Ona je stvarno potresala Jugoslaviju dve decenije, napisao je sredinom devedesetih o Jovanki Broz tadašnji predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić.

Život drugarice Budisavljević teško da bi stao i u celovečernji film: od odrastanja u Liki, preko službovanja u Beogradu, života s Titom i potom nametnute izolacije, iz koje bi se tek ponekad oglasila, često oštrim optužbama na račun ljudi koji su je skrajnuli od Tita i proterali u trošnu i sve trošniju kuću na Dedinju. Tamo je više životarila nego živela, bez osiguranja, bez lične karte i pasoša, koje će dobiti tek 2009. od ministara Rasima Ljajića i Ivice Dačića. Eto ironije: žena koja je proputovala ceo svet na kraju nije imala nikakvu putnu ispravu…

Kako je Jovanka Broz propustila šansu da postane jugoslovenska Evita Peron, i umesto toga se pretvorila u zatvorenika sopstvene sudbine i čitave naše istorije? U čemu je njena tajna?

A nije da je nisu voleli: žene su je imitirale, obični ljudi bili ponosni na njeno držanje, mnogi Srbi u njoj videli zaštitnicu, posebno u doba prvobitnog bujanja nacionalizma, početkom sedamdesetih… Je li ona skrajnuta upravo zato što je predvidela raspad Jugoslavije? Jer, jugoslovensku ideju trebalo je pokopati, odstraniti, zatvoriti u izolaciju, u neku kuću kroz koju će od osamdesetih pa za vjeke vjekova duvati ledena promaja.

Na neki način, Jovanka Broz je bila i poslednji integrativni faktor SFRJ. Poslednje sećanje na jednu veliku zemlju, sada kad su zarđale medalje sa sportskih takmičenja, sada kad se sluša neka nova muzika, kad su fiće odavno u starom gvožđu. Zato je Jovanka morala da ode, mnogo ranije nego što će stvarno otići.

Profimedia

Krstim te, brode…

Kod Jovanke je sve “Tvin Piks”, dvougao, duplo tumačenje – zla gospođa Broz ili prostodušna Ličanka. Žena koja je volela vlast iz senke, ili koleteralna šteta ambicije Titovog generala. Žena koja tuče Broza ili žena koju šamara Tito jer joj smeta masaža maršala koju rade sestre Grbić.

Jedan od većih pomorskih mitova je i epizoda o supertankeru Berge Istra, napravljenom u jugoslovenskoj luci Uljanik u Puli za stranog naručioca, koji je 1976. potonuo u Tihom okeanu pod nerazjašnjenim okolnostima. Pričalo se da je namerno potopljen zbog osiguranja, a druga verzija govorila je da je brod potonuo zbog greške u konstrukciji.

Nakon nedelju dana, 7. januara 1976, brod je proglašen nestalim, a potraga je prekinuta posle tri dana jer nije donela nikakve rezultate. Čak trideset članova posade izgubilo je život, a preživela su samo dvojica Španaca koje je pronašao japanski ribarski brod. I trideset godina kasnije nije poznat uzrok nesreće, ali je poznato da mu je kuma bila upravo Jovanka Broz uz navodno izgovorene reči: “Krstim te, brode.”

Bilo je to samo malo pre nego što će i Jovanka “potonuti” i biti odstranjena s pučine zemlje Dembelije poznatije kao Jugoslavija.

“Sve moje žene su bile…”

Denis Kuljiš, nedavno preminuli hrvatski novinar, govorio je za Tita da je “bio jedan patrijarhalan lik, baš kao i sama Jugoslavija”.

Retko su žene u SFRJ dobijale neku značajnu rolu. I kad su se pojavile dve žene koje su igrale značajnu ulogu u političkom životu Jugoslavije – Savka Dapčević i Latinka Perović, brzo su bile uklonjene. I to ne samo zbog političkih stavova, već i zato što su žene.

Jovanka se, čini se, dobro uklapala u Brozov kalup. Sve žene su mu bile lepe i mlade, ali i agresivne. On je jednom rekao: “Svaka od mojih žena je bila u vreme kad sam je upoznao devica i naivna ovčica. U braku se svaka pretvorila u lavicu, jer sam cenio i poštovao njihovu ličnost. Kad su lavice počele da grizu, morao sam da ih krotim, što je prilično teško, pa je dolazilo do mnogih nesporazuma.”

