“Da je Najdoski igrao protiv Bajerna ne bismo se mučili… Pre revanša pitao sam Džaju kako sada da sredim ekipu, svestan da će igračima od tapšanja da se naprave rupe u ramenu…”

0
Foto Beta

BEOGRAD, 24. aprila 2020. (Beta) – Trener Ljupko Petrović izjavio je danas da su tri od četiri poluvremena protiv Bajerna bile najbolje partije generacije fudbalera Crvene zvezde 1991. i istakao da je revanš u Beogradu “mogao da ga košta života”.

“Trčati kao Nemci, igrati do poslednjeg sekunda meča kao Nemci i na kraju dati gol više od Nemaca. To su tri stvari zbog kojih je moja ekipa 1991. godine u konačnom zbiru pobedila Bajern i ušla u finale Kupa šampiona”, rekao je Petrović za sajt Zvezde.

Crvena zvezda je 24. aprila 1991. godine autogolom Augentalera u 90. minutu remizirala sa Bajernom u Beogradu (2:2) i nakon pobede u Minhenu od 2:1 obezbedila plasman u finale Kupa evropskih šampiona.

Drame u revanšu ne bi bilo, tvrdi Petrović već 29 godina, da je imao na terenu Iliju Najdoskog.

“To tvrdim i dan danas, jer da Najdoski nije imao dva žuta kartona i morao meč da odgleda sa tribina uveren sam da nam Bajern ne bi gol dao na Marakani. Vidite, u fudbalu, kao i u životu odlučuju detalji, nekad nevidljivi. Mi smo imali štoperski tandem Belodedić-Najdoski a nismo imali trećeg štopera. Umalo nam se obilo o glavu što smo propustili da ga kupimo u toku zime. Marović je dao sve od sebe na tom meču kao štoper, ali on je vrlo dobar levi bek, dobar vezni i štoper ‘samo ako baš mora’. Koliko je značio Ilija u celoj kompoziciji našeg tima pokazalo je finale”, rekao je Petrović.

Po njegovim rečima, Zvezda je u Minhenu odigrala najbolju utakmicu koju je on vodio sa klupe.

“Definitivno. Bio je to vrhunac moći našeg tima, perfektan meč”, rekao je Petrović.

“Ako bih morao da redjam po kvalitetu, posle Minhena bih stavio revanš meč protiv Grashopersa, pa onda prvo poluvreme protiv Bajerna u Beogradu i prvo poluvreme 88. derbija protiv Partizana koji smo dobili 3:1. Sećam se da je svakih pet minuta bila šansa za nas, svakih 10 minuta po gol u mreži Partizana. Najdoski glavom, pa Robi i Juga i 3:0 u 30. minutu. A, onda je izbila tuča na tribinama pa nikome više nije bilo do fudbala”, dodao je on.

Legendarni je bio dijalog Petrovića i direktora Dragana Džajića po završetku te prve utakmice u Minhenu koju je Zvezda pobedila 2:1.

“Kako kroz dve nedelje da pripremim ekipu da opet pobedimo i prodjemo, pitao sam Džaju svestan da ćemo teško sprečiti da nam igrači od tapšanja ne dobiju ‘rupe’ po ramenu. Uz to nismo imali Iliju, a euforija kod naroda je bila nezapamćena. Igrači su bili pod velikim pritiskom javnosti”, rekao je Petrović.

Da nije bilo želje za samoisticanjem, kako je rekao, njegov tim bi rešio utakmicu u prvom poluvremenu “koje je odigrano skoro bez greške”.

“Igrači su valjda osetili potrebu da se takmiče ko će dati gol i ući u istoriju. A, ja sam ih lepo na putu za svlačionicu upozorio – Nemci su Nemci, oni igraju do kraja. Za kaznu nastao je pakao kad smo primili dva gola i malo je nedostajalo da primimo i treći jer su Nemci pogodili stativu. U tom momentu sam rekao Dujki: viči da svi idu napred. Kad oni nisu dali – mi ćemo. Pančev je uplašio golmana, lopta je ušla u mrežu…”, rekao je Petrović.

Dok je na stadionu trajalo slavlje, Petrović je gledao kako da se privede meč kraju.

“Četiri minuta kao četiri godine, imao sam pritisak 200, a opet smiren. Kao trener moraš da eliminišeš emocije i da uradiš sve da dobiješ meč. Mene je taj revanš mogao života da košta. Ali, opet ti momenti se ne zaboravljaju, ostali su u istoriji da se pamte i prepričavaju”, zaključio je Petrović.

(Beta)