Dan posle Bate i Jarnija, ili – isključenje (srpskog fudbala) koje traje dve decenije

0

Fudbal je ritual, niko to nije bolje napisao od Eduarda Galeana.

“Grad nestaje, njegova rutina biva zaboravljena. Sve što postoji je hram. U ovom svetom mestu, jedina religija bez ateista stavlja svoja božanstva na videlo. Iako navijač može udobnije da promatra ovo čudo na televiziji, draže mu je da krene u hodočašće, na lice mesta gde može da vidi svoje anđele od krvi i mesa u bici s demonima tog dana…”

Tog devetog dana oktobra 1999. godine na Maksimir su došli stari, stalni demoni. I navijači i igrači i svi koji su krenuli na utakmicu, znali su da je taj put hodočašće i da je ono što će se dogoditi u utakmici Hrvatske i SR Jugoslavije ustvari rat uživo – sa jednim selektorom koji je svoju reprezentaciju ratnim, a ne ratničkim narativom i doveo do pretposlednjeg dana Mundijala – i da je će jedan rival doživeti ritualnu dekapitaciju.

Kada su igrači napuštali poluzamračenu pozornicu, oni u plavim dresovima stiskali su vilice i pesnice od zadovoljstva jer je prst fudbalskih bogova bio okrenut ka dole kada god je Mihajlović nameštao loptu da izvede neki prekid.

Ipak, nečiji prsti, bili su okrenuti ka gore. Zoran Mirković je u 41. minutu ščepao Roberta Jarnija za međunožje, nakon što mu se Dalmatinac uneo u lice nakon jednog faula.

Bio je to – iste večeri je obznanjeno – “politički akt, narodna reakcija”, bila je to “druga Božja ruka”. Više od svega, taj je Mirkovićev čin ipak bio fudbalski. Igrački bes – “nisi bolji i nemoj da razgovaraš sa mnom sa visine”. Odbrambeni mehanizam vrhunskog defanzivca koji zna da ima šta da brani, čak i kada nema od koga, a kamoli kad ima. Fudbalski inat protiv trećeg na svetu za koga znaš da nije najbolji ni u komšiluku.

Sve što je došlo dan posle, sve je bilo bleda senka te senke koja je pomračila Batin um u 41. minutu utakmice. Sve što će doći biće kilavo, beskrvno i puno pustih snova.

Uvek takva sećanja kojima je učitano hagiografsko značenje iz tastature izvuku i nešto suvišno, pa bi najtačnije i najjednostavnije bilo reći: od toga dana, reprezentacija više nije izgledala kao tim koji nekoga može da uhvati za…

I zato je crveni karton koji je Aranda pokazao Mirkoviću bio crveni karton koji je isključio srpski fudbal na dve decenije. Jer nije bilo novih Mirkovića. Jer je svaka druga utakmica postala istorijska, pa su značenje i težina takvih mečeva potpuno obesmišljeni. Bio je to crveni karton za srpski fudbal iz kojeg je dan posle trebalo izvući pouke o tome kako naša reprezentacija mora da igra.

Hrvatska reprezentacija je danas, dan posle 20. godišnjice napredovala – drugi su na svetu – a mi smo se zaustavili u tom fudbalskom ritualu iz kojeg smo poslednji put izašli kao pobednici.

“Jedini način da se istorija ne ponovi je čuvati je živom”, napisao je takođe Galeano, pisac fudbalske svete knjige.

Kako bi lepo bilo da se istorija ponovi, u danima kada se opet igraju neke nove, neuspešne kvalifikacije. Pa da opet igrači u dresu naše reprezentacije sa terena izađu stisnutih vilica i pesnica jer su fudbalski bogovi stali na njihovu, hrabriju stranu.

To ili imaš ili nemaš. A onaj crveni karton izgleda i dalje važi.