Dva puta ranjena…

Kapetanka Jovanka Budisavljević se 1942, sa samo 17 godina, pridružila ženskoj četi u Liki. U borbi je dva puta ranjena, ali bez težih posledica. Potkraj rata postala je komesar Interne bolnice u Drvaru, a potom Hirurške bolnice Prve armije. Poticala je iz ugledne, mada siromašne, seljačke porodice, i učila je narodnu školu, što nije bilo baš uobičajeno za devojke sa sela. Kao proveren kadar, nakon rata je neko vreme radila u glavnom štabu JA u Beogradu, nakon toga u Nišu, a pred kraj 1945, po nalogu Ozne, bila je zadužena za upravljanje kabinetom maršala Jugoslavije. Imala je nešto iskustva i u vođenju domaćinstva, jer je u mladosti pomagala rođaku koji je držao neki hotel. Ipak, najveća kvalifikacija bila joj je partizansko iskustvo (bila je nosilac Spomenice 1941), i da je bila predana partiji i njenom šefu. Ona je, praktično, pripadala Titovoj ličnoj gardi, koja je ustrojena po ugledu na Staljinovu, ali i na gardu kralja Aleksandra. Na posao je uvek dolazila u uniformi, u teškim vojničkim čizmama i s titovkom na glavi.

Kako se Tito zaljubio

Prema jednoj priči, koju je Josip Kopinič ispričao Vladimiru Dedijeru, upravo je Aleksandar Ranković bio najzaslužniji za budući brak. On ju je bukvalno “podmetnuo” Titu kad je ovaj ležao u bolnici nakon jedne operacije 1946. Postoji i druga “škola mišljenja”: da je Tita s Jovankom upoznao saradnik NKVD-a Ivo Krajačić Stevo, koji je time ojačao, kako piše Jože Prijevec, svoj položaj “na dvoru”. Krajačić je poslao Jovanku u Moskvu, gde je devet meseci pohađala obaveštajnu akademiju F. E. Deržinski, a kad se vratila, Stevo ju je odmah postavio za Titovu domaćicu, kako bi i Sovjeti bili sigurni da je u Brozovoj blizini osoba od najvećeg poverenja. Matija Maček kazao je da je Jovanka bila odana Stevu sve do kraja njegovog života.

Bila je tada vrlo lepa, guste crne kose. Nije bila koketa, ali je bila ženstvena. Podsećala je Milovana Đilasa na neku časnu sestru. Uniforma joj je bila uska, a ona vitka i jedra. Kad su se upoznali, bilo joj je 23 godine, a Titu 55. Plamen se brzo razbuktao.

Gustav Vlahov je ispričao ovakvu anegdotu: “Jednog dana, stajali smo u ulaznoj prostoriji oko klavira, a Jovanka Budisavljević se uputila stepenicama na prvi sprat kako bi proverila da li su sobe počišćene. Tito se okrenuo prema meni i rekao da je ona ‘vrlo rasna Ličanka’. Tada sam znao da mu se ona sviđa.”

Jovanka Broz na Kongresu-KPJ 1952. godine. Foto Profimedia

Neko vreme su skrivali vezu, pa je punih šest godina prava priroda njene uloge bila praktično nepoznata. Privatni život skoro da nije ni imala, a prema članovima Politbiroa bila je uvek učtiva. Ponekad i previše. Dešavalo se da su je drugovi terali da proba hranu koju je lično spremila za Tita, kako bi se uverili da nije otrovana. Ali, ona je bila toliko zaljubljena u Tita da joj to nije ni smetalo.

I Broz je bio, piše Jože Pirjevec u knjizi “Tito i drugovi”, zaljubljen u nju, pa joj je u zimu 1947, dok se lečila na Golniku kod Kranja (tamo je svega godinu i po ranije, u istom sanatorijumu, preminula Davorjanka Paunović), svakog dana slao ljubavna pisma i bukete crvenih ruža. Iako nisu bili u zvaničnoj vezi, Jovanka je već tada počela da se ponaša kao prva dama. Ostala je zabeleženo da je 1949. godine s Rankovićevom ženom Slavkom stigla u Kopar, da izvadi ilegalni pasoš za put u Trst – otvorila je, dakle, sezonu odlazaka Jugoslovena u šoping, koja će trajati narednih nekoliko decenija – i da je tamo došla u konflikt s narodnom milicijom. “Ko je ova koza?”, upitao je jedan milicioner koji ju je smatrao bahatom. “Ćuti, to je buduća Titova žena”, odgovorio mu je kolega.

