Da li znate šta je cilj finansijskog fer-pleja u fudbalu? Ne, cilj nikad nije bio neizvesnost takmičenja – Profesor Tomislav Globan o fudbalu i ekonomiji

0

Sve je počelo sa preračunavanjem koliko je bodova potrebno da se opstane u Bundesligi ili da se izbori Liga šampiona na Ostrvu. Igranje sa brojkama i ljubav prema sportu s vremenom su se pretvorili u proučavanje procesa i predviđanje budućih događaja na najvećim fudbalskim scenama na osnovu brojki i ekonomskih odnosa. Kada su u život Tomislava Globana uplivali i američki sportovi, njihovi ekonomsko-poslovni modeli, današnji docent Ekonomskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu počeo je da piše i naučne radove o sportu. I dok Amerikanci pišu studije o tome kako pomeranje utakmice u NFL-u utiče na prodaju hamburgera u krugu od kilometar oko stadiona, na prostoru bivše Jugoslavije još uvek se borimo da shvatimo najjednostavnije ekonomske odnose u sportu i napravimo korak dalje od rečenice — “znaš koliko košta Pavkov, a koliko Van Dajk, pa mu je opet dao dva komada”.

Situacija sa Mančester Sitijem i kazna UEFA u potpunosti je ogolila iskonsku netrpeljivost među velikim klubovima i ponovo pokrenula priče u vezi sa stvaranjem novih liga, izdvajanjem elite i brojnim drugim pitanjima. Šta je u stvari finansijski fer-plej i zašto je važno da ga baš svi poštuju?

Za razumevanje finansijskog fer-pleja važno je shvatiti kontekst vremena u kojem je uveden. UEFA ga je pokrenula 2010. godine kada je Evropa bila u vrlo ozbiljnoj recesiji, s rekordno visokim stopama nezaposlenosti, uz veliki broj zemalja u dužničkoj krizi jer vlade država više nisu mogle da otplaćuju dospele dugove. Kriza je bila tako ozbiljna da je raspad evra kao zajedničke valute bio sasvim legitimna opcija. U takvim uslovima, evropski su klubovi ostvarili najveći gubitak ikada zabeležen u istoriji fudbala — čak 1,5 milijardi evra minusa na nivou cele Evrope. Pod patronatom Nemaca uvedene su mere štednje u ekonomskoj sferi kod nacionalnih budžeta država članica EU, a potom i od UEFA kod fudbalskih klubova. Stvar je jednostavna — prihodna i troškovna strana budžeta moraju se držati u ravnoteži, a pokrivanje minusa od strane vlasnika kluba nije dozvoljeno. Mančester Siti je preduvavao sponzorske ugovore i ono što je kod drugih koštalo pet miliona evra, kod njih je vredelo 50. Kao kada bih vaš “ford” koji košta tri hiljade evra platio 40.000…

Koliko odstupanja u poštovanju FFP-a postoji i da li je takva vrsta ograničenja uopšte neophodna da bi se očuvala ravnoteža?

U javnosti se pogrešno smatra da je svrha FFP-a očuvati konkurentsku ravnotežu ili neizvesnost takmičenja. To nije tačno. Svrha FFP-a je da spreči prekomerno zaduživanje i potencijalan bankrot klubova. Problem je u tome što FFP nema smisla za najbogatije klubove poput PSG-a ili Mančester Sitija jer oni neće bankrotirati, čak ni da im se vlasnici odjednom povuku i prestanu sa pokrivanjem finansijskog minusa koji proizlazi iz previsokih troškova. Zbog toga vlada veliko ogorčenje u Mančester Sitiju jer ih UEFA sprečava da troše svoj novac koji nikome nisu oteli niti su se prezadužili da bi do njega došli. FFP ima smisla za manje klubove poput Vardara ili rumunske Uniree koji su zavisili od novca koji je vlasnik doneo u klub, bez ikakve održive alternative u slučaju da vlasnik odluči da proda klub. Unirea je u prvu rumunsku ligu ušla 2006. godine, već 2009. bili su prvaci države, igrali Ligu šampiona, osvojili osam bodova u grupi, da bi se već godinu kasnije u potpunosti raspali nakon što je vlasnik izgubio interes i prestao pokrivati troškove, a danas taj klub više ne postoji.

Negativna strana FFP-a je što praktično cementira status kvo u evropskom fudbalu i onemogućava nekom novom Parizu da se pojavi preko noći i ubrizgavanjem novca bogatog vlasnika ugrozi vladavinu najvećih klubova.

Postoji li alternativa FFP-u, neka vrsta fudbalskog, evropskog “salary capa”?

