Druga strana priče o rušenju „nevidljivog“: Kako je Zapad reagovao na rušenje F-117

„Kako je Stelt lovac F-117 tačno oboren, još uvek se ne može pouzdano utvrditi. Međutim, ono što svakako jeste pouzdano i sigurno – to je činjenica da će nakon ovoga saveznički ratni planeri borbi sa srpskom protivvazdušnom odbranom morati da pristupe sa daleko više poštovanja.“

Ova rečenica našla se u tekstu Njujork tajmsa, objavljenom jutro nakon što je 27. marta 1999. godine, nešto pre 21 časa, Vojska Jugoslavije iznad Šimanovaca pogodila jedan od najboljih i najubojitijih aviona američkog vazduhoplovstva, srušivši ga u atar kod sela Buđanovci, smeštenom na oko pedesetak kilometara od Beograda.

Obaranje nevidljivog (bio je sačinjen od materijala koji ne odbija, već upija talase radara, što ga čini gotovo nevidljivim za radar) američkog lovca F-117 ostalo je upamćeno kao prvo rušenje savezničkih aviona koji su te 1999. godine, reagujući na rat koji se vodio na Kosovu i Metohiji, bombardovali SR Jugoslaviju.
Srpske televizije ponosito su emotiovale slike i video snimke spaljenje, istopljene olupine američke letelice, jer osim toga što je ona predstavljala prvu „mini pobedu“ Jugoslavije u borbi protiv daleko moćnijih savezničkih trupa, do tog trenutka niko nikada F-117 nije uspeo da obori.

Divizija 250. raketne brigade Protivvazdušne odbrane SR Jugoslavije, kojom je komandovao Zoltan Dani, bila je prva kojoj je to pošlo za rukom.

„Tog 27. marta smo bili u ‘pripravnosti tri’, što znači da su borbena sredstva isključena, ali je posada na njima, spremna da reaguje“, pričao je svojevremeno penzionisani pukovnik Dani. Oko 18 sati nam je stiglo naređenje da pređemo u ‘pripravnost 1’ – trebalo je da uključimo raketna sredstva i proverimo ispravnost tehnike. Tada smo uključili radare i uočili nekoliko letelica u vazdušnom prostoru, videvši da će jedna od njih ući u našu zonu uništenja. Mi tada još uvek nismo znali koji avion je u pitanju, to ne piše na ekranu pokazivača, ali smo išli na to da zađe duboko u zonu, tako da praktično nema mogućnost da iz nje izađe, a da ne bude pogođen“, objasnio je Dani.

Međutim, avioni NATO alijanse koji su tada nadletali Jugoslaviju nosili su protivradarske rakete, koje su se automatski aktivirale kada otkriju radarsko zračenje i lansirale ka istom. Zato je Dani sa članovima svoje divizije izračunao da bi projektilu bilo potrebno 25 sekundi da ih pogodi, zbog čega je odlučio da celu akciju rušenja protivničkog aviona treba sprovesti za najviše 20 sekundi.

„Ostalo bi nam još pet u rezervi da isključimo radar, ‘ćutimo’ i postojala bi velika verovatnoća da nas u tom slučaju raketa promaši. Razmišljao sam da bi nam u toj jednoj, 21. sekundi, kada bi nas pogodila raketa, prošao ceo život kroz glavu. Zato sam im rekao ‘Hajde da ta jedna sekunda bude ceo život koji ćemo proživeti kasnije’ i uspeli smo sve da završimo za 18 sekundi. Eto, ovo što mi sada pričamo takođe spada u taj 21. sekund“, ispričao je Zoltan za BBC na srpskom.

Ubrzo je od komande stiglo odobrenje za gađanje mete, za koju tada članovi Danijeve grupe uopšte nisu znali da je „nevidljiva“. Drugi od dva ispaljena projektila pogodio je F-117, kojim je upravljao američki pilot Dejv Zelko.

„Kada se to desilo, avion je odmah počeo da pada, videli smo da se cilj uvećao usled eksplozije i da je počeo da gubi visinu, da bi posle nestao sa radara. Posle su druge jedinice oko Rume i Sremske Mitrovice gađale i dotukle avion u padu ručnim raketnim sredstvima“, pričao je Dani.

Američki tim za traganje i spasavanje je odmah zatim pronašao palog pilota, čiji je identitet u početku bio tajna, i uklonila ga sa teritorije Jugoslavije. Goruća olupina F-117 vrednog 43 miliona dolara prikazana je na nacionalnoj televiziji kao pobeda Davida protiv Golijata. Time je zadat frustrirajući udarac vazdušnoj kampanji NATO koja nije uspela da slomi volju Slobodana Miloševića da održi svoju vojsku na Kosovu.

„Sve mi je prolazilo kroz glavu. Moj život, porodica, slika kako tuguju nad mojim kovčegom, aviona koji pada. Odjednom sam se našao u sedištu koje pada. Morao sam da se otarasim sedišta. Nekako sam uspeo i počeo sam da se spuštam padobranom. Tada sam samo razmišljao o tome kako me srpski vojnici već čekaju dole, jer sam im upravo bombardovao glavni grad“, prepričavao je kasnije pilot oborenog F-117 Dejl Zelko.

