Dragan Jočić: Vođa od Vidrovana

Autorski tekst Dragana Jočića, nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova

0
Foto Nedeljnik

Vođa vladajućih govori, na partijskom skupu, u rodnom gradu. Nešto će zasigurno značajno reći. Treba gledati”, posavetovaše me prijatelj, prošle nedelje. Poslušah ga.

Vođa kroči na binu odlučno kao pravi kormilar crnogorskog broda.Visok, uredno podšišan, u bezprekornom odelu koje mu odavaše diskretnu podgojenost

Vođa se prvo zahvali svima onima koji su se desili u njegovih političkih 36 godina, pa i budućim partijskim pokoljenjima. Krenu šematski da govori po horizontali ka vertikali, sa širine u dubinu. Ponosan beše na uspeh u domenu komunalija, puteva, pomenu ponosno: struju, vetar, suncem, metal, rudu, mleko, pecivo, i neizostavno investitore. Obeća veće plate i bolji srandard za dvadeset do trideset godina.

Vođa, zatim u dvadeset petom minutu, oštro zaseče obema rukama vazduh . Primetno beše njegovo češkanje po obrazu, usiljeni smešak, i njemu nesvojsveno zagrckivanje. Pošto uhvati ritam, obuze ga neko stanje koje vrcaše neprimerenom mržnjom. Znoj poče da ga obliva, pa se maši po prvi put za maramicu. Krenu da saopštava pravu suštini svoga nauma, koji je pripremio za kraj partijske konferencije, objašnjavajući je kao “temeljno promišljenu odluku” cele partije. A to beše ostrakizam Srpskoj pravoslavno crkvi u Crnoj Gori.

Vođa tada javno poruči, Crnogorcima i Srbima, koji daju poverenje Mitropoliji, a njih je preko trista šezdeset hiljada (360.000), da u ime “vladavine prava”, njihova prađedovska crkva mora biti razbaštinjena i odprilike, proterana van granica Crne Gore. Dodade da se radi o jednoj nazadnoj i opasnoj instituciji, koja je na nekoj “drugoj srani” , te da i zbog toga treba biti izolovana i izmeštena.

Predoči da će se praviti nova crkva, koja će biti dostojna “dogledne evropska budućost”, jer je njegova partija za trinaest godina formirali sve državne institucije, pa je vakat došao i za ovu duhovnu, no im trebaju zemlja i objekti.

Tada i na svojstven način otpozdravi pozdravu “iz oblaka”, od pre petnaest dana, i potvrdi da radi ozbiljno na tome da Crna Gora ubrzo postane terra misiona.

Vođa, je svestan, da nije mala stvar objaviti rat kanonskoj pravoslavnoj crkvi. Takvu ambiciju nisu ostvarili ni njegovi predhodnici, stari komunisti Blaža Jovanovića. Naročito imajući u vidu njihovu lakoću ka tamničenju i ubijanju. Doduše njima je to bila samo ambicija u tvrdoj vlasti da možda “ubiju Boga”.Ali ovo je njemu poslednji dah da se politički sastavi, kroz još jednu podelu i zavadu naroda. Naravno pored ovoga, subjetivnog, postoje i naređene “važne misije”.

Vođa je, nesumljivo, u golemom zadataku, koji naziva “spoljnopolitičkim prioritetm… na horizontu obaveza”. Znači mora se najnižim oportunizamom potrti i velikim lažima zakriliti istina. Zna da ćemo mu biti nemoguće, jer osmovekovno trajanje i verujući narod, ne mogu mu izbrisati paragrafi, isključive partijske odluke, kao ni naručeni predlozi strani korumpiranih pravnih komisija,. Crkvu da pravi, već se uverio da mu se ne da, jer mu treba milost i vera u Boga koju on nema.

Vođa je nesiguran, jer nagonski oseća da politikanstvom treba da zagazi u teren nadracionalnog. Da je do njega, raspopova zajednica bi se već primila. Ali nije, i ne može , samo ponekad skita, i to evo već dvadeset šestu godinu.

I na kraju, gledajući snimak, za arhivu, tog lokalnog partijskog skupa, ne može a da se ne zapazi da je to interesantno društvo. Društvo sabrano od najokorelijih starih partijaša, okićenih udvoričkim osmehom i zanovljene naivne mladeži.

Vođa pomeđu njih, poperen, kao čovek od plastike, čudno zurećeg pogleda, odaje utisak kao da je u mislima negde daleko. Početak ovaga skupa, gde su izrečene sudbonosne reči i poruke, prate odjeci državne himne, koju, ama baš, niko ne peva.

Vođa takođe ne peva…

P.S. Jedna istorijska crtica

Pristalice dr Milana Stojadinovića, predsednika Jugoslovenske radikalne zajednice, i glavnog vinovnika sukoba sa Crkvom kao i “Konkordatske krize” 1937, stalno su na partiskim skupovima, kada se pojavi, klicali: vođa,vođa, vođa,vođa,vođa…

U jednom momentu, Stojadinović oslušnu eho njihovog ushićenog klicanja, i shvati da oni nesvesno kliču đavo, đavo, đavo, đavo, đavo…