Duša vremena – Goranka Matić

Piše Slavica Pešić

0
Foto: Muzej savremene umetnosti/Goranka Matić

U Muzeju savremene umetnosti Beograd predstavljena je retrospektivna izložba Goranke Matić “Iskustvo u gužvi”.

Unamerno stvorenoj gužvi od 600 fotografija pogubili bi se da, fotografije nastale mahom ‘80 i ‘90 godina prošlog veka, nisu razvrstane u 5 tematskih celina, a te celine podeljene na dokumentarnu fotografiju i Gorankine umetničke fotografske cikluse..

Gužve su podeljene uglavnom na koncerte i proteste, a portreti na javne ličnosti iz kulturnog i političkog života bivše Jugoslavije i na porodicu i prijatelje. Ova izložba je svojevrsni masterclass na koji način sve fotografija može da se izvede i distribuira. Sve je tu: polaroid, analogna, ručno kolorisana, srebro – želatinska, digitalna, foto tapet i kroz video animirana fotografija.

Već se po prvom javnom jugoslovenskom feminističkom događaju – konferenciji Drug-ca Žena -na kojem je učestvovala videlo, da bez Drugarice Goranke neće moći nijedna važna društvena promena u ovoj zemlji da prođe. Za potrebe tog projekta unajmila je fotografa Nebojšu Čankovića koji je umesto nje fotografisao prolaznice koje je ona birala ispred SKC-a. Fotografisao je i Goranku kao Iru Fasbinder. Zamislila je Iru kao alter ego, nastao od imena njene majke, Irine i prezimena omiljenog reditelja. Ispod ovog foto performansa potpisala se kao madam javne kuće u Budimpešti, odevena u muškarca, ali sa stavom žene.

Rad Dani bola i ponosa sastavljen od 37 fotografija, a koji sama umetnica smatra svojim najboljim radom, nastaje dan – dva nakon smrti tadašnjeg predsednika Tita. Fotografije beogradskih izloga sa Titovom slikom sa crnim florom, svojevrsna su razglednica Beograda koje više oslikava tadašnju atmosferu strepnje i nezivesnosti nego pozdrave. Iako prisutan, konzumerizam je potpuno je bez značaja za ova svedočanstva, a autorka je želela da preispita koncept fotografije u fotografiji.

Bojadisane fotografije nismo videli od filma Điđe Karanovića Petrijin venac, ali su ove nastale iz praktičnih razloga umetnice. Naime, visoke cene slajdova naterale su je da koristi dokument papir koji je zbog jakog crno – belog kontrasta nastojala da dotera ručno drvenim bojicama. Iako je serija tih fotografija bila mala, jedna fotografija je doživela nezapamćen uspeh, bio je to omot za drugi album benda Idoli. Goranka je otišla u Narodni muzej Srbije i napravila fotografiju koja je kasnije korišćena za omot. Izabrala je da to bude detalj sa tkanine na ikoni svetog Nikole. Pozadina omota je detalj sa zlatne pozadine ikone. U unutrašnjosti omota sa leve strane je bila fotografija benda, a sa desne fotografija gostiju i ljudi koji su bili uključeni u snimanje ploče.

Prvi put je korišćena ćirilica na albumu, slična onoj iz Miroslavljevog jevanđelja.

Osećaj gužve je možda najprisutniji u delu postavke sa rock fotografijom kao dominantnom fotografijom ’80 –ih godina. Svi su tu: i Milan Mladenović, i Koja, i Cane, i Bajaga, i najmiliji od svih, dečak Vlada.

U godini za nama gotovo da nije održan niti jedan koncert ni kod nas ni u svetu, zaboravili smo kako izgleda znoj na čelu pevača bez majice na sceni i devojke u transu u publici. Izložba nas je podsetila da su ti nevini žgoljavi mladići bili divovi na muzičkoj sceni naše zemlje.

Da su kupovali po jednog novog Stojadina nakon svakog nastupa, da su bili bezbrižni, da su bili združeni i voljeni u svakom gradu podjedanko.

Tik uz muzičare tu su portreti umetnika okupljenih oko SKC-a. Tu su i sineasti crnog talasa. Slikala je Gajića i Miru Furlan pred odlazak u Ameriku, slikala je Vladu Divljana pred odlazak u Australiju, Žiku Pavlovića sa njegovom zbirkom pištolja, Eru Milivojevića sa biciklom – slikala je, volela je…

To što je izložba prikazana nakon pojave Covida 19 samo je otežavajuća okolnost. Sad više ne žalimo samo za Jugoslavijom ili za mladošću, u pitanju je životna nostalgija. Gde nestadoše dani kad smo udisali vazduh a izdisali sreću?

A zatim slede devedesete. Iako joj to nije jedini kvalitet Goranka je umela aparatom da zabeleži našu najizraženiju osobinu – težnju ka okupljanju. Kako smo se gurali osamdesetih po žurkama i na koncertima tako smo devedesetih na ulicama i na protestima. Sve je dokumentovala velikim brojem crno – belih fotografija, a sad ih se na izložbi prisećamo. Već smo ih videli u tadašnjoj štampi: opresija, bunt i batinanje i vodeni topovi, slike i poruke na transparentima, redovi, siromaštvo i slom jedne države. One su deo našeg kolektivnog sećanja.

Tiho teče Sutjeska je celina koju smo već imali 2003. godine priliku da vidimo u Salonu muzeja savremene umetnosti, i dobila je Politikinu nagradu za najbolju izložbu te godine. Na fotografijama su oskrnavljene Hegedušićeve freske u Memorijalnom centru Tjentište kolažirane sa fotografijama okolnog predela uz prateću numeru “Konjuh planinom”. Dirljivo je i svečano i stvara utisak stupanja u hram. Ovaj segment izložbe funkcioniše potpuno zasebno kao celina i drugačije od svega što je do tada fotogrfisala, iako se pejzažima bavila i dve decinije ranije  u ciklusu Moravice.

Dvostrukost sopstvene kože umetnica najbolje pokazuje na intimnim porodičnim fotografijama. Ovde se povlači novinski hroničar muzičkih i političkih događaja i istupa umetnički fotograf. Ciklus fotografija Moravice posvetila je ocu, Matrilinearno ogledalo majci, a Intimno ogledalo samo je njeno. Tu tek vidimo Gorankinu kožu, telo i dušu, i od kakvih niti i ožiljaka je satkana ta duša našeg vremena.

Na izlasku iz Muzeja izložba postavlja nekoliko pitanja posetiocu:

Gde si bio i šta si ti radio dok su bile sve ove vrste gužvi u našoj zemlji?

Ima li te na zidu? Ko te je iznenadio, ko te razočarao?

Kad se izložba skine i ostanu samo masne fleke na mestu ispisanih legendi čije lice bojadišete u sećanju? Da li je Goranka pored izuzetnog umetničkog dara pokazala i proročki kada je još 82. godine slikavši Idole kraj bazena u Zagrebu obojila Krletov mantil baš u tu boju?

Da li je Goranka stvorila sve ikonične slike ove nacije?