Za mnoge, Šon Koneri je bio definitivno Džejms Bond. Uglađen i hladnog srca, njegov 007 bio je omiljen brojnim generacijama.

Koračao je preko ekrana, sa dozvolom da ubija. Kretao se poput pantera, gladan i u potrazi za plenom. Nasuprot tome, njegov veliki rival, Rodžer Mur, jednostavno je nakrivio obrvu, nasmešio se i našalio.

Iako je njegov Bond bio okružen automobilima, lepim ženama i Martinijem, Konerijev lični život bio je nešto potpuno drugačije, piše BBC.

Skromno poreklo

Tomaš Šon Koneri rođen je u Edinburgu, 25. avgusta, 1930. godine. Bio je sin katolika, fabričkog radnika i protestantkinje, čistačice.

Mladi Tomi Koneri odgajan je u jednoj sobi u stanu sa zajedničkim toaletom i bez tople vode.

Napustio je školu sa 13 godina, bez kvalifikacija i pridružio se Kraljevskoj mornarici. Tri godine kasnije, napustio je službu zbog čira na želucu. Njegove ruke tada su već bile išarane tetovažama koje su nejavljivale njegove strasti: „Škotska zauvek“ i „Mama i tata“.

U Edinburgu je stekao reputaciju „tvrdog čoveka“ kada je šest članova bande pokušalo da mu ukrade kaput. Vozio je kamione, radio kao spasilac i predstavljao se kao modela na Umetničkom koledžu u Edinburgu. U slobodno vreme, bavio se bodibildingom.

„Virtualni Adonis“

Umetnik Ričard Demarko, koji je kao student često slikao Konerija, opisao ga je kao „previše lepog da bi ga opisao, doslovno Adonisa“.

Koneri je, inače, bio dovoljno dobar fudbaler da bi privukao pažnju, pa mu je i ponuđen ugovor u Mančester junajtedu od 25 funti nedeljno.

Ali, kako ga je „grickala“ glumačka buba, tokom jednog neobičnog posla u lokalnom pozorištu, zaključio je da je fudbalerska karijera potencijalno prekratka i odlučio je da svoju sreću potraži na sceni. Bio je to, rekao je kasnije, jedan od inteligentnijih poteza.

Godine 1953, u Londonu se takmičio za mistera univerzuma. Sledeće godine je igrao ulogu poručnika koja je na Brodveju proslavila Larija Hagmana.

Američki glumac Robert Henderson podstakao je Konerija da se školuje. Henderson mu je pozajmio dela Ibzena, Šekspira i Bernarda Šoa i nagovorio ga da ide na časove dikcije.

Koneri se prvi put pojavio na filmu u ostvarenju „Lilacs in the Spring“ iz 1954. godine. Bilo je manjih uloga i na televiziji, uključujući i ulogu gangstera u policijskoj drami BBC-a „Dixon of Dock Green“.

„Svideće se damama…“

Godine 1957. dobio je prvu glavnu ulogu u „Blood money“, igrao je boksera čija karijera propada. U Americi ga je proslavila holivudska legenda Džek Palens. Kada je Palens odbio da putuje u London, rediteljeva supruga predložila je Šona. „Svideće se damama“, rekla je ona.

Godinu dana kasnije, igrao je zajedno sa glumicom Lanom Tarner. Njen dečko, mafijaš, loše je reagovao na glasine o romansi. Uleteo je na set i izvadio pištolj. Koneri mu ga je zgrabio iz ruke i savladao, pre nego što su drugi uskočili i izbacili ga sa snimanja.

„Moje ime je Bond, Džejms Bond…“

A onda je na red došao Bond. Producenti su tražili glumca koji bi mogao verno da dočara agenta 007.

Ričard Barton, Keri Grant i Reks Harison, svi su uzeti u obzir. Supruga jednog od producenata je, međutim, ubedila muža da Koneri ima taj magnetizam i seksualnu hemiju.

Takvo mišljenje prvobitno nije delio i Bondov tvorac Jan Fleming. „Tražim komandanta Bonda, a ne preraslog kaskadera“, insistirao je on. Ali se predomislio kada ga je ugledao na ekranu.

