manje je verovatno da će ovi poslednji, a ne poslodavci i plaćeni radnici, da čine političku većinu sposobnu da blokira reforme, u situaciji u kojoj ih je manje i često su manje organizovani.ˮ Rad OECD-a je vrlo skup za poreske obveznike, ali u toj organizaciji su iskreni.
Validnost doktrine workfare, međutim, prevazilazi strateške ciljeve jer ona doprinosi ideološkom naoružavanju. Teorija nezaposlenosti koja pretpostavlja dobrovoljnu prirodu nezaposlenosti, i koja praktično svaku nezaposlenu osobu čini „lažnim nezaposlenimˮ, svakako ima funkcionalni karakter, jer nemoć koju demonstrira vlada prepušta svakoga njegovim vlastitim strahovima. U ovim vremenima sve veće ekonomske i socijalne nesigurnosti, kao i institucionalizacije prekarnosti, strah od mogućnosti pada, gubljenja vrednosti, i konačno od siromaštva, nalazi delom magijski izlaz u jednoj imaginarnoj instituciji radikalnog i pogrešnog razlikovanja grešnika (12). Ako je zaista nesreća bila delikatna u odabiru svog plena sa stigmom dokazane moralne greške (lenjost ili nezainteresovanost koja ovde signalizira na dobrog kandidata), većina nas mogla bi se osetiti u velikoj meri zaštićenima. Što bi bilo vrlo korisno kada znamo, kako podseća Emanuel Pjeru, da je „svaki drugi radnik bar nekad bio nezaposlen!ˮ.
Litanija „jeftinih frazaˮ na račun nezaposlenih i drugih sentenci kojima nam naši političari sole pamet raširila je u javnosti tezu o dobrovoljnoj nezaposlenosti. Treba li se okomiti na ponekad mračnu ulogu medija u orkestraciji zastrašujuće buke čiji je cilj da izazove stid kod onih koji povremeno pljačkaju sistem osiguranja za nezaposlene (toga naravno ima!), kod očiglednih prevaranata (uostalom, kako da se to izbegne?) i ukaže na veliko razbojništvo (koje je svakako uznemirujuće). Možda bi o tome vredelo razmisliti, pogotovo zato što to, ponekad, kako se čini, uvlači u priču i javno mnjenje („Najzad, uznemirujuća istraga!ˮ).
Međutim, čovek se uvek zapanji pred činjenicom da nekoliko prevara i drugih pljački privuče više pažnje nego ogromne uštede koje je ostvario sistem osiguranja od nezaposlenosti kada on kompenzuje samo 60% nezaposlenih (13). S druge strane, čak i pod pretpostavkom da se 10% troškova osiguranja od nezaposlenosti odnosi na neopravdane beneficije (niko nikada nije „objavioˮ takvu preteranu procenu), teško bi bilo ostvariti gubitak za fondove osiguranja od nezaposlenosti od tri milijarde evra godišnje… ta suma je daleko od iznosa utaje poreza, koja se procenjuje na 50 milijardi evra godišnje za Francusku (14). Zanimljivo, kada pokrademo državu, čini se da bi to bilo manje ozbiljno. Mora se reći da lopovi verovatno nisu isti.
Kada je akademija krajem 1970-ih objavila Kejnsovu smrt, i kada je zajedno sa njim sahranjena i ambicija da se izgradi država blagostanja, vizija sveta koja je zauzela njeno mesto dala je blagoslov workfare-u. Vratila se ideja da je, kad je reč o pomoći siromašnima, bolje da im se ne pomogne. Socijalna država welfare proglašena je krivom što je stvorila mrežu institucija koje su se odnosile previše zaštitnički prema najamnom radu, nezaposlenima i siromašnima. To je bilo dovoljno da se objasne sva zla od kojih su patile sve zapadne ekonomije na kraju „slavnih trideset godinaˮ (15). Ljudi koji su se malo opustili, uz pomoć dugog perioda pune zaposlenosti, na kraju su doveli kapitalizam do ivice ponora. Njihova pregovaračka moć preusmerila je u njihovu korist podelu dodatne vrednosti. U skladu sa tim pala je i profitabilnost kapitala. Produktivnost je takođe opala zbog ograničenja koja su postavljana potrebi za fleksibilnošću, modernizacijom industrijskog aparata i restrukturiranjem velikih multinacionalnih kompanija.