Brak zbog Rankovića puritanca

Tek će Ranković, uvek puritanac, naterati Tita da oženi Jovanku. Leka je smatrao da rukovodeći kadrovi moraju da daju primer. Događaj koji će promeniti i Tita i Jovankin život zbio se u proleće 1951, kad je Tito imao napad žuči, a Jovanka je sve vreme bila uz Tita i negovala ga, čak i bolje nego bolničari na Bledu. U aprilu 1952, njihova veza najzad je i ozvaničena: prvo, kako se to tada radilo, na partijskom sastanku, a nakon toga i pred matičarom…

Venčanje nije bilo ni po čemu posebno. Jovanka je nosila venčanicu koju je lično izabrala Pepca Kardelj. Svečani ručak dogodio se u starom dvorcu Dunavka kod Iloka, usred vinograda i lovišta s pogledom na Frušku goru. Svatovi su bili većinom komunistički rukovodioci, a zabava se pretvorila u pravu pijanku.

Jovanka se prvi put pojavila u javnosti kao Titova supruga 19. septembra 1952, kad je na Bled stigao Entoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova. To je bila prva poseta nekog tako visokog zapadnog zvaničnika nakon rastanka sa Staljinom, pa je fotografija brzo obišla svet. A na fotografiji je najupadljivija bila upravo ona, između britanskog aristrokrate i korpulentnog komuniste, kratko podšišana, vitka, s osmehom na kojem su se beleli zubi i koji je bio dostojan holivudskih diva. Novinari, hitri kad treba da se dodvori šefu, brzo će taj osmeh proglasiti za “najlepši jugoslovenski”, mada je bilo onih koji su, u svoja četiri zida, umeli da se sprdaju s njom nazivavši je “Sveta Jovanka Nasmešena”.

Tito govori o siromaštvu, a Jovanka…

Profimedia

Mimo bliceva fotoreportera, Jovanka je bila uplašena i zbunjena, i nije baš do kraja znala kako da se ponaša. Bila je toga i sama svesna, pa na sledeće veliko putovanje – u proleće 1953. Tito je išao u posetu kraljici Elizabeti Drugoj – nije ni otišla. Nije pomogao ni tronedeljni kurs bontona kod Vlatka Velebita i njegove žene Vere u Rimu.

Nije da je Jovanki nedostajalo samopouzdanja: nosila je upadljivo duboke dekoltee, na šta joj je Pepca Kardelj jednom i ukazala. “Imam šta i da pokažem”, odbrusila je Jovanka i počela upadljivo da se oblači i da nosi nakit koji, prema mnogima, nije bio prikladan za jednu ženu komunističkog vladara, posebno kad je s Brozom išla u posete zemljama Trećeg sveta, jugoslovenskim partnerima iz Pokreta nesvrstanih. Dešavalo se, kao u Bangladešu ili u Egiptu, da Tito govori o siromaštvu, dok Jovanka – ili Jole, kako joj je često tepao – pored njega sedi s dijamantskim minđušama i ogrlicama.

“Iako smo živeli skromno, moja majka je imala visoke uzore: uvek joj se, recimo, sviđalo kako se oblači Jovanka Broz i nosila je punđu kao ona”, ovo je u nekoliko intervjua izgovarao Goran Bregović prilikom opisa svog odrastanja u Sarajevu.

Tako će Jovanka Broz, pre nego što će pop kultura, ljubav i moda sa Zapada pojuriti u susret jugoslovenskim domaćicama, drugaricama, tinejdžerkama… biti neprikosnoveni modni uzor. Danas je sasvim izvesno da će izgled partizanke iz Šeste ličke biti neizostavni deo svih budućih domaćih modnih enciklopedija.

Vizuelno razgraničenje sa Istokom

Ali ono što je bitnije od toga što su Bregovićeva i ostale majke pohitale u tadašnja carstva hauba, makaza i krema da na svojim glavama instaliraju punđe a la Brozova, jeste činjenica da je upravo Jovanka bila jedna od najznačajnijih vizuelnih eksponata tadašnje Jugoslavije. I to eksponat politike zemlje koja ne pripada ni Istoku ni Zapadu. A i slika i prilika rečenice koja se izlizala u bivšoj SFRJ – “Imamo svoj put”… u socijalizam, naravno.

