Dragoljub Vukadinović, predsednik Metalac grupe: Ja sam veteran velikih kriza

    0
    Foto: Promo

    Da se rat danas završi, posledice će svejedno biti velike. Rat se, međutim, neće danas završiti, pa će posledice po svetsku ekonomiju biti još teže. U ovom trenutku 50–100 država nemaju saradnju zbog međusobnih sankcija, a neke vode i ekonomski rat. Kriza se odražava u posledicama na cene materijala i energenata, poremećaju u snabdevanju, valutnim rizicima, neće zaobići ni tržište rada, a tu je i fenomen straha koji proizvodi suzdržanost ljudi u trošenju. Rusija će ostati iscrpljena, dok će njena ekonomska moć znatno pasti. Ukrajina će biti devastirana, nažalost uz stradanje velikog broja ljudi i još više izbeglih. Posledice svega osetiće ceo svet, samim tim i mi u Srbiji, i ne mislim samo na one koji, poput Metalca, imaju svoje firme u Rusiji i Ukrajini, kaže za Nedeljnik Dragoljub Vukadinović, prvi čovek Metalac grupe.

    Izvozite u dvadesetak zemalja sveta. Imate svoje firme i u Moskvi i u Kijevu. Koliko vas košta i koje korake ste preduzeli u kontekstu nove rusko-ukrajinske krize? Rusija je ipak vaše najveće izvozno tržište za posuđe.

    Za 33 godine na čelu Metalca, postao sam veteran raznih kriza, a izdvojiću samo: istorijski maksimum inflacije u Srbiji; restriktivne sankcije 1992–1997; bombardovanje 1999; svetske ekonomske krize 2007. i 2012. godine… Konačno, pandemija i evo sada rat između Rusije i Ukrajine. Manje-više, Metalac je iz kriza uvek izlazio bez teških trauma. Nadam se da će tako biti i sada, mada nikad nije i ne može biti bez ožiljaka.

    Magacine u Kijevu smo zatvorili. Jedan deo robe se nalazi u trgovačkim lancima, a drugi u potraživanjima. To je oko 600.000 evra. Ako dođe do fizičke devastacije objekata, gubitak je izvestan, ali, iskreno, to je manje važno u odnosu na ljudske živote i tračak nade da se stvari smire i krenu u pozitivnom pravcu.

    Što se Rusije tiče, devalvacija rublje je velika i maksimalno smo sveli aktivnosti. Tamo imamo oko 1,7 miliona evra vrednosti robe, od čega 1,1 milion u potraživanjima, a ostalo na lageru. Verovatno ćemo izgubiti oko 300.000 evra. Naravno, posledice se moraju nadomestiti na drugim tržištima i to radimo. Dakle, rezultati možda neće biti kako planiramo, ali važno je da firma izađe zdrava, da isplaćujemo redovno plate i još mnogo toga što se očekuje od Metalca kao društveno odgovorne kompanije.

    I pored ogromnog iskustva i toliko godina rada, šta novo otkrivate i učite u savremenom biznisu? Šta apsolutno nije kao što je bilo, a koja se pravila neće promeniti?

    Iz perspektive proteklih par decenija mi, recimo, sada nemamo ni 10% nekadašnjih kupaca, a nema ni svih dobavljača koje smo nekada imali. Neke firme su nestale, ili su promenile delatnost. Danas su to nova lica, nove kompanije. Šta je ostalo isto? Najpre, i u to sam uveren, rad se uvek mora ceniti, posvećenost firmi je neophodna, dobra klima treba da vlada između zaposlenih, dobra sinhronizacija između vlasnika, menadžmenta. Sve podele dovode do manjka efikasnosti, i nikada ne vode ka dobrom. I najvažnije, morate biti osoba koja može da predviđa, da ima viziju, i da stremi ka tome.

    Kako u ovom kontekstu vidite promene u eri digitalizacije, veštačke inteligencije?

    Taj proces je odavno počeo. Devedesetih godina Metalac je već strateški prepoznao značaj informacionih tehnologija. Poslednjih 10 godina intenzivno hvatamo korak sa digitalnom erom. Ni za kim u našoj branši ne zaostajemo. Uz razvijanje svojih kadrova i korišćenje resursa softverskih kompanija, idemo ka tome da u dogledno vreme imamo sopstvene softverske izvore. Veoma sam zadovoljan dosadašnjim napretkom. Naša online prodaja takođe ubrzano raste, uveliko je širimo na region i realno je očekivati da u dogledno vreme njeno učešće bude 30-50%. Biće to realan rast, jer paralelno nastavljamo pozicioniranje našeg maloprodajnog lanca koji danas ima skoro 100 prodavnica u Srbiji i Crnoj Gori.

    Kad mi neko kaže ”Vi ste dobra firma, vama je lako”, uvek razmišljam ”jesmo dobri, ali mi cedimo vodu iz suve drenovine” i utoliko vidim veću šansu u svemu što dolazi sa novim tehnologijama, a pre svega sa mladim ljudima koji razmišljaju i ponašaju se revolucionarno za tradicionalne pojmove.

    Metalac ima 15 firmi. Manje je poznato da osim posuđa proizvodite i bojlere, sudopere, kartonsku ambalažu, čak i auto-delove. Nisu sigurno sva preduzeća podjednako uspešna. Koja smatrate najuspešnijim i zašto?