Sama inflacija je percipirana kao rezultat „labaveˮ kejnsijanske monetarne politike koja je poslužila da se sakrije realnost temeljne strukturne nezaposlenosti i održavanjem pune zaposlenosti monetarnim iluzijama. Kad smo se konačno suočili sa izvorom zla (kejnsijanskim inflatornim politikama), realnost strukturne nezaposlenosti je došla do izražaja, a njeni teorijski uzroci ex post potvrđeni su kao dokaz pudinga (dokaz da puding postoji je to što ga mi jedemo). Stoga, ne bi ničemu služilo da se podstiče potražnja, dok proizvodni resursi, a posebno radnici odbijaju da se prodaju po tržišnoj ceni.
Većina naših nevolja proistekla je iz problema sa ponudom. I ponude rada u prvom planu. Neprijatelj je tada razvio sve zaštitne institucije najamnog rada (radno pravo, socijalno osiguranje, osiguranje od nezaposlenosti, socijalnu pomoć itd.), koje su mu, oslobađajući radnike od ekonomske nesigurnosti, dozvolile da se ovi suviše skupo prodaju, snižavajući potražnju kompanija za radom i time stvarajući nezaposlenost. Dvadeset pet godina kasnije, još uvek smo tu.
Kad Mao inspiriše liberale
U Životinjskoj farmi, slavnom romanu Džordža Orvela, svaki put kada nesreća pogodi životinjsku zajednicu – koja je izvela svoju proletersku revoluciju izbacivanjem vlasnika farme – čujemo vapaj starog teretnog konja Malabara (Boksera), kako se oglašava svojim spasonosnim njištanjem: „Ja ću raditi još jače!ˮ Tako se mlin na farmi, koji je nekoliko puta uništen, odmah obnavlja zahvaljujući žestokom suprotstavljanju nevoljama. Malabar, na posao!
Ali kapitalistička ekonomija nije farma životinja, a poljoprivredna ekonomija, čak ni maglovito, ne podseća na osvajanje Zapada. Nije dovoljno da se uzmu lopata i pijuk, i naoruža se svom tupom hrabrošću Malabara ili ponosom irskog pionira, da bi se zviždalo na pragu velikih dvorišta predivnih fabrika, da bi se povećala količina zaposlenosti. Maova formula „jedna usta, dve rukeˮ nad kojom se zapanjujemo jer predstavlja noseći stub ortodoksne koncepcije zapošljavanja, primenjuje se kada postoje prostrane površine zemljišta bez prethodnih imovinskih prava (16) i samo čekaju da budu oplođene ljudskim radom.
Međutim, ova formula nema smisla za razumevanje kapitalističkog društva. Kao što ni činjenica da postoji studiranje ne stvara kvalifikovane zaposlene, isto kao što ni čin odlaska u berbu gljiva ne čini da gljive rastu, baš kao što ni činjenica da želimo da se zaljubimo ne stvara lepe devojke ili lepe dečake (mada…), činjenica da tražite posao nije ta koja stvara posao!ˮ Pustimo nezaposlene na miru! Ovo bi trebalo da bude jedina maksima koju treba poštovati kada nivo efektivne potražnje i preduzetnički apetit za akumulacijom nisu prilagođeni nadama celog stanovništva da nađe posao.
