Da li je ikada u redu da čitate dnevnik svog deteta?

Dnevnik, osim kada je istorijski značajan, uvek je služio da ga možda ni sami više nikada ne pročitamo. Ali, u tom trenutku, bio nam je potreban da iz nas izađe ono što nikada nikome nismo rekli. Niti ćemo. Ko onda ima pravo da ga čita? I ima li pravo da ga čita ako mu ga ne poverimo?

0
Foto: Profimedia

“Pisanje dnevnika je zaista čudno iskustvo za nekoga kao što sam ja. Ne samo zbog toga što nikada pre ništa nisam pisala, već takođe zbog toga što mi deluje da kasnije, niti mene niti bilo koga drugog neće zanimati razmišljanja trinaestogodišnje školarke. Ma dobro, nije važno. Osećam kao da pišem.”

Ana Frank, kada je ovo pisala, verovatno nije ni pomislila da će njen dnevnik i te kako zanimati ostatak čovečanstva, i da će njene tajne postati deo udžbenika. Još manje je mogla da zna da će naučnici, istoričari i još neki tipovi odlepljivati dva lista hartije koja je tako brižljivo zalepila, stideći se i same sebe u tom trenutku. Šta je to Anu Frank toliko nateralo da se zacrveni pred sobom? Radoznalost potrošačkog društva pokazala je da su to neke njene misli o seksu, benignije od onih koje je kasnije pisala. Ali, kažu, to je “značajno”, jer je pokazalo njene početke da piše o tome.

Dnevnik, osim kada je istorijski značajan, uvek je služio da ga možda ni sami više nikada ne pročitamo. Ali, u tom trenutku, bio nam je potreban da iz nas izađe ono što nikada nikome nismo rekli. Niti ćemo. Ko onda ima pravo da ga čita? I ima li pravo da ga čita ako mu ga ne poverimo? Kažu da je zdravo, i to višestruko, i za psihu odraslog da ga piše, istrese svoje emocije i možda ih prati kroz rečenice, ali uglavnom ga pišu deca. Šta onda znači za dete kada mu provalimo u najdublje misli i kako se to tretira?

Psiholog i psihoterapeut dr Stanislava Popov kaže da je vođenje dnevnika, iako danas retko, veoma korisno u odrastanju mlade osobe, jer je to mesto na kojem može da bude iskrena prema sebi, da stavi na papir svoje tajne i oslobodi se negativnih emocija.

“Dnevnik služi da takve sadržaje podele bez stida i bojazni da će ih neko ismejati ili takve sadržaje zloupotrebiti. Mnoge od tih stvari ne mogu ili ne žele da podele sa roditeljima jer se plaše da neće biti ozbiljno shvaćeni. Roditelji nekada iz želje da pokažu detetu kako su problemi njihovog deteta mali u odnosu na život koji ih čeka, pod parolom ‘kad odrasteš, sve će ti se samo kaz’ti’, mogu neopravdano umanjiti značaj dečjih iskustava i time motivisati dete da im se ne poverava. Takođe, neki roditelji se mogu skandalizovati iskustvima koje dete deli sa njima, govoreći im da to nisu sadržaji kojima bi ono trebalo da se bavi i da mu zabranjuju da se o tome uopšte govori. Tako mogu samo isprovocirati osećaj nelagodnosti i stida kod deteta, odnosno tinejdžera, i izazvati ga da ubuduće izbegava da im se obraća i u situacijama kada ima ozbiljniji problem. Vršnjacima se pak u tom dobu takođe ne može baš sve reći, nekad ni bliskom drugu i drugarici, jer ovakve tajne neretko bivaju namerno ili nenamerno zloupotrebljene, mogu doći u posed osoba koje ne treba da ih znaju, pa se nađu u situaciji da ih vršnjaci zadirkuju. U oba slučaja, i kod neadekvatne reakcije roditelja, kao i vršnjaka, mlada osoba se oseća izdanom. Zato je dnevnik važan, njemu se može reći sve bez opasnosti da se bude ismejan ili izdan, bez bojazni da se izazove nečija zavist ili zluradost. Šteta je što današnji tinejdžeri sve manje pišu dnevnik, iako se on više ne mora pisati rukom kao nekada, već se može voditi i elektronski.”

Ona naglašava da su dnevnici obavezno prodavani sa malim katancem i ključem, i da dete ponekad odluči da sadržaj podeli sa nekim, ali da to “uvek treba da bude lična želja deteta, a nikako tajna provala u nečiji dnevnik”.

