Dva propala referenduma, član 155 i suživot u bogatoj španskoj regiji: Priča o borbi za nezavisnost Katalonije i sledećem koraku…

0
Foto: Profimedia

Vrhovni sud Španije u ponedeljak je objavio presudu protiv 12 katalonskih lidera optuženih za pobunu i zloupotrebu javnih sredstava u neuspešnom pokušaju da u delo sprovedu proglašenje nezavisnosti Katalonije.

Кako se pokret za nezavisnost razvijao poslednjih godina i zašto su neke njegove ključne ličnosti završile pred sudom?

Poslednjih desetak godina sve su glasniji oni Katalonci koji smatraju da njihova regija ima moralno, kulturno i političko pravo na samoopredeljenje. Oni smatraju da su mnogo više dali Španiji nego što su od nje dobili.

Iako su borci za nezavisnost nastojali da govore u ime svih Katalonaca, ankete su neprestano pokazivale da je Katalonija podeljena po tom pitanju. Stranke koje se bore za nezavisnost nikada nisu uspele da osvoje 50 odsto glasova na regionalnim izborima. Dok je 2017. godine 48,7 odsto Katalonaca bilo za odvajanje od Španije, istovremeno je 48,3 odsto bilo protiv odvajanja.

S obzirom na to da se 2010. godine podrška secesiji merila sa 20 odsto, može se reći da je broj pristalica nezavisnosti Katalonije porastao, ali i da to nije oduvek bilo glavno pitanje katalonske politike.

To je postalo glavno pitanje usled ekonomske krize koja je razorila Španiju i donela veliko nezadovoljstvo u jednu bogatu regiju kakva je Katalonija, piše Gardijan.

Međutim, paralelno je raslo i nezadovoljsto kod onih koji poštuju odredbu Ustava iz 1978. godine prema kojem se garantuje “neraskidivo jedinstvo španske nacije”. Zašto bi bilo ko insistirao na bilo kakvom referendumu, pitali su se.

Referendum održan u novembru 2014. godine organizovala je katalonska vlada Artura Masa. Na referendum je izašlo 2,3 miliona birača, od njih 5,4 miliona, od čega je 80 odsto glasalo za nezavisnsot. Mas je dobio dvogodišnju zabranu obavljanja funkcije katalonskog premijera.

Njegov naslednik Karles Pučdemon ignorisao je upozorenja španske vlade i ustavnog suda te zemlje i pokrenuo novi referendum sa mnogo ozbiljnijim namerama, tri godine kasnije.

Španska vlada rasporedila je hiljade policijaca po čitavoj regiji kako bi sprečila glasanje, a upotrebljena je i sila u pokušaju da se referendum potpuno zaustavi.

Pri izlaznosti od 42 odsto, 90 odsto glasača je bilo za nezavisnost.

Svi ti događaji doveli su zemlju do najveće političke i ustavne krize poslednjih decenija.

Pičdemon je devet dana posle referenduma potpisao deklaraciju o nezavisnosti, ali je bilo dogovoreno da taj dokument stupi na snagu dva meseca kasnije kako bi bio omogućen dijalog.

Ipak, usred tog procesa, 27. oktobra 2017. godine – dakle, 18 dana nakon potpisivanja deklaracije – katalonski poslanici su izglasali jednostrano proglašenje.

U roku od sat vremena, španska vlada je, na osnovu člana 155 Ustava, preuzela direktnu vlast nad Katalonijom, smenila čitavu vladu i raspisala regionalne izbore.

Izbori su održani u decembru, a nova regionalna vlada zakeltvu je položila u junu 2018. godine.

Brojni Pičdemonovi saradnici su uhapšeni, a on je sa dvojicom prebegao u Belgiju.

Katalonski pokret za nezavisnost oduvek je bio pacifistički, a tu liniju danas prati katalonska republikanska levica, koja se zalaže za suživot, kao i vršilac dužnosti španskog premijera Pedra Sančeza.

Ipak, postoje i oni koji insistiraju da se vrši stalni pritisak na vladu u Madridu, a nemiri izazvani presudom nisu u skladu sa pacifističkim idejama i porukom koju je poslao trenutni katalonski premijer – “samo mirno i građanski neposlušno”.

Šta god da je Ustavni sud sada odlučio, odgovor na pitanje katalonske nezavisnosti ostaće nedokučiv, zaključuje Gardijan.