Dobra vera bi nas čak mogla navesti da priznamo, kada nedostaje posao, a pred amoralizmom velikodostojnika teškog rada, da najbolje promišljanje u duhu ekonomske racionalnosti nalaže da proklamujemo instituciju dobrovoljne nezaposlenosti. Zaista, kada se nestašica uspostavi, najbolje je odbaciti one koji imaju najmanju potrebu za toliko željenim „dobromˮ. Predali smo ključeve kuće pre dva veka ekonomiji privatnih preduzeća, u dobru i u zlu. Kad se dogodi najgore („najboljeˮ se ponekad dešavalo kada je razvijeni kapitalistički svet bio kejnsijansko-fordistički), „liberalniˮ razlog u pravom smislu te reči nalagao bi da se maksimalno ublaži bol zajednice, kako bi se pojedincima omogućilo da „izaberuˮ ko treba da bude nezaposlen a ko treba da zauzima radno mesto. Ovo i nije baš onaj pravac koji se nazire…
Već dugo vremena, ljudi znaju da ih prihodima od njihovih poreza šalju da ratuju. Radikalna novina je da finansiranjem OECD-a oni podižu oružje protiv sebe.
LORAN KORDONIJE je ekonomista, autor knjiga: L’Economie des Toambapiks i Pas de pitié pour les gueux, Raisons d’agir, Pariz, 2010.
PREVOD: Aleksandar Stojanović
(1) Prema izveštaju OECD-a za 1994, videti: Serge Halimi, «Les chantiers de la démolition sociale», Le Monde diplomatique, juli 1994.
(2) Svi citati koji se odnose na OECD izvodi su iz: OCDE, Perspectives de l’emploi de l’OCDE (2006). Stimuler l’emploi et les revenus, Pariz, 2006.
(3) Svi nezaposleni čije su beneficije smanjene, nakon sporazuma koji je potpisan 20. decembra 2002. godine, od strane organizacija poslodavaca i tri sindikata (CFDT, CFTC, CGC), nazivaju se „prerečunatimˮ. Prvi put su mere primenjene retroaktivno. Nakon nekoliko meseci borbe, preračunatima su ponovo vraćena njihova prava.
(4) Članovi 9 i 10 Konvencije Etat-Unedic-Anpe, koji se odnose na sprovođenje plana pomoći za vraćanje na posao, od 2.3 april 2001.
(5) Dopis Opšte delegacije za zapošljavanje i stručno osposobljavanje br. 2005-33 od 5. septembra 2005, o reformi nastavka traženja posla.
(6) «Le sursaut. Vers une nouvelle croissance pour la France», pod predsednikovanjem Michel Camdessus, La documentation française, Pariz, 2004. Videti takođe analizu tog izveštaja u: Le Monde diplomatique, januar 2005.
(7) Michel Dollé, «Il reste encore des trappes ŕ inactivité», Les Echos, Pariz, 17. januar 2002.
(8) John Kenneth Galbraith, «L’art d’ignorer les pauvres», Le Monde diplomatique, oktobar 2005.
(9) Smernica 19, odluka Saveta od 12. jula 2005, Journal officiel de l’Union européenne (2005/600/CE), Luksemburg, 6. avgust 2005.
(10) Preporuke Saveta u vezi sa sprovođenjem politika zapošljavanja država članica, 14. oktobar 2004, Journal officiel de l’Union européenne (2004/741/CE), Luksemburg, 29. oktobar 2004.
(11) Insee, Les salaires en France, Pariz, 2005.
(12) Govoreći o reakcijama svojih savremenika na opasnost od nezaposlenosti ili o RMI-ju, jedna osoba koja je zadužena za prijem u RMI objašnjava: „Za njih je previše strašno da se postave na to mesto, to izaziva osećaj napetosti u glavi. To izaziva tako intenzivan strah da ne možeš da poveruješ u to.ˮ Citirano prema: Emmanuel Pierru, Guerre aux chômeurs ou guerre au chômage, Editions du Croquant, Bellecombe-en-Bauges, 2005, p. 121.
(13) Chiffres des Assedic, juli 2006. (http://info.assedic.fr/unistatis).
(14) Procena Sindikata Jedinstvene nacionalne poreske unije (www.snui.fr).
(15) Videti o tome u: John Kenneth Galbraith, Voyage dans le temps économique, Seuil, Pariz, 1995, i: Keith Dixon, Les Evangélistes du marché, Raisons d’agir, Pariz, 1998.
(16) Ostavljajući, kao i uvek, Indijance po strani.
Tagovi
