Dnevnik iz oslobođenog Jasenovca: Pogled na ceo logor ni izdaleka ne može da pruži iluziju kakve strahote su tu počinjene…

Piše Uglješa Balšić

0
Logor Stara Gradiška. Foto: Profimedia

Branko Savić, foto-reporter tek osnovanog Tanjuga, 4. aprila 1945. sa partizanima ušao je kao prvi novinar na svetu u Jasenovac. Svoja sećanja, srećom, pedantno je upisao u novinarsku belešku, pod naslovom “Put na front”. Fotografije koje je tada napravio nikada nisu ugledale svetlost dana, sklonjene su da se ne bi videle sve strahote ovog koncentracionog logora, da se ne bi narušavalo krhko “bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti” u novoj Jugoslaviji. Kao svedočanstva ostala su sećanja prvog fotografa Tanjuga i požuteli novinarski blok, čiji je sadržaj Nedeljnik ekskluzivno objavio.

Branko Savić je rođen ratne 1915. u Bjelovaru, tadašnjoj Austrougarskoj. Prvi svetski rat provodi sa majkom u okolini Beča, gde su se sklonili od ratnih razaranja. Posle Velikog rata vraćaju se u Bjelovar, tada već Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, ali njegov otac između dva rata odlučuje da se seli, jer su “okolo sve ustaše”. Preko Sremskih Karlovaca doseljavaju se u Beograd. Branko je želeo da bude oficir, ali splet životnih okolnosti, kao i jedan porodični prijatelj, odlučili su umesto njega da krene u “Agfinu” školu za fotografe u Nemačkoj. Posle školovanja vraća se u Beograd i radi u fotografskoj radnji “Savić”, koju je vodio njegov otac, a nalazila se na Terazijama.

Njegove potresne slike, po izričitom Kardeljevom naređenju, nikada nisu ugledale svetlost dana, da se ne bi narušavalo krhko “bratstvo i jedinstvo” u novoj Jugoslaviji. Ostala je samo požutela novinarska beležnica, čiji sadržaj Nedeljnik ekskluzivno objavljuje

Foto-aparatom ulazi u Drugi svetski rat – vojnik je i fotograf pri avijaciji. Rat ga pronalazi u Velikim Radincima, kod Sremske Mitrovice. Pričao je da je tadašnja Jugoslavija imala na tom aerodromu 28 aviona, brzih lovaca. Nemačka avijacija je bombardovala aerodrom, a Branko sve nemo posmatra, sa aparatom u rukama. “Sve je oko nas gorelo, a meni nisu dozvolili da slikam. Moj komandir je to smatrao vojnom tajnom, mogao sam samo da gledam… Šteta”, pričao je mnogo kasnije Branko. Nemačku okupaciju provodi u Beogradu, u foto-radnji.

I taj rat je prošao. Oslobodioce su pozdravljali na ulicama Beograda, a na Terazijama je Branko te 1944. godine sreo strica, koji je već bio počeo da radi za Tanjug. Pozvao ga je u agenciju i Branko je pristao, mada u tom času nije ni znao šta je to Tanjug. Legitimaciju Telegrafske agencije nove Jugoslavije, sa brojem 314, dobija 1. januara 1945. godine. Ćirilicom ispisano na kartonskoj kartici “Savić Branko je foto reporter”. Potpis prvog posleratnog direktora i glavnog urednika Ivana Iva Vejvode.

Objavom Ministarstva narodne odbrane, Političkog odeljenja, Demokratske Federativne Jugoslavije datiranog 25. aprila 1945. godine “za druga Branka Savića na službi fotograf agencije Tanjug” daje mu se nalog za službeni put. Branko, pedantan, kakvog ga je bog dao, sačuvao je objavu među koricama knjige, koja je i danas kao nova. Iz Beograda na front kreće 3. maja 1945. godine i grafitnom olovkom zapisuje gotovo svaki detalj. Beleške prenosimo bez ikakvih intervencija.

***

Put na front

Iz Beograda polazimo Vuk Dragović, Marko Nikolajević, šofer Politike Joško i ja.

Svaki je poneo samo najpotrebnije u torbici. Krećemo u 8:15 u četvrtak 3. V. 1945.

Put do Stare Pazove je asfaltiran, a dalje je sav izrovan i moramo polako da vozimo. Usput nas prestižu 4 američka automobila i 1 kamion, izgleda i oni idu na front. U Rumi smo ručali i odmah nastavili put do Osjeka gde smo pokušali da saznamo nešto o kretanju fronta i da dobijemo malo benzina, što nam nije uspelo. Krenuli smo dalje prema Pakracu nadajući se da ćemo usput nešto saznati o Prvoj armiji.