To “svoj put” i “ni na Istok ni na Zapad” oličeno je upravo Jovankom koja jugoslovenski raskid sa sovjetskim modelom simbolizuje i time što se prvi put pojavljuje u svetlu drugačijem od tadašnjih supruga socijalističkih predsednika. Njih smo mogli da gledamo samo u deliću sekunde u filmskim žurnalima. Socijalizam je bio muška stvar, makar u onom vizuelnom delu. Bilo je drugarica u Svemiru, na kamionima koji voze rudu, za upravljačkim komandama crvenih tramvaja… ali u tim međudržavnim susretima, supruge lidera su bile, fudbalski, ne na klupi za rezerve, već na tribinama.

Dakle, Jovanka je bila prvo vizuelno razgraničenje s Istokom. Kasnije će doći farmerke, vespe, džez, ali i jedan mladi Sarajlija čija je majka nosila punđe baš kao i gospođa Broz eks Budisavljević. Igrom slučaja Jovanka će mladog Sarajliju videti na jednom dočeku Nove godine, kad je Bijelo dugme sviralo za Tita i njemu najbolje “drugove”, ali ih je Broz izgustirao samo za nekoliko minuta jer su mu bili bučniji od nemačkih štuka u desantu na Drvar, gde će ga spasiti upravo drugarica Budisavljević i njena lička ekipa.

Nemanjićka loza

Godine 1961. Jovanka je putovala s Titom u Afriku, a tamo je imala po nekoliko haljina za posetu svakoj državi. Na Galebu, kojim su plovili, napravljena je prava krojačka radionica. Kako bi istakla svoje navodno aristokratsko poreklo, Jovanka je tada počela da govori kako su njeni preci poticali iz dinastije Nemanjića.

Jovanka je tada, pričalo se, postajala sve tvrdoglavija. Po kuloarima se govorilo da je posebno zla – kao neki tiranin – prema posluzi u Titovim rezidencijama, a išla je toliko daleko da je jednom prilikom, početkom sedamdesetih, zahtevala da s Briona bude otpušteno čak pedesetak ljudi. Tito je to znao, ali je odlučio da joj dozvoli da se ponaša bahato, kako mu ne bi smetala. A to nije uvek išlo glatko – kad je 1975. Leo Mates preuzeo dužnost Titovog sekretara, njegov prethodnik Joža Vilfan mu je rekao: “Pazi da dobro sarađuješ s prvom damom, njeno je mišljenje za tvoj rad važnije od Titovog.”

Počela je da gaji političke ambicije

Koristeći svoj uticaj na Tita, piše Prijevec, izbacila je iz partije Vladimira Popovića, ali i Bogdana Crnobrnju, koji je ipak prošao bolje, pa se od nje sklonio na mesto ambasadora u Vašingtonu. Prema Dedijeru, Tito je tada rekao: “Jovanka mi se zbog Crnobrnje popela na glavu. Šta sam mogao drugo nego da joj udovoljim, zbog mira u kući.”

U poslednjim godinama Titovog života, piše Jože Pirjevec, počela je da gaji političke ambicije, a najviše je to bilo očigledno u njenom zaoštrenom stavu prema Leki Rankoviću. Govorila je kako ne želi da završi kao kraljica Draga Mašin, pa je zahtevala njegovo političko smaknuće, a prema Bilandžiću, Kardelj je jednom rekao da ju je čuo kako kaže da Leku “treba ubiti i zakopati tri metra ispod zemlje”. Hvalila se, ne jednom, da je Brionski plenum, na kojem je Ranković pao, njeno delo, a rezultatom je bila toliko zadovoljna da je posebnim avionom odmah posle Plenuma otputovala u Pariz u šoping letnje garderobe. Bila je to velika promena, jer je obično putovala u Italiju.

Jovanka i Maspok

Ovakvo viđenje istorije Jovanka je osporila u razgovorima sa Žarkom Jokanovićem.

“Brojni teoretičari zavere i oni koji su Jovanki radili o glavi, nameštali su priču da je ona tražila od Tita da skloni Rankovića jer je Ranković bio potpredsednik Republike i da je njena prava namera bila da zauzme njegovo mesto i da nasledi Tita jednog dana. I, naravno, te priče su čista budalaština i podmetačina”, govorio je Jokanović.

