“Čujem da krečiš kuće”: Skoro istinita priča o Džimiju Hofi, Kenedijevima i usponu mafije u Americi

Kada je JFK 1963. ubijen, čitava nacija je plakala, a Hofa je rekao: "Bobi Kenedi je sada samo običan advokat"

0
Foto: Profimedia

Džimi Hofa je umeo da kaže da će ga svi zaboraviti deset godina posle njegove smrti. Bila je to neobično neinteligentna procena za čoveka poput njega: Džimi Hofa je uspeo da živi zauvek. Jer onog dana kada je Džimi Hofa nestao pre 44 godine, postao je mitska figura.

Lakoća sa kojom je likvidiran je delom kriva za to; ko bi poverovao da je bilo toliko jednostavno ukloniti korumpiranog sindikalnog lidera koji je šurovao s mafiozama i bio jedan od najmoćnijih ljudi u Americi?

Tog dana, 30. jula 1975. godine pošao je da se sastane sa dvojicom pripadnika mafije koje je poznavao decenijama unazad, u nekakvom restoranu u predgrađu Detroita. Trebalo je da ih ubedi da ga podrže u pokušajima da se vrati na mesto lidera sindikata sa kojeg se povukao kada je pošao na odsluženje zatvorske kazne. Nekoliko gostiju restorana prisetilo se da ga je videlo na parkingu malo pre tri sata po podne. Neposredno pre nego što je nestao bez traga.

FBI je pretpostavljao da je Hofa još jedna žrtva mafije, obične odmazde, ali uprkos decenijama dugoj istrazi niko nikada nije osuđen za njegovo ubistvo. Telo Džimija Hofe nikada nije pronađeno.

(Foto: Profimedia)

Pomalo je ironija to što je Hofa uspeh dugovao onome što su radile elite protiv kojih se borio — nije igrao po pravilima. Ako biznismeni mogu da podmite političare, a mafija policiju, zašto jedan sindikalni lider u takvom hostilnom okruženju ne bi učinio isto?

Hofa je bio čovek koji je, kako je “Vašington post” pisao 1992. godine, “nosio bele čarape, biftek voleo srednje pečen i hrkao u operi”. Neki kažu da je Hofa jedan od najbriljantnijih, najefikasnijih i najambicioznijih sindikalnih lidera u američkoj istoriji i da je odigrao krucijalnu ulogu u nastanku srednje klase u posleratnoj Americi. Štaviše, današnji sindikati bi trebalo da uče od njega.

Džimi nije bio samo poznat. U to vreme je jedna trećina Amerikanaca pripadala sindikatima i Džimi Hofa je, to je izvesno, uživao popularnost dostojnu svakog harizmatskog vođe iz jednog prostog razloga: ispunio je obećanja koja je dao svom sindikatu. Transformisao je decentralizovanu, jeftinu i opasnu industriju vožnje kamiona u svoj antipod. Ima čak ona priča koja liči na legendu o profesorima elitnih univerziteta koji su šezdesetih godina napuštali akademske karijere da bi vozili kamione.

(Foto: Profimedia)

Ključnu ulogu imali su penzioni fondovi. Timsteri su raspolagali enormnim količinama novca kroz fond koji je postao vitalni deo ekosistema mafije i iz kojeg se pozajmljivalo za kockanje i izgradnju kazina u Las Vegasu.

Nedavno objavljeni film “The Irishman” Martina Skorsezea tek je jedan u nizu o Hofi i njegovim vezama sa mafijom — pre Paćina Hofu je igrao Džek Nikolson u Devitovom “Hoffa” 1992, bio je onaj Staloneov “F.I.S.T” 1978, pa čak i televizijski film “Blood Feud” iz osamdesetih. Da je prisutan u kolektivnoj svesti Amerikanaca možda ništa ne ilustruje bolje od tabloida koji tvrde da je viđen kako živi u Argentini gde je prebegao da bi umakao porodici Kenedi.

A ako je bilo jednog Kenedija koji je toliko čeznuo i upirao da Hofi dođe glave, bio je to Bobi.