Sat i 20 minuta pošto je njegov avion pogođen, obavestio je komandu o mestu gde se nalazi, a gotovo čitava noć je prošla dok ga spasilački tim nije pronašao i prebacio na sigurno.

„Od trenutka kada sam pokrenuo katapultiranje iz kabine, sve do petominutnog leta helikopterom do baze u Bosni, prošlo je gotovo osam sati“, posvedočio je on za RFA.

Obaranje F-117 je u američkoj vojsci pokrenulo pitanje da li su piloti bili previše samouvereni, pa su olako shvatili misiju. Vojni komandanti su insistirali na tome da je jugoslovenska protivvazdušna odbrana opasnija od iračke, što su kasnije pokušali da prenesu i na pilote. Odmah po rušenju, kako se ugled ove serije aviona i moral pilota ne bi doveo u sumnju, u američkim medijima počela je kampanja relativizovanja događaja iz Buđanovaca.

„Ljudi su negde stekli ideju da su nevidljivi avioni nevidljivi – a nisu“, rekao je za Njujork tajms Eliot A. Koen koji je vodio konačnu studiju Ratnog vazduhoplovstva o ratu u Persijskom zalivu. „Samo ih je teže otkriti.“

Pisao je tada Njujork tajms kako, uprkos efikasnosti u Zalivskom ratu, debi F-117 zapravo nije bio toliko uspešan. Njegova premijerna borbena dužnost bila je invazija Sjedinjenih Država na Panamu u decembru 1989. godine, kada su, prema pisanju uglednog američkog lista, piloti F-117 izvršili dve misije i oba puta promašili svoje ciljeve.

„U Zalivskom ratu, Vazduhoplovstvo je tvrdilo da je uspešnost bombardovanja F-117 iznosila 80 procenata, ali je realnost bila bliža 40 procenata, prema izveštaju koji je sprovela Generalna računovodstvena služba 1996. godine“, pisao je Njujork tajms.

Osim gubitka aviona u Srbiji, SAD su se tog dana suočile i sa gubitkom tajne tehnologije koja je omogućavala F-117 da izbegne radarsko otkrivanje. Ta tehnologija uključuje kompozitne materijale koji se koriste za spoljnu površinu aviona i koji apsorbuju radar umesto da ga reflektuju nazad do odbrambenih raketnih mesta. Stealth tehnologija takođe koristi zakrivljene ili ugaone površine da bi se smanjila refleksija radara. Nakon obaranja aviona, u američkim vojnim krugovima postojala je bojazan da bi srpska PVO mogla bolje proniknuti u namere NATO snaga.

Ležeći u polju šećerne repe, pod nogama starijih gospođa i dece koji u čizmama igraju na njegovim krilima, borbeni avion F-117 je tog jutra izgledao prilično otrcano, pisali su tada dopisnici Gardijana. Ljudi su se okupljali sa svih strana kako bi se sopstvenim očima uverili u čudo američke vojne industrije koji je sada ležao u njivi kraj njihovog sela. Igralo se kolo i pila šljivovica.

„Stajao sam u svojoj bašti i video da je pogođen“, prepričavao je rušenje aviona lokalni poljoprivrednik Živko Lepović. „Okrenuo se tri puta i onda je udario u polje.“

Kada su ga novinari Gardijana upitali šta bi, da je imao priliku, rekao pilotu, Živko je odgovorio da bi imao mnogo toga da mu kaže, ali da bi mu prvo „iščupao grkljan“.

„Ne, to je preteško, on nije kriv, kriv je NATO“, kasnije se ispravio seljak. Pilota je u roku od nekoliko sati bio spasio američki izviđački tim, tako da nije morao da testira kvalitet milosrđa u ljutoj i zbunjenoj Srbiji.

Te večeri, u centru Beograda okupilo se 10.000 ljudi da iskaže svoj prkos agresoru. Beogradski muzičari su svirali pred okupljenima, a u centru gomile bio je džinovski transparent na kome je pisalo: „F-117 (Ha Ha)“.

„Velika vojska nas napada – ali imamo Ramba“, poručio je Antonije Pušić te večeri sa bine.

Ubrzo nakon toga, zvaničnici Bele kuće i NATO-a su u Briselu najavili eskalaciju vazdušnog rata i promenu strategije, a sve to usledilo je posle niza razgovora predsednika Klintona, britanskog premijera Tonija Blera, francuskog predsednika Žaka Širaka, nemačkog kancelara Gerharda Šredera i premijer Italije Masimo D’Alema.

Savezničko bombardovanje Jugoslavije nastavljeno je sve do 10. juna 1999, i iako je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma kojim je agresija obustavljena a Slobodan Milošević pristao da južnu srpsku pokrajinu prepusti Ujedinjenim nacijama na upravljanje, obaranje nevidljivog čuda američke vojne tehnologije, sa sve igranjem kola na njegovom „slomljenom“ krilu, u kolektivnoj svesti našeg naroda zauvek će ostati urezano kao „mala pobeda“ u jednom velikom porazu i simbol večitog srpskog prkosa.