Već u Sremu smo primetili tragove borbe, ali nisu više bile sveže. U Vukovaru je most bio porušen a na ulazu u Osjek smo videli velika slagališta nafte postradala od bombardovanja.

Oko 8 uveče stigli smo do Sl. Požege te smo tu i prenoćili. Stanovništvo je prilično ravnodušno prema nama. Ispred Požege smo naišli na selo Kula koje je potpuno opustošeno i gde ni jedan jedini prozor nije čitav ostao. Kasnije smo saznali da je to prvobitno bilo srpsko selo pa je dolaskom ustaša rastureno stanovništvo, verovatno i pobijeno, a naseljeno Nemcima, koji su pred navalom naših armija sve što su mogli poneli sobom, a ostalo uništili.

Izjutra smo nastavili i sasvim neočekivano našli u Pakracu štab I armije. Prvi nas je dočekao drug Labud-Kusovac, načelnik prop. od. pri I armiji. Prvi put da nas neko lepo dočeka i ugosti. Stvarno je ručak bio više nego izvrstan, naročito za nas Beograđane koji smo usput još više izgladneli nego u Beogradu.

Komandant I arm. drug Peko Dapčević, generalajntant, takođe nas je lepo dočekao i dao nam dragocene podatke o kretanju fronta i saopštio nam da je oslobođen Jasenovac, najozlaglošeniji logor u kome su ustaše klale Srbe po volji.

Mi smo se odmah odlučili da odemo i obiđemo taj logor te smo odmah i krenuli. Usput smo sretali kolone ranjenika kao i komoru sa namirnicama.

Slikao sam leševe koji su plutali po Savi. Žicom su ustaše vezivali ljude za stablo i tako dvadesetak bacali u reku. Jezivo… Sećam se da je u Tanjugu tada za fotografije bila glavna neka Eva ili Evica, ali nije ona kriva. Tek kasnije sam čuo da je naređenje da slike nestanu izdao Edvard Kardelj

Što smo dalje odmicali, sve smo više osećali blizinu fronta. Mostovi su svi dignuti u vazduh ali su pionirske trupe brzo popravljale tako da smo mi svuda prolazili bez teškoća i zadržavanja. Oko tri sata po podne stižemo u Banovu Jarugu gde se već čuju topovi i po čemu se najbolje određuje blizina fronta. Preko Novske približavamo se Jasenovcu, ali je tu prepreka za auto te moramo peške oko 4 kilometra.

Obadva mosta, železnički kao i kolski minirani su i razoreni te smo čamcem prešli reku (nečitko, prim. aut.) i već izdaleka opazili visoke zidine logora “Jasenovac”.

Kapija, kao i svi bunkeri sa koji su ustaše čuvale zarobljene, srušeni su. Pogled na ceo logor ni izdaleka ne može da pruži iluziju kakve strahote su tu počinjene.

Obilazimo zgarišta porušenih i zapaljenih zgrada i Baraka, koja se još gde-gde puše. Nailazimo i na nekoliko izgorelih leševa zarobljenika koji su pokušali da se sakriju prilikom poslednjeg odvođenja, ali su ipak stradali.

Logor leži na samoj Savi, i na obali vidimo nekoliko leševa pobijenih i bačenih u Savu. Pošto je već sumrak polazimo za selo Jasenovac radi prenoćišta.

Selo je odmah do logora, prilično veliko ali skoro spaljeno. Ustaše, bežeći, spalili su ne samo logor nego i celo selo. Jedva smo našli po koju kuću koja nije izgorela, a nekoliko njih je još dogorevalo i noću davalo jezivi crveni oblesak na nebu.

U selu smo našli jednu četu koja nas je nahranila večerom i doručkom a uz to smo dobili i raznih likera koji su pronađeni u ustaškim stanovima.

Tu su bila i dva bivša zarobljenika iz logora koji su uspeli da se čudnim slučajem spasu sigurne smrti. Oni su nam opisali život u logoru kao i njihove utiske.

U logoru je bilo raznih radionica, kao kolarska, obućarska, fabrika lanaca i ciglana. Radnici su svuda bili zatvorenici, najjeftinija radna snaga.