    Istina je ipak da su sva naša proizvodna društva u zreloj grani i da je to ozbiljan izazov. Pošto sam inženjer, prirodno sam naklonjeniji proizvodnji. Pre svega, miljenik mi je fabrika posuđa. Najbolje radi, daje najveći profit i najbolje je utegnuta sa stanovišta organizacije. A što se tiče trgovine, to je ”Metalac Proleter”. Od jedne devastirane firme, koja je bila u fazi propadanja i na pragu rasprodaje, mi smo je nakon kupovine doveli da bude ponos svih građana Gornjeg Milanovca, gde uprkos jakoj konkurenciji ima preko 60% učešća i koja se ozbiljno širi na gradove u okruženju.

    Generalno, sve firme koje smo svojevremeno kupili, stavili smo na zdrave noge, i to bez otpuštanja radnika. Danas smo respektabilna kompanija sa preko 2.200 zaposlenih, 135 miliona evra prihoda i preko šest miliona evra bruto dobiti, što nam omogućuje da isplatimo dividendu, da nam akcionari budu zadovoljni, pa čak i da uz njihovo razumevanje izdvajamo oko milion evra godišnje za društveno odgovorno poslovanje.

    Vaš je stav decenijama da politiku treba držati podalje od kompanije. Da li se nešto promenilo od tada?

    Metalac ne radi ništa za državu niti za javna preduzeća. Mi radimo za potrošače u celom svetu. Tu je važno znanje i sposobnost da planirate i organizujete, da razumete tržište, da motivišete i integrišete ljude. Takve ljude sam ja tražio, a ne političare. U Metalcu nema mesta politici niti političkom napredovanju, pa je i poslovna kultura takva da se ljudi pre svega bave svojim poslom. Ali, da se razumemo: bio ili ne u politici, bila javna firma ili ne, svaka firma mora imati odgovoran odnos prema državi, da plaća sve svoje obaveze i da se odgovorno odnosi prema svom okruženju – i taj stav nikada nisam promenio. Mnogi su se učlanjavali u partiju da bi izbegli dažbine državi, ili da bi dobili lakše kredit koji verovatno nikad neće vratiti. Mi tako ne razmišljamo. Ponosan sam što slobodno kreiramo biznis, što razumemo da je svet mera naših mogućnosti i naše vrednosti.

    “Metalac nikada nije bio miljenik države”, rekli ste u jednom od nedavnih intervjua. Koliko je poštena igra u tržišnoj utakmici važna za uspeh i koliko košta kada jeste, ili pak niste, nečiji “miljenik”?

    To sam rekao u periodu kada je javnost imala percepciju da isključivo onaj ko je miljenik države može da bude uspešan. Osetio sam potrebu da to demantujem. Istina je da mi nikada nismo imali problema sa državom, s obzirom na to da se ponašamo po zakonu i redovno plaćamo sve svoje obaveze. Jedino što mi od države tražimo jeste da stvara makroekonomske uslove u kojima bismo svi mogli da radimo i da se pod jednakim uslovima takmičimo. Da li nas je to koštalo? Ako slobodu smatramo svojim bogatstvom, onda smo izašli jako bogati. Nismo nikome dužni, sve smo postigli isključivo svojim znanjem, i sopstvenom borbom na tržištu. Naše bogatstvo je i dobar odnos sa zaposlenima, i to da ne zavisimo ni od koga. Ta sloboda i nezavisnost je naša velika vrednost.

    Nedavno ste prisustvovali i Ekonomskom forumu na Kopaoniku. Koji je vaš najupečatljiviji utisak ovog puta?

    Bio sam oduševljen velikim brojem mladih ljudi od 30 do 45 godina. Mnogi od njih su završili školovanje u inostranstvu, ali ne zaostaju ni oni koji su se školovali u Srbiji, mada su morali dodatno da se usavršavaju da bi dostigli nove standarde u svojim oblastima. Već 30 godina u Metalcu insistiramo i ulažemo u dodatno usavršavanje visokoobrazovanih ljudi. Sada ću na tome još više insistirati. Mladi to i traže. Razumem ih i imaju moju podršku.

    Drugo, kako se privreda u Srbiji uglavnom privatizovala, sada već vidim da je stigla nova generacija uspešnih naslednika, menadžera, koji idu pravcem dugoročne održivosti. Mene više brine neefikasnost države, njenih institucija, i odsustvo transformacije javnih preduzeća na svim nivoima. Mi iz privrede tražimo šansu na svetskom tržištu, a mnoge javne firme ne mogu ni da pređu granicu. Oni bi trebalo da se preispitaju…

    Kad sve sagledate, da li je moguće da se ostvari vaša vizija da za deset godina Metalac sa 135 dođe na 200 miliona evra ukupnog prihoda, i to sa 20% manje zaposlenih?

    Ja stojim iza tih reči. Analize koje kontinuirano radimo dodatno me uveravaju da je takva vizija sasvim realna. U procesu smo identifikovanja viška ljudi, organizacione preraspodele i postepenog smanjenja broja zaposlenih kroz razne stimulativne programe, penzije, itd. Sve što je dostižno moguće je ako ga pretvorite u jasan zadatak i za većinu motivišući cilj.