Robert Kenedi je poveo jedan od najvećih udara na organizovani kriminal kao šef Odabranog komiteta za nepropisne aktivnosti na polju upravljanja radom 1957. godine. Borbu protiv Hofe je doživljavao kao pitanje morala jer su, za njega, “Timsteri bili najmoćnija institucija u zemlji, pored same vlade SAD, a pošto je njima upravljao Džejms R. Hofa, bili su zavera zla”.

Kada je Bobi imenovan za ministra pravde pošto se JFK doselio u Belu kuću, 1961. godine je oformio jedinicu koja je imala samo jedan zadatak — da se dočepa Hofe. Takozvani “Get Hoffa Squad” je Hofu doveo na saslušanje pred Senat koje je obeležio verbalni sparing između Džimija i Bobija, ali je Hofa uslovno rečeno pao 1964. godine kada je zbog vršenja uticaja na porotu osuđen na 13 godina u saveznom zatvoru, mada ga je Nikson pomilovao krajem 1971. pod uslovom da ni na koji način ne učestvuje u bilo kakvoj sindikalnoj organizaciji.

“The Irishman” takođe načinje suprotstavljene odnose koje su Hofa i mafija imali prema Kenedijevima. Rasel Bufalino, šef mafije koga igra legendarni Džo Peši, maltene je vodio kampanju za Džona F. Kenedija, a veze porodice Kenedi i mafije negovao je predsednikov tata. Matori Kenedi je bio onaj sa najviše putera na glavi i kad god Bobi zapne da se obračuna sa kriminalcima, oni okrenu starog da ga podsete ko mu je drugog sina doveo u Ovalnu sobu.

Kada je JFK 1960. izabran za predsednika, Ras je slavio. Hofa je, međutim, psovao govoreći da su jedini ljudi kojima treba verovati manje nego milijarderima — deca milijardera. Znao je da mu neće oprostiti što je dao lovu Niksonu, znao je da će Bobi otpočeti lov na njega i tako je i bilo.

Kada je JFK 1963. ubijen, čitava nacija je plakala, a Hofa je rekao: “Bobi Kenedi je sada samo običan advokat.”

Frenk “The Irishman” Širan je ubistvo Džona Ficdžeralda Kenedija gledao na televiziji. Sedeo je u nekom restoranu kada je spiker javio da je JFK primio metak, a potom i da je 35. predsednik SAD mrtav.

(Foto: Profimedia)

Na televiziji je čuo i da je Džimi Hofa nestao. Na televiziji je pratio razvoj istrage, a Skorseze je sa svojim “Ircem” učinio ono što FBI nije uspeo: rekao nam ko je ubio Džimija Hofu.

Frenk Širan je, ako je verovati knjizi Čarlsa Branta “I Heard You Paint Houses”, pre nego što je preminuo od raka 2003. godine priznao da je on sasuo metak u glavu Džimija Hofe. I to ne bi bilo teško poverovati — Širan je bio hitman porodice Bufalino, njega je u mafiju uveo Ras, hladnokrvni, proračunati, briljantni Ras koji bi samo blago klimnuo glavom i Frenk bi znao da je vreme da odabere pištolj kojim će smaknuti sledeću Rasovu smetnju; sam Frenk je bio hladnokrvni ubica.

“Prve reči koje mi je Džimi ikada uputio bile su: ‘Čujem da krečiš kuće'”, rekao je Irac malo pre svoje smrti. I Širanu je trebalo malo vremena da shvati da farba nije farba iako je kao klinac mislio da krečenje kuće to i znači, dok nije prvi put sam okrečio zid krvlju čoveka kome je upravo prosuo mozak.

“Radim i stolariju”, odgovorio je Hofi, poručivši da ume i da se reši tela.

Ras je Širana  i preporučio Hofi kome je trebao neko kome će moći da veruje, neko pouzdan i sposoban da ga zaštiti, premda je bilo poznato da se Hofa ne ustručava da naokolo lupa šamare.