Takođe su obrađivana zemljišta u samom logoru kao i van njega. Tako su preko leta oko 80 žena obrađivali zemlju kod ….. a na jesen su ih poveli, mesto nazad u logor, u smrt. Naredili su im u skeli kojom su ih prevozili, da se svuku i onda ih poklali sve od reda.

Isto tako su često transporte novih zatvorenika poubijali pre nego su ih i uveli među ostale u logoru. Ubijanje se vršilo masovno i uvek na drugi način. Jedan od tih je bio da su im svima zavezali ruke na leđima i kroz ruke provukli jedan jak konopac da ne bi i jedan mogao da se izdvoji. Potom su ih pored Save jednog po jednog odvajali i nožem za vrat, klali i bacali u Savu. Obično su im još rasporili stomak da se ne bi naduli pa izašli na površinu.

Komandant I arm. drug Peko Dapčević, general-lajtnant, takođe nas je lepo dočekao i dao nam dragocene podatke o kretanju fronta i saopštio nam da je oslobođen Jasenovac, najozloglašeniji logor u kome su ustaše klale Srbe po volji

Jednom su uspela 2 zatvorenika da uteknu i za kaznu su polovinu logora stavili u okove, tj. oko nogu su im zanitivali široke plehove vezane lancem.

Bilo je strahota za opisivanje za celu veliku knjigu, samo kad bi čovek imao sve podatke.

Iz Jasenovca smo krenuli 5. V. oko 1 ˝ i ručali u Novskoj. Usput smo sreli 1 fijaker i čudili smo se kako su prešli preko reke Strug. Partizani koji su bili u fijakeru rekli su nam da su prevezli fijaker malim čamcem kojim smo i mi prešli. To nam je izgledalo neverovatno, ali nam je naš šofer Joško to potvrdio jer je on čekao kod mosta da se mi vratimo i sve je svojim očima video. Partizani su skinuli točkove sa fijakera i tako ga metli na čamac, a konji su preplivali. Pravo partizanski.

Takođe su obrađivana zemljišta u samom logoru kao i van njega. Tako je preko leta oko 80 žena obrađivalo zemlju, a na jesen su ih poveli, mesto nazad u logor, u smrt. Naredili su im u skeli kojom su ih prevozili, da se svuku i onda ih poklali sve od reda

Iz Novske smo krenuli za Banovu Jarugu gde smo saznali da se štab 1. Armije ne nalazi više u Pakracu, nego kod Čazme koja je zauzeta. Pošli smo za Čazmu, ali je tu jedan most bio porušen pa smo prelazeći kroz močvaran teren, preko dasaka zapali u vodu i blato i nismo mogli preći. Ford nije hteo dalje. Gurali smo ga, vukli ali je on ostajao tvrdoglav. Posle teških muka, svi smo bili blatnjavi, mokri, vode puno u cipelama, naišao je jedan prazan kamion koji nas je bez po muke izvukao te smo sa zakašnjenjem od 2 1/5 do 3 sata nastavili.

Stigli smo do Čazme gde smo videli prve leševe konja i neprijateljskih vojnika. Čazma je toga dana oslobođena i štab Armije smo našli su selu 5 km od Čazme. Tu smo opet lepo jeli i pošli na spavanje. Pošto smo kasno stigli to smo Joško i ja spavali na slami u jednoj staji. Do podne sam jednim motorom otišao do Čazme i slikao leševe i druge ratne slike. U štabu sam zatekao jednog ruskog potpukovnika koga sam upoznao još u Sofiji (nečitko, prim. aut.) pre dva meseca.

Ručali smo opet izvrsno, pečenje, salatu pa čak i kolače sa kremom.

Od druga Peke smo saznali da je 1. prol. div. na najbližem položaju prema Zagrebu i da stalno napreduju pa smo rešili da stignemo tu div. i da s njom uđemo u Zagreb.

6. V. uveče smo je stigli kod sela Vrbovec, koje je tek oko ponoći osvojeno. Same borbe nisam mogao fotografisati jer je već bio mrak ali smo još mogli po nešto videti durbinom. Usput smo…

***

Na ovom mestu se naglo prekidaju Brankovi ratni zapisi. Na drugoj strani, odavno požutelog bloka, na koji je suvim žigom utisnuto „Agencija Beograd“, hronološki je napisano:

3. V. 45

8,15 polazak iz Beograda

16 polazak iz Osjeka

20 dolazak u Požegu

4. V.

8,30 polazak iz Požege

11 dolazak u Pakrac

U Pakracu smo snimili: najmlađeg poručnika jugosl. Armije Milana Kevića, 13 godišnji u borbi od 1941

