“Rodila sam dečaka. Doktori su mi rekli da neće imati jednu ruku… A rodio se normalan… “: Istinita priča supruge vatrogasca stradalog u Černobilju

0
Vasilij Ignatenko, Profimedia

Kroz dva meseca sam doputovala u Moskvu. Sa stanice – na groblje. Kod njega. I tamo sam, na groblju, dobila trudove. Tek što sam s njim zapodela razgovor… Pozvali su hitnu. Dala sam adresu. Porađala sam se tamo… Kod one iste Angeline Vasiljevne Guskove. Rodila sam dve nedelje pre termina.

Pokazali su mi je… devojčica… „Natašenjka“, pozvala sam je. „Tata ti je dao ime Natašenjka.“ Naizgled zdravo dete. Ručice, nožice… A imala je cirozu jetre… U jetri – dvadeset i osam rendgena… Urođena srčana mana… Četiri sata kasnije rekli su mi da je devojčica umrla.

Tamo, na grobu, ne piše: Nataša Ignatenko…. Tamo je samo njegovo ime… Ona je još uvek bila bez imena. Bez ičega… Samo duša… Dušu sam tamo sahranila…

Nisam imala nikakvu volju za životom. Noću, stojim kraj prozora, gledam u nebo: „Vasenjka, šta da radim? Ne mogu da živim bez tebe.“ Danju prolazim pored vrtića, stanem i stojim tako… Gledam decu, ne mogu oči da odvojim… Htela sam da izludim