Kad se dogodio Maspok u Hrvatskoj, Srbi iz Hrvatske su je smatrali svojom zaštitnicom, pa su joj slali i po 2.000 pisama dnevno, tražeći od nje da ih zaštiti od nove – proustaške, strahovali su – politike zagrebačkog rukovodstva. U oktobru 1971, prilikom svog rođendana, pred Titom i Stanetom Dolancom rekla je da strahuje da će se u Hrvatskoj ponoviti 1941, i apelovala na Tita da shvati da tamo ponovo deluju ustaše. Što zbog uloge u smirivanju “hrvatskog proljeća”, što zbog toga što je smatrala sebe zaslužnom za procvat Pokreta nesvrstanosti, tražila je da je Tito uključi u CK i da joj ulogu u Partiji.

Iz okršaja s Titovim neprijateljima – ili onima koje je smatrala Titovim neprijateljima – potiče i njen strah za sopstveni život. Nisu je voleli ni Bakarić ni Kardelj, ali ni Ivan Mišković, glavni Titov obaveštajac. Bila je u najboljim odnosima s Krajačićem i Krležom. Ona je postala smetnja generalu Ljubičiću i ekipi koji su hteli da upravljaju svakim trenutkom Titovog vremena.

“Postaje opasna za Tita”

Njen imidž se pogoršavao kako je Tito stario i kako je imao sve manje praktične vlasti. Početkom 1974. osnovana je partijska komisija koja je saslušavala sve osobe s kojima je Jovanka bila u kontaktu. Na sastanku s predsednikom komisije Ratom Dugonjićem, tada potpredsednikom Predsedništva, Jovanka se žalila da je Udba nadgleda i prisluškuje, i tvrdila je da je za sve kriv Ivan Mišković. Komisija je odbacila njene tvrdnje – zaključak je bio da je ona kod Tita namerno podsticala strah od saradnika, nepoverenje i osećaj ugroženosti. Na sastanku Komisije i Izvršnog biroa CK SKJ, Edvard Kardelj je za nju rekao da je “bolesna, do te mere da postaje opasna za Tita”.

“Na nju se više ne može uticati”, bio je jasan Kardelj.

Nekoliko dana kasnije, 9. marta 1974, održana je još jedna sednica, na kojoj je, praktično, Jovanka skrajnuta. Kardelj je tada predložio da svi rukovodeći ljudi samo od Tita primaju naredbe, a da nju ne slušaju.

“Vlast mi se gadila…”

Prema rečima Žarka Jokanovića, bila je velika podmetačina da je komisija bila formirana da ispita slučaj Jovanke Broz. Ispitivali su slučaj Mišković.

“Jovanka mi je rekla: ‘Ja znam kako se na vlast dolazilo i nije mi jasno s kojih pozicija bih došla na vlast, po kom zakonu i ustavu. To su bile laži, samo da bi me eliminisali iz Titovog okruženja, kao glas razuma. Osim toga, vlast mi se gadila. A i s kakvih bih ja to pozicija došla na tu vlast, kad u tome nikakvog uporišta nije bilo ni u jednom zakonu, niti u Ustavu. Sve su to bile laži da bi mene oblatili.”

Tito i Jovanka u Moskvi 1972. godine. Foto Profimedia

Lekarska komisija za Jovanku

Nekako u to vreme pojavile su se i sestre Darijana i Radojka Grbić, ozloglašene maserke protiv kojih Jovanka nije ni umela ni mogla da se bori. Nakon mnogo svađa oko odnosa Tita s njegovim fizioterapeutkinjama, pravi lom dogodio se u februaru 1975. u Igalu. Svađa je umalo prerasla u fizički obračun, toliko glasan i jasan da je Aleksandar Šokarac, šef Titovog kabineta, odmah u Igalo doveo Petra Stambolića, Staneta Dolanca, Džemala Bijedića i Nikolu Ljubičića. Tito im se na Galebu požalio da ne zna kako da obuzda Jovanku. Nakon toga, Jovanka je odvedena – skoro na silu – u Beograd, gde je osnovana još jedna posebna komisija, ovaj put političko-lekarska, koja je trebalo da utvrdi njeno duševno stanje. Zaključak je bio da ona nije upletena ni u kakve spletke, već samo da je paranoična.

Tito je tog puta ostao na strani svoje supruge. Lekarima je zamerio što su je vređali i proglasili ludom. Nije mu pomoglo, pošto je i sam imao sve manje vlasti: te 1975. njegov kabinet je doživeo promene, pa su umesto Jovanke Broz glavnu reč na “dvoru” počeli da vode Stane Dolanc, Vladimir Bakarić, general Marko Rapa i Kardelj.