13,45 polazak iz Pakraca

15,15 Banova Jaruga i čuju se topovi

17 Novska

Železn i aut most na reci Strug na putu za Jasenovac

Kapija Jasenovca i leševi

Zauzela logor 24 ud brig. 45 div 2 armija

5. V.

Jasenovac selo i logor

U 14 polazak za Novsku a posle ručka za Banovu Jarugu – Garešnicu – Čazma

6. V.

Uskrs. U Čazmi snimljeni leševi konja i Nemaca palih u borbama za Čazmu dan ranije. Ručak u Čazmi posle prema selu Vrbovec u štab I prol div. Noćili u automobile ujutru.

7. V.

U 7 sati stigli u Vrbovec, kraj filma

4 film, snimak 2 U 11 dobio Mauzer revolver 7,65 od ppuk Velebit VI prol.

4 film

Snimak 1 nar. heroj ppor Mirko Rokvić Šoša

8. V.

Rakovec, izbili na put za Zagreb

5 film snimak 1-2 ratni zarobljenik, 3-4 rana ital. partizana, 5-6 ratni plen, 8-9 radio objavljuje pad Zagreba

9. V.

Vrbovac, u 8,15 polazimo za Zagreb. Od Dugog Sela put prepun. Stižemo u Zagreb oko 14h

10. V. Zagreb…

 ***

Dolaskom u tek oslobođeni Zagreb završavaju se Brankovi zapisi. Očigledno je da je proveo u Zagrebu nekoliko dana jer Komanda grada Zagreba Branku Saviću 19. maja 1945. izdaje Dozvolu za službeno putovanje transportnim avionom da putuje u Beograd… Upisano je da nosi “pištolj i radio aparat”. Verzalom je ispisana poruka na papiru – SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU!

I taj papir je Branko pedantno sačuvao. Jedino nije mogao da sačuva slike, svedočanstva užasa Jasenovca.

I ovde se završavaju Brankove zabeleške, ali ne i sećanja.

“Deda Branko nam je često, s puno emocija i detalja opisivao taj novinarski zadatak i strahote koje je video u Jasenovcu. Pričao je da je filmove poslao iz Zagreba za Beograd. Tek kada se vratio u Beograd, u Tanjug, saznao je da fotografije nikada nisu objavljene. Govorio je da su u zgradu Tanjuga odmah pošto su stigli filmovi došli i oficiri u kožnim kaputima i preuzeli filmove, tako da te fotografije niko nikada nije video”, priča Teodora Minčić, kojoj je Branko Savić rođak.

Žalio je Branko Savić do kraja života što su fotografije iz Jasenovca nestale, što svet nije video strahote. Što je skriveno ili uništeno svedočanstvo o nezapamćenom zlu.

“Slikao sam leševe koji su plutali po Savi. Žicom su ustaše vezivali ljude za stablo i tako dvadesetak bacali u reku. Jezivo… Sećam se da je u Tanjugu tada za fotografije bila glavna neka Eva ili Evica, ali nije ona kriva. Tek kasnije sam čuo da je naređenje da slike nestanu izdao Edvard Kardelj”, pričao je Branko sve do smrti, pitajući se – u ime čega je skrivana istina.

Novinarska beležnica pod naslovom „Put na front“, koju Nedeljnik ekskluzivno objavljuje, održava u životu nadu da će slike patnje i neizrecivog bola koje je zabeležio Branko Savić kad-tad naći put do svetlosti istine.

Jasenovac: Mesto zla i neviđene patnje

Logor Jasenovac bio je najveći koncentracioni i logor smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Formiran je u avgustu 1941. godine u okolini istoimene varoši, a uništile su ga ustaše aprila 1945. godine da bi sakrile svoje zločine. “Radni logor Jasenovac” bio je stratište za Srbe, Rome i Jevreje, svih uzrasta, polova, starosnih doba, socijalnih, obrazovnih i drugih profila, kao i za komuniste, partizane, pomagače i simpatizere Srba, Roma i Jevreja. Sistem logora Jasenovac bio je zloglasan po varvarskim metodama i ogromnom broju žrtava. Državna komisija Jugoslavije iz 1946. procenila je broj žrtava na 500.000 do 600.000. Izraelski centar Jad Vašem navodi 700.000 žrtava genocida u logoru Jasenovac. Tačan broj žrtava nije utvrđen.