“Za dete/tinejdžera dnevnik predstavlja njegov intimni svet, mesto za njegove snove, maštanja, razmišljanja, tajne, rekapitulaciju onoga što mu se u životu dešava, mesto gde piše poeziju, priče, gde se oslobađa emocionalne tenzije i svega onog što mu je važno da iz njega izađe a ne može naglas da kaže. Dnevnik je mesto gde može da iživi svoje nemire, radosti, i sve one emocije koje ga obuzimaju a ne može otvoreno da ih pokaže. Dnevnik je bezbedno mesto gde sve može da izađe iz dečje glave i duše, i zato je veoma važno da i ostane bezbedno, da bude sigurno utočište. Dnevnik je mesto na kojem se obraćamo sebi ili nekom imaginarnom prijatelju koji nas bezuslovno prihvata, koji nas ne osuđuje i ne prekoreva, i koji se bez rezerve raduje našim malim-velikim uspesima. Bezuslovno samoprihvatanje je zapravo zdravo samopoštovanje, veoma važno za mentalno zdravlje osobe, jer se zasniva na tome da prihvatamo sebe bez obzira na spolja ostvarene standarde i bez obzira na to da li nas drugi vole i prihvataju. U svakodnevnom životu obično nas uče suprotno, pa je zato veoma važno da imamo jedan ovako važan izvor zdravog odnosa prema sebi. Konačno, dnevnik je mesto uz pomoć kojeg mlada osoba postavlja granice između sebe i drugih ljudi i započinje veoma važan proces autonomije, važan za zdrav razvoj osobe.”

Naša sagovornica, međutim, kaže i da je normalno da roditelji požele da zavire u sadržaj dnevnika svog deteta, što zbog puke radoznalosti, a onda i zbog zabrinutosti za bezbednost deteta, ali da bi tu svoju radoznalost trebalo da zadovolje na neke druge načine. “Ukoliko sa svojim detetom još od njegovog ranog razvoja neguju odnos poverenja, nude mu brojne prilike za razgovor i podršku u rešavanju problema, ukoliko ne izneveravaju poverenje deteta i ne oglušuju se o njegove potrebe za razgovorom, onda će i dete imati manju potrebu da važne informacije krije od roditelja. Poverenje se zaslužuje, nikada se ne stiče nasilnim insistiranjem.”

Osim toga, nekad roditelji i ne moraju da znaju baš sve, kaže Stanislava Popov.

“Setimo se da li smo kao mladi baš sve govorili svojim roditeljima, ili smo te sadržaje ipak dozirali? Da li smo pravili razliku između toga o čemu razgovaramo sa roditeljima, o čemu sa prijateljima, a o čemu sa samim sobom? Tinejdžersko je doba u kom mladi imaju potrebu da razvijaju svoju individualnost i nezavisnost u odnosu na svet odraslih, a vršnjaci postaju nova referentna grupa, i taj proces ne treba sabotirati jer uz njega mladi zaista i odrastaju. U suprotnom dobijamo mlade ljude koji su suviše emocionalno zavisni od svojih roditelja, nesamostalni i nevešti u svetu vršnjaka, pa mogu postati i meta vršnjačkog nasilja. Ili sa druge strane dobijamo buntovnika u odnosu na roditelje koji na razne neadekvatne načine pokušava da se dodvori svetu vršnjaka, pa ulazi u rizična ponašanja. Mlada osoba, tinejdžer, ima pravo na svoju intimu i ima pravo da je deli samo sa sobom, odnosno svojim dnevnikom. To je njegov lični prostor i predstavlja granicu između njega i drugih ljudi.”

Ako se ostavlja detetu prostor za sopstvenu intimu, to ne znači da je roditelj nezainteresovan za dete i da ga zapušta u vaspitanju, naprotiv, ističe dr Stanislava Popov. “Na taj način mu pomaže da izraste u emocionalno nezavisnu osobu, koja zna da se zauzima za sebe i ne dozvoljava da mu u budućem životu neko nasilno ugrožava pravo na privatnost. To je naročito važno u današnje vreme kada nam je privatnost sve više ugrožena na društvenim mrežama, zloupotrebom ličnih podataka od strane raznih institucija, kompanija, poslodavaca, a nekad i emotivnih partnera koje biramo u životu. Ukoliko dete u porodici nauči da nema pravo na intimu, taj šablon će ponavljati u budućim odnosima sa prijateljima, partnerima, u odnosu na sopstvenu decu. Kako da dete razvije zdrav doživljaj autonomije ukoliko nasilno provaljujemo u njegov privatni svet poput dnevnika?”

Ona dodaje da, kada je neko zabrinut za ponašanje deteta jer je neuobičajeno, da bi trebalo da se obrati stručnom licu za savet, ali i da razgovara sa detetom i pruži mu neki dokaz poverenja. Iako je razumljiv strah odraslih za dete, Stanislava primećuje da bi roditelji, pre nego što sebi daju ultimativnu dozvolu da provaljuju šifre i pregledaju sadržaj dopisivanja svog deteta na Fejsbuku, trebalo da porade na edukaciji deteta o tome kako se koriste društvene mreže, koji su dozvoljeni a koji nedozvoljeni sadržaji, koje su opasnosti koje vrebaju i kako da se sa njima nosi, kako da se zaštiti, te da ga nauče da svaki pokušaj zloupotrebe, nasilja i neprijatnosti prijavi.

“Kao što su roditelji nekada učili decu da ne razgovaraju sa strancima, da se čuvaju ovih ili onih situacija, upravo to treba da bude slučaj i sa korišćenjem društvenih mreža. Istina je da su neki roditelji otkrivajući šifru svog deteta na društvenim mrežama saznali razne rizične i neželjene informacije o svome detetu, te reagovali na vreme, ali ipak pre najrigoroznijih mera treba uložiti u edukaciju deteta, odnos poverenja sa detetom.”