Pošto su razgovarali telefonom, Frenk je narednog dana iz Filadelfije odleteo u Detroit i počeo da radi za Hofu.

Širan je bio tek veteran iz Drugog svetskog rata koji je šezdesetih vozio kamion i već je tu petljao sa mesom iz prtljažnika. Sasvim slučajno se sreće sa Raselom, punokrvnim Bufalinom rođenim na Siciliji koji, kako je štampa pisala 1973. godine posle njegovog hapšenja, nikada pre toga nije bio osuđen ni za šta osim za saobraćajne prekršaje. Jednom su ga čak i deportovali, ali pošto je Italija odbila da ga primi, dopušteno mu je da ostane u Americi.

Neposredno pre nego što je Frenk stupio u mafiju kao izvođač radova, ona zvanično nije ni postojala. Prema nekim navodima, međutim, upravo je Ras Bufalino odigrao glavnu ulogu u debaklu koji je primorao FBI da prizna da mafija postoji, da je stvarna i da vreba — posle skupa u Apalačinu 1957. godine.

Bufalino je kao desna ruka bosa Džozefa Barbare organizovao sastanak na kojem je trebalo da se okupe mafioze iz čitave zemlje, čitava La Cosa Nostra, i reše međusobne konflikte. Malu armiju luksuznih automobila sa tablicama drugih saveznih država bilo je nemoguće ne primetiti u gradiću Apalačinu, pa je policija blokirala puteve. Okupljeni bosovi su se uspaničili i razbežali se po okolnim šumama, ali su uhapšena čak šezdesetorica od kojih je tek njih 20 osuđeno za opstruisanje pravde pošto su odbijali da kažu šta ih je dovelo u grad. Huverov FBI je dotad ignorisao mafiju pošto je resurse nastojao da usmeri na lov na komuniste, ali je Džej Edgar konačno bio prinuđen da prizna da mafija postoji.

Bufalino se tako nametnuo kao prvi čovek organizovanog kriminala na severoistoku Pensilvanije i jednom delu savezne države Njujork. Spekulisalo se čak i da ga je CIA regrutovala kao špijuna na Kubi pred neuspelu invaziju na Zaliv svinja i da je učestvovao u pripremi atentata na Fidela Kastra, ali se Rosario Bufalino, za razliku od drugih poznatih mafioza u to vreme, trudio da ostane neprimetan. Tako je učio od beskrupuloznog bosa Stefana Magadina, a Širan je kasnije ispričao da je naročito mrzeo da mu se ime pojavljuje u novinama.

Prepreden i suptilno smrtonosan (njegova biografija koju je napisao Met Birkbek čak nosi ime “Tihi Don”), verovatno je najveći gangster za koga nikada niste čuli. Pre “Irca”, makar.

U Birkbekovoj knjizi navodi se da je mafija negovala bliske odnose sa kubanskim diktatorom Batistom: tamo su izgradili hotele, štampali novac, Havana je bila Las Vegas pedesetih. Kada im je Kastro obećao da neće zatvoriti kockarnice kada svrgne Batistu, počeli su da šalju oružje njemu umesto diktatoru, a onda je Kastro poništio dogovor i proterao ih odande.

Širan je, takođe, ispričao da je upravo Ras Bufalino naručilac Hofinog ubistva, ali to nikada nije potvrđeno, baš kao ni njegove tvrdnje da je mafija stajala iza atentata na Džona F. Kenedija.

U Skorsezeovoj adaptaciji knjige nema scene za koju je Širan tvrdio da se dogodila – da je na dan atentata u Dalas isporučio tri automatske puške iz kojih je, kasnije će se ispostaviti, pucano u Kenedija, i Skorseze je možda sasvim ispravno postupio. Atentat u Dalasu proštepan je teorijama zavere i baviti se time moglo bi da se završi kao šetnja minskim poljem.

Ipak, ima ta rečenica koju Ras izgovara u filmu kada hoće da objasni Hofi da je sve osim nedodirljiv: “Ako mogu da smaknu predsednika, mogu da smaknu i predsednika sindikata.”