Salary cap nije realistična opcija u Evropi dokle god je nacionalnih liga. Recimo da Englezi uvedu salary cap, šta bi sprečilo igrače da odu u neku drugu ligu u kojoj nema salary capa ili je on na višem nivou nego u Engleskoj? Salary cap ima smisla u zatvorenim ligama poput onih u američkim sportovima, gde ne postoji opasnost od konkurencije i bega igrača u neke druge lige. Salary cap bi se mogao uvesti kada bi klubovi prestali da igraju nacionalne lige, već bi igrali isključivo evropska takmičenja koja ne bi imala konkurenciju i u kojima bi klubovi ravnopravno međusobno delili prihode koje ostvaruju…

Da li UEFA uopšte ima interes da ujednači neke stvari i primeni neki model sličan američkom, gde se iz kompetitivnosti dolazi do kvaliteta i zabave, pa i viših cena, ili je želja da se klubovi postave pod evropsku kapu, u različitim rangovima takmičenja? Kako bi to uopšte moglo da se organizuje?

Od 2021. UEFA uvodi treće takmičenje, Konferencijsku ligu, i to su sjajne vesti za klubove iz država bivše Jugoslavije, ali i ostalih uporedivih zemalja, zato što će veći broj klubova imati pristup redovnom igranju evropskih takmičenja. To će ih učiniti finansijski stabilnijim jer će imati garantovani deo budžeta svake godine.

Ove reforme evropskih takmičenja su još jedan korak prema onome što mislim da je konačni cilj evolucije evropskog fudbala — sistem od većeg broja panevropskih liga u koje će biti raspoređeni klubovi iz svih evropskih zemalja, zavisno od snage. Dinamo i Zvezda bi po snazi pripadali drugom evropskom rangu; Partizan, Rijeka ili Hajduk trećem; a Osijek ili Vojvodina četvrtom. Svaki od njih bi u svom rangu igrao protiv sebi sličnih evropskih klubova i imao šansu da napreduje u viši rang ukoliko je dovoljno kvalitetan.

Dok se takve stvari ne dogode, ako se ikada dese, jaz u platežnoj moći biće jednako veliki.

Prema podacima UEFA, prosečan hrvatski klub godišnje ostvari 4,8 miliona evra prihoda, a prosečan srpski klub 3,2 miliona evra. S druge strane, prosečni engleski premijerligaš ostvari 272 miliona evra godišnje. Engleska Premijer liga sama ostvari više prihoda nego čak 50 evropskih liga zajedno. Razlog tome su astronomski ugovori od TV kuća, gde govorimo o preko šest milijardi funti prihoda klubova za trogodišnji period. Tako onaj poslednji, 20. klub iz Premijer lige od TV prava zaradi više novca od svih klubova u Evropi, osim Real Madrida, Barselone i Juventusa.

Koji bi model funkcionisanja i raspolaganja novcem trebalo da primene klubovi u Srbiji i Hrvatskoj kako bi se tome približili? Kako unaprediti ugovore za TV prava na našim prostorima?

Lige poput hrvatske, srpske, bugarske ili beloruske imaju ogroman problem. Jedan klub koji ostvari dobar evropski rezultat zaradi od nagrada UEFA više novca nego svi ostali klubovi zajedno. Jedini način da se ostvari “pokušaj ravnoteže” jeste da UEFA poveća tzv. stopu solidarnosti, odnosno procenat novca od nagrada UEFA koji će se deliti na sve klubove u ligi. Trenutno samo 4% novca ode klubovima koji ne nastupaju u evropskim takmičenjima, 96 odsto razgrabe “evropski”.

Poljska liga ostvarila je sjajan TV ugovor od preko 50 miliona evra godišnje, ali reč je o tržištu od gotovo 40 miliona ljudi. U Hrvatskoj svi klubovi zajedno od TV prava ostvare 1,5 miliona evra, u Srbiji tek nešto više od toga. Ali nije problem samo u veličini tržišta. Treba postaviti pitanje šta fudbalski savezi koji upravljaju ligom čine da to takmičenje učine zanimljivijim i neizvesnijim.

Ono što trenutno spasava klubove iz naših zemalja jesu transferi igrača i veliki bazen talenta kojim raspolažemo. Hrvatska i srpska liga su evropski rekorderi po pitanju koliko novca zarađuju od transfera igrača u odnosu na ostale izvore prihoda. No, reč je o riskantnoj strategiji — šta ako sledeće godine ne bude toliko talenata?

Kada se ne govori o regionalnoj ligi, pričaju se romantične priče o jugoslovenskoj ligi, “četvrtoj u Evropi”, ligi velike četvorke i velikih snova. Koliko je ta liga bila finansijski moćna i kako bi se u finansijskom smislu prilagodila na ukidanje Bosmanovog pravila?

Fudbal pre velikog ulaska novca od TV prava i fudbal nakon toga su dva različita sporta. Sigurno je da bi uz veće tržište i naši klubovi imali veće prihode i samo takmičenje bi bilo kvalitetnije nego pojedinačne lige, no i dalje se ne bi mogli nositi s ligama petice. Treba imati na umu da se u vreme kad je Zvezda postala prvak Evrope igrao Kup, a ne Liga šampiona, i u njemu je učestvovao samo po jedan klub iz svake od evropskih zemalja. Čak i da se danas igra jugoslovenska liga i da to veće tržište postoji, u današnjem sistemu takmičenja ne bi bilo moguće da neko ponovi Zvezdin rezultat.