Kako je nestala iz javnog života

Od marta 1975. Tito i Jovanka živeli su praktično razdvojeno, a ono što se nije dogodilo u Igalu, jeste na Šri Lanki. Na sam dan dolaska u Kolombo, u tamošnji hotel Interkontinental, 13. avgusta 1976, tako žestoko su se posvađali da joj je, kad je okršaj dosegao vrhunac, opalio vruć šamar. Svedok tog događaja bio je jedan od Titovih ličnih lekara Aleksandar Matunović.

“Tito je uveče legao u svoju spavaću sobu, u hotelu, s namerom da ga izmasira njegova fizioterapeutkinja Darijana Grbić. Međutim, čim je maserka ušla u Titov apartman, i to u njegov dnevni boravak u kojem je bila i Jovanka (jer drugačije nije mogla doći do Titove spavaće sobe), Titova ju je supruga, sva razgoropađena, izbacila iz apartmana, želeći pritom da se s njom i fizički obračuna. Tito se onda postavio između njih dve, kao svojevrstan kordon, ali s prvenstvenim ciljem da zaštiti Darijanu. Uz to je ošamario Jovanku. Bilo je očigledno da postoji dublja emotivna veza između Tita i Darijane – zbog čega je Jovanka na nju i bila toliko ljubomorna”, napisao je svojevremeno Darko Hudelist u svojoj ekskluzivnoj priči koju je objavio Nedeljnik.

Tito se u toj svađi strašno uzbudio. Lekar Matunović dao mu je tablete za smirenje, ali one nisu mnogo pomogle. Tita je srce steglo do te mere da u Kolombu nije mogao normalno da obavlja sve svoje prethodno planirane državničke dužnosti, pa čak ni da pozdravi šefove nesvrstanih zemalja na jednom gala prijemu koji je, kako to i priliči vođi pokreta nesvrstanih, sam organizovao.

U avgustu 1977. Jovanka nije otišla na poslednje Titovo veliko putovanje, jer je zahtevala da u pratnji ne budu maserka Darijana, ađutant Vilović i Stane Dolanc. Noć uoči puta za Peking, nazvala je Tita razvratnikom i bludnikom, a on joj je odgovorio da je ona bezobraznica, lička glupača i paranoična lažljivica.

Nakon povratka s tog puta, Jovanka je nestala iz javnog života, a Tito je tada Lazaru Koliševskom rekao kako “pravi revolucionar nikad ne treba da se ženi”. Tito je trpeo i pritiske da se zvanično razvede, ali on to nije hteo. Kako je to zabeležio Dobrica Ćosić, Tito je rekao:

“S Jovankom živim više od trideset godina. Mnogo sam je voleo, a i sada mnogo osećam prema njoj. Živećemo svako za sebe, ali se zvanično nećemo razvesti.”

Vest je odjeknula kao grom iz vedra neba, pa su za Novu 1978. supružnici dobijali zajedničke čestitke.

Plakala je. Iskreno i dugo…

Jovanka je poslednje godine Titovog života provela u izolaciji, gotovo istovetnoj kao i onoj koja će uslediti posle Brozove smrti. Čitave 1978. gotovo da se nisu ni viđali, a kad ju je pozvao da proslave dolazak nove 1979, ona je to odbila. Ne zna se ni da li su se Jovanka i Tito sreli pre njegove smrti u Kliničkom centru u Ljubljani, gde je posle četiri meseca agonije preminuo 4. maja 1980.

Poslednji put za dugo vremena u javnosti je viđena na Titovoj sahrani. Plakala je, iskreno i dugo. Posle toga, prekrio ju je crni zastor poniženja, usamljenosti i zaborava, koji će se tek ponekad micati, kao kad je srpska javnost saznala u kakvim uslovima živi, te da nema ni ličnu kartu ni zdravstvenu knjižicu.

Jovankino proročanstvo…

Dobrica Ćosić je kao predsednik Jugoslavije 1993. godine pregledao sve zapisnike povezane sa “slučajem Jovanka” i našao da se između 1974. i 1988. o njoj raspravljalo na 59 sednica najviših političkih organizacija. Ona je bila možda prva osoba koja je naslutila raspad Jugoslavije i o tome upozoravala najviše državne organe, koji bi joj odgovarali da je “ludača koja prognozira raspad zemlje”.

Jovanka je, ispostavilo se, bila u pravu. SFRJ više nema.