Upravo će Hofa i Rasel Frenka povezati sa drugim važnim glavama njujorškog podzemlja – od Vinsenta Gala, čije je ubistvo u Maloj Italiji dok je Ludi Džo proslavljao rođendan Širan takođe priznao, mada mu ga osporavaju, preko Entonija Provencana poznatijeg kao Toni Pro koji je voleo da svojim neprijateljima glave razbija čekićem i melje ih u mašinama za đubre iako je takođe bio sindikalni funkcioner, do Entonija Salerna, Debelog Tonija, oldskul gangstera iz Istočnog Harlema.

Hofin i Provencanov odnos će se zahuktati kada se sretnu u zatvoru i Toni Pro prebije Hofu, a na kraju će mu Provencano i doći glave uz Rasovu pomoć, ako je verovati Širanovim rečima. Širan je jednostavno okrečio kuću po tuđem nalogu.

I Frenk Širan je, prema Brantovoj knjizi bio baš takav – čovek koji jednostavno ubija, kako je naučio kao vojnik u Anciju i Monte Kazinu gde je u borbi proveo 411 dana kao 21-godišnjak, bez ikakve drame ili introspekcije. Kada mu je Anđelo Bruno prvi put rekao “you gotta do what you gotta do”, da uradi ono što mora da uradi, odmah je znao šta je njegov zadatak. Bilo je to kao kada mu oficir kaže da povede dvojicu nemačkih vojnika iza linije i da “požuri nazad”. Odvede ih da sami iskopaju sebi grobove i onda ih smesti u njih. “Uradiš ono što moraš da uradiš.”

Širan je, po svoj prilici, tako shvatio i zadatak da likvidira Hofu. Ono što je zakomplikovalo stvar (ili makar komplikuje za gledaoce filma) jeste činjenica da su Frenk i Džimi bili prijatelji. Baš prijatelji, makar po Širanovim rečima koje su prenesene na film.

 Teško je pronići u njihov odnos i teško je razdvojiti stvarnost od fikcije u kojoj Al Paćino kao lucidni, glasni, buntovni Hofa vrlo jasno pokazuje Frenku koliko mu je važan, koliko u njega ima poverenja, i utoliko je bolnija scena u kojoj Hofa, u trenutku kada svi znaju šta sledi, polazi sa Frenkom u nekakvu kuću u kojoj treba da se sastane sa Provencanom da se konačno izmire i da mu Toni Pro obeća podršku na izborima za predsednika sindikata, ne misleći nijedne sekunde, nijednog delića sekunde, da je sve to tako sumnjivo — a bilo mu je — zato što se Frenk sprema da mu saspe metak u grudi. U potiljak, tačnije. I kada Džimi i Frenk ulaze u tu kuću i kada Džimi shvata da tu nema nikoga, da je sve jedna nameštaljka ili nekakva glupa Provencanova igra, kad se okrene i uhvati za ruku Frenka i kaže mu da idu, kad okrene leđa i pođe ka vratima, onda Frenk radi ono što najbolje ume: puca u njega, i ta scena traje tek nekoliko sekundi, toliko je potrebno da postane još jednom tako očigledno da Frenk Širan neće trepnuti dok ubija čoveka koji mu je beskrajno verovao, da neće zastati, oklevati, da mu neće tražiti da mu oprosti, da neće zucnuti ni reč, već će, kao i uvek, uraditi ono što mora da uradi.

Širan je Brantu kasnije rekao: “Moj prijatelj nije patio.”

Foto: Profimedia

Frenk Širan imao je dvojicu gazdâ — Hofu i Bufalina, ali je očigledno Bufalino bio bos nad bosovima, rekao je Brant po izlasku knjige i dodao da mu je Frenk rekao da “kada ti Rasel kaže da uradiš nešto i ti kažeš ne, Hofa bi svejedno bio mrtav, a i ja bih sa njim otišao u Australiju”, misleći da bi ga Ras kaznio smrću za neposlušnost.