Režiserov prijatelj, Terens Jang, uzeo je Konerija pod svoje, vodeći ga u skupe restorane i kazina, učeći ga kako da se nosi. Koneri je lik učinio svojim, mešajući bezobzirnost sa duhovitošću. Mnogim kritičarima se to nije svidelo, a neke kritike su bile veoma oštre. Javnost se nije složila.

Scene akcije, seksa i egzoritične lokacije bile su dobitna formula. Prvi film „Dr No“ zaradio je gomilu novca na blagajnama. Čak je i u inostranstvu bio izuzetno uspešan. Predsednik Kenedi zahtevao je privatnu projekciju u Beloj kući.

Brzo su usledili „From Russia with Love“ (1963), „Goldfinger“ (1964), „Thunderball“ (1965) i „You Only Live Twice“ (1967).

Bilo je iscrpljujuće i povremeno opasno. U jednom trenutku, bačen je u bazen pun ajkula. Kada je jedno od tih stvorenja prošlo pored njega, uspeo je da se izvuče.

Kada je završio „Samo dvaput se živi“, Koneri se umorio od Bonda. Odbio je da radi „U tajnoj službi njenog veličanstva“. Producenti su ga 1971. godine, ipak, namamili da radi „Dijamanti su večni“, a zauzvrat je dobio rekordan honorar.

Film je dobio razne kritike, a neki kritičari su se žalili da se film previše oslanja na kemp humor, što je inače manir koji je nastavio da neguje Konerijev naslednik Rodžer Mur.

Koneri je ostvario još neke velike uloge, ali je osamdesetih uglavnom radio sporedne role.

„Never Say Never“

Pošto je izgubio mnogo novca u nekretninama u Španiji, prihvatio je unosnu ponudu da ponovo igra Bonda u filmu „Never Say Never Again“. Ovog puta, 007 je bio ostareli heroj, stariji, mudriji, ali i dalje tvrd.

Naslov je predložila Konerijeva supruga koja je podsetila svog muža da se zakleo da „više nikada neće igrati Bonda“.

Nastavio je da igra u drugim ostvarenjima, i osvojio Bafta nagradu za ulogu u filmu „Ime ruže“ po delu Umberta Eka.

Uloga u filmu „Nesalomivi“ donela mu je Oskara za najbolju sporednu ulogu.

U filmu „Indiana Jones and Last Crusade“ glumio je oca Harisona Forda, uprkos tome što je bio samo 12 godina stariji.

Odbio je ulogu Gandalfa u filmu „Gospodar prstenova“ 2006. godine i rekao da je umoran od glume i da mu je muka od „idiota koji sada snimaju filmove u Holivudu“.

Egzil

Kratko su ga razmatrali za ulogu čuvara u filmu o Bondu iz 2012. godine „Skyfall“ ali je reditelj mudro smatrao da bi smetalo da se nekadašnji agent 007 pojavi u istom filmu sa Danijelom Krejgom.

Šon Koneri je započeo život u stambenoj zgradi u Edinburgu i završio ga u vili u Grčkoj, deleći helikoptersku pistu sa holandskim kraljem.

Uvek je prezirao holivudski način života, a više je voleo da igra golf u svojim domovima u Španiji, Portugaliji i na Karibima, sa svojom drugom suprugom.

Prethodni brak je okončao 1975. godine zbog optužbi da je bio nasilan prema supruzi. Imali su jednog sina, glumca Džejsona Konerija.

Svoj kratki fitilj i „ćudljivost“ pripisao je svojim keltskim genima.

„Moje mišljenje je, da biste stigli bilo gde u životu, morate biti antisocijalni. U suprotnom, na kraju će vas pojesti“, rekao je jednom prilikom.

Titulu viteza, koji je dobio 2000. godine, laburistička vlada navodno nije želela da mu dodeli, zbog njegove podrške škotskoj nezavisnosti.

Njegov Bond je sada muzejski eksponat. Srećom, prošlo je neko vreme otkako je lupio ženu po zadnjici i prinudio je na poljubac. Ali Konerijeva uloga neodvojiva je od konteksta i vremena u kom je nastala, u njoj su uživali i muškarci i žene.

Za sobom je ostavio delo na koje bi bio ponosan bilo koji glumac i, ne manje važno, upražnjeno mesto za titulu „Najveći živi Škot“.

https://www.nstore.rs/product/elektronsko-pdf-izdanje-nedeljnika-br-459-od-29-oktobra/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.