Dragana Mladenović, spisateljica: Jedna knjiga vodi drugoj, a ova trećoj i svakoj narednoj

0
Foto: Igor Pavićević

Kada je prošle nedelje tiktokerka Sara Damnjanović trebalo da održi čas osnovcima, društvene mreže su se usijale zbog kritika, a mnogi su se prisetili kako su u njihovo vreme u školama gostovali pisci i pesnici za decu. Danas nije lako pisati za decu, a o tome priča Dragana Mladenović, u književnim krugovima već poznata kao pesnikinja za odrasle, koja je za Kreativni centar objavila prva dela u kojima se obraća deci i mladima.

Knjiga „Dar-mar“ prošle godine dobila je četiri važne nagrade. Našla se i u ovogodišnjem katalogu Međunarodne biblioteke za decu u Minhenu (International Youth Library), u kojem se svake godine preporučuje 200 najboljih knjiga za decu i mlade iz celog sveta. Istakla se dizajnom i ilustracijama, ali i svojom temom – u pitanju su neobične pesme sa greškama koje angažuju čitaoca da ih traži i pažljivo čita. Koliko je komplikovano naći „foru“ da se današnjim klincima čita poezija ili da sami počnu da je čitaju (bez pritisaka ili obavezne lektire)?

Deca, što su mlađa, to više vole poeziju. Ukoliko ste u prilici, proverite i videćete. Čini mi se da se interesovanje za nju donekle gubi baš u vreme kada klinci sasvim lepo ovladaju tehnikom čitanja. Ne bih ulazila u razloge zbog kojih se to događa, ali računam da je malo i do štiva koje im se nudi. A kada postoji otpor i manjak interesovanja za ono što u nekom tekstu piše, kreće čitanje napamet, bez dubljeg promišljanja. Kako bi zadržala pažnju čitalaca, knjiga „Dar-mar“ donosi pesme sa uljezima, namernim greškama, rečima kojima tu nije mesto. Deca su pritom i opomenuta da bi mogla biti prevarena ukoliko čitaju “napamet”, te da na nedeljnoj trpezi umesto bataka nalete na auspuh.

Koliko je to pažljivo čitanje i kako “uvlačenje” čitaoca u napisano utiče na razvoj kritičkog mišljenja u ranom uzrastu?

Čitaoci koji se odvaže na lov na uljeze prinuđeni su da u toj igri registruju i sve ostale reči koje se nalaze u pesmama, a to može da doprinese bogaćenju njihovog vokabulara i imaginacije. Istovremeno, to je prilika da se dotaknu i nekih termina koje ne koriste u svakodnevnoj komunikaciji, te da kroz igru lakše savladaju određene lekcije gramatike. Razumevanje teksta je veoma važno jer ono vodi boljem razumevanju sveta. Kada je reč, konkretno, o razvoju kritičkog mišljenja, “Dar-mar” poziva decu da čitaju sa uključenim mozgom, da ne veruju napisanom, već da dovode u sumnju sve ono što im je servirano. Čini mi se da je to zgodna veština, posebno danas kada smo svi, pa i deca, bombardovani lažima. Dovoljno je pogledati blok reklama na nekom od dečjih kanala i shvatićete o čemu govorim.

Svi ti ciljevi koje sam navela čine zapravo samo armaturu “Dar-mara”, međutim, ono što se vidi, zgrada u koju čitaoci ulaze uopšte ne deluje tako ozbiljno. Štaviše, darmarski svet je udešen baš tako da deci bude zabavno i smešno i da ne primete baš ništa od tih namera.

Vaša najnovija knjiga “Sve što (ni)sam želela” namenjena je osetljivom uzrastu – glavna junakinja ima 12 godina. Tema vašeg najnovijeg romana iz serijala je vrlo aktuelna – opasni virus je prešao sa kompjutera na ljude i u toku je vanredna situacija. Kako ste odlučili da priču o prvom zaljubljivanju i odrastanju smestite baš u taj kontekst?