Širan je, međutim, nadživeo sve svoje prijatelje, bosove i kolege.

Rasel Bufalino možda nije bio špijun CIA na Kubi, kako se sumnja, ali jeste kasnije optužen za pokušaj ubistva zaštićenog svedoka za šta mu se sudilo 1981. godine. Tada je imao 77 godina, kada je poslat u zatvor na skoro deceniju, a preminuo je 1993. u 90. godini.

Toni Pro, čovek koji je utelovio simbiotičku vezu mafije i sindikata, bos na oba fronta — potpredsednik sindikata i kapo u ozloglašenoj porodici – nikada nije ni optužen za Hofino ubistvo, iako je Hofa trebalo da se sastane sa njim tog dana kada je nestao, ali je 1978. godine osuđen za ubistvo rivala iz Timstera čiju je smrt naručio. Tada je osuđen i za reketiranje, a na služenju zatvorske kazne u Kaliforniji je i preminuo 1988. godine.

Advokat Vilijam Bufalino koji je zastupao Timstere i Hofu tokom pedesetih i šezdesetih pokušao je da se distancira od Hofe kada je ovaj izašao iz zatvora. Bio je rođak Rasela Bufalina koji mu je krstio dete, a umeo je da kaže da ako neko želi da ga optuži za nešto u vezi sa Rasom – “optužite me što sam ga odabrao za svog najboljeg prijatelja”. Bil Bufalino je do kraja života poricao bilo kakvu umešanost u kriminalne aktivnosti ili da je branio pripadnike mafije. Čak je – neuspešno, doduše – tužio Bobija Kenedija za narušavanje reputacije. Preminuo je na Floridi 1990. u 72. godini.

Verodostojnost Širanovih reči je osporavana u više navrata, a najdetaljniju dekonstrukciju njegovih priznanja izveo je profesor sa Harvarda Džek L. Goldsmit, čiji je očuh bio Čarls Čaki O’Brajen koji je, kako je Širan ispričao, odvezao njega i Hofu do one kuće u kojoj će Hofa biti ubijen.

Goldsmit u knjizi “U Hofinoj senci” tvrdi da je Čaki lažno optužen da je odvezao Hofu tog dana u smrt. On je u razgovoru za “Veniti fer” istakao da Frenk Širan nije bio jedini koji je priznao Hofino ubistvo i ispričao svoju verziju događaja, odnosno nekoliko njih, pošto je prvo tvrdio da je on kriv za sakrivanje tela pošto je Hofu ubio neko drugi.

Goldsmitova priča je lična, ali se tiče percepcije javnosti o njegovom očuhu, i širih okolnosti pod kojima je Hofa stradao. Goldsmit je brutalno prekinuo svaki kontakt sa Čakijem iz straha da će mu bliski odnosi sa njim narušiti karijeru – uspeo je da napreduje do mesta pomoćnika državnog tužioca 2003. godine u administraciji Džordža Buša. A onda je, posle 15 godina provedenih u uverenju da je Čaki odgovoran za Hofino ubistvo, shvatio da Čaki možda i nije bulaznio kada je pričao o pokušajima Bobija Kenedija da prisluškuje Hofu i njegove saradnike i da se sa tim izvuče kao da je to najnormalnija stvar.

Čaki je, to je jasno, porekao da je tog dana vozio Hofu, ali je 2001. godine objavljen tekst u kojem su FBI forenzičari otkrili da je u automobilu koji je Čaki vozio pronađena vlas kose koja se poklapa sa Hofinim DNK.

 Tu su i navodi nekolicine novinara koji su se bavili ovom temom i nekih FBI agenata, čak i drugih mafijaša koji tvrde da Širan ne samo da nije odgovoran za Hofinu smrt već da nikada nije ubio muvu.

Širan je ispričao gde se nalazi kuća u kojoj je navodno ubio Džimija, i u hodniku te kuće jeste pronađena krv, ali je DNK analiza pokazala da ona ne pripada Hofi. Drugi krvavi trag koji se poklapa sa Širanovom verzijom ubistva bio je prestar i previše razgrađen da bi se iz njega uzeo DNK uzorak. Dokaza da je Hofa ikada bio u toj kući, istina, i dalje nema.