Mladost, kao voda, uvek nađe svoj put, bez obzira na spoljašnje okolnosti koje, složićete se, nisu uvek bajne. U ovom slučaju su te nesrećne okolnosti VIR virus i nemogućnost dece da se vrate svojim kućama iz škole zbog eskalacije opasnog i smrtonosnog virusa tokom jednog prepodneva. Pored toga, kompjuterski virus je prekinuo komunikacije putem interneta i mobilnih telefona, što zvuči prilično apokaliptično, zar ne?

Više od ljubavi, koja se spontano dogodi među junacima, u fokusu su zapravo savremeni tinejdžeri suočeni sa izazovom preživljavanja, i to bez pomoći odraslih i, zamislite, sveznajućeg Gugla. Iako su scene njihovog snalaženja u romanu prilično komične, ispostaviće se da su junaci, a verujem da bi to bio slučaj i sa realnom decom, mnogo sposobniji za život nego što mislimo.

U kritikama na račun mlađe generacije čujemo da ne mogu da prime više informacija ili da čitaju, sklope tekst veći od objave na društvenoj mreži. Početkom ove godine objavili ste priču za mlade osnovce „Gospodin Oliver“ i u njoj se pojavljuje lik Taksi Vrabac koji se u jednom trenutku pridružuje beogradskom Tviter udruženju. Kako je danas pisati za mlade, pišete li vi kao da im se obraćate sa neke društvene mreže?

Današnja deca nisu onakva kakvi smo mi bili u njihovim godinama. Baš toj i takvoj deci su namenjeni i tinejdž-roman “Sve što (ni)sam želela” i priča za početnike u čitanju “Gospodin Oliver”. I u jednoj i u drugoj su stil, jezik, teme i ritam usklađeni sa potrebama čitalaca kojima se obraćaju. Pošto deca od osam-devet godina nisu toliko navučena na društvene mreže, gospodin Oliver je to zloupotrebio i ispričao im jednu nežnu, savremenu priču o prijateljstvu i mogućnostima dece da vide ono što odrasli ne mogu.

Često se dešava da knjige koje pročitamo u tinejdžerskom periodu utiču na nas više od onih koje čitamo kao odrasli. Glavni junaci vaše poslednje knjige odrastaju u doba Instagrama, Tik-toka i digitalne transformacije društva. Kakve treba da budu knjige koje će privući današnje tinejdžere da čitaju i koji je to “sporedni” put kojim knjiga stiže do mlade publike – muzika, film, knjige koje čitaju njihovi idoli – jer nametanje nekih naslova koje bi trebalo da čitaju vrlo često nema uspeha, a to znaju i profesori i roditelji?

Umesto da vam odgovorim na pitanje, ispričaću vam priču o učitelju koji je učenicima predložio da sami biraju svoju lektiru. Svako je pritom dobijao ocenu srazmernu broju pročitanih knjiga, pa su svi čitali bar po pet knjiga mesečno. Na početku su učenici, naravno, tražili prečice i birali najtanje slikovnice koje su mogli da nađu. Pojedinim roditeljima je delovalo da taj eksperiment jednostavno neće uspeti. Međutim, malo-pomalo, deca su počela da čitaju više, razmenjivala su naslove i same knjige, počeli su i da se takmiče ko će pročitati više… Na spiskovima nekih od njih je krajem četvrtog razreda bilo i po petnaestak knjiga. Vrhunac je predstavljao čas kojem su prisustvovali i roditelji a na kojem su četvrtaci vrlo ozbiljno i na sebi svojstven način analizirali “Malog princa”.

Tu stižemo do poente – jedna knjiga vodi drugoj, a ova trećoj i svakoj narednoj knjizi. Ako čitalačke navike malo splasnu u tinejdž periodu, nije smak sveta, ljubav prema čitanju može da se javi i kasnije. Zasad je dovoljno da klince snabdemo literaturom koja komunicira sa njima i da im ličnim primerom pokažemo da je čitanje super.