“Slejt” je pisao da je čak 14 ljudi priznalo ubistvo, ali da se Širanovo ime ne pojavljuje ni u jednom zvaničnom spisku osumnjičenih, te da je on svoju ulogu – ako je i bilo – preuveličao. Mimo svega, mogućnost da je Ras Bufalino naručio smaknuće vrlo je velika. Jedan doušnik FBI-ja naveo je da su Džimija Hofu ubili Provencanovi ljudi, ali je novinar Vins Vejd koji je objavio vest o Hofinoj smrti smatrao da Provencano ipak nije bio toliko moćan da naruči ubistvo čoveka važnog i uticajnog kao što je Hofa, i potvrdio spekulacije da iza egzekucije stoji Bufalino.

Ubistvo Džimija Hofe zvanično je nerešeno do danas, ali, kako Endru Loler u knjizi “Izgubljena kolonija Roanok” navodi: “Umreti je tragično, ali nestati znači da si postao legenda, misterija.”

Sve priče bi morale da imaju početak, sredinu i kraj, ali kada ljudi nestanu i nikada ne budu pronađeni, objašnjava Loler, oni se transformišu u predmete beskrajne fascinacije.

Foto: Profimedia

Mit o Hofi živi, iako je od 30. jula 1975. godine prošlo skoro pet decenija, i iako on za neke utelovljuje idealizovanu sliku radničke klase – čoveka koji je poznavao težak fizički rad i neumorno radio da bi postigao uspeh kakav je uživao, istina je da je Džimi Hofa živeo jednostavno i pošto je postao lider jedne od najmoćnijih institucija u Americi. U Devitovom “Hofi”, Džimi je takođe šampion radničke klase koji sklapa đavolji pakt sa podzemljem i on je, možda, jedini koji je svoj herojski oreol zadržao i pošto ih je istorija sve pregazila.

Skorseze ovoj priči daje kraj kakav ona zaslužuje, sve i da je Frenk Širan izmaštao priču koju je ispričao Brantu. “Irac” je po svoj prilici najtužniji gangsterski film još od “Bilo jednom u Americi”, ali ne nastoji da ubedi posmatrača da su gangsteri umilne, meke duše koje se duboko kaju zbog krvi koju nose na rukama. Štaviše, potpuno obrnuto.

Frenk priča da mu se ćerka nije javila od onog dana kada su na televiziji čuli da je Džimi Hofa nestao. Pegi je bila naročito bliska sa Džimijem – on joj je kupovao sladoled i u njenim očima on je bio baš onaj heroj koji je ljudima spasao živote i dao im poslove – dok je Rasa mrzela i plašila ga se. Isto kao i svog oca. I znala je da je Frenk kriv.

Njegova žena Ajrin umire, i on jedno vreme provodi u njihovoj kući. Sam, previše bolestan i slab da odbaulja do toaleta. Na televiziji na kojoj je čuo za atentat na Džona Kenedija i Hofin nestanak sada gleda bombardovanje Jugoslavije i ubrzo odlazi da sebi izabere kovčeg. Zeleni, od masivnog drveta.

Nema tu nikakve glorifikacije nasilja; ono je ogoljeno, sirovo, onakvo kakvo i jeste u stvarnosti, svaki bos i svaki hitman i svaki gangster žanje kako je sejao. Mislili su da su veći od života, ali su godine prošle, i kada Frenk Širan u staračkom domu mladoj negovateljici govori o Hofi, ona se zbunjeno mršti. Naravno da ne zna ko je Hofa, a još manje ko je taj zbrčkani, nemoćni starac pred njom. Mislili su da su, Frenk je to ispričao želeći da prenese Hofinu veličinu, veći od Elvisa. Od Bitlsa. Na kraju su svi primili metak ili umrli od bolesti, napušteni i nevažni i bedni. Niko na to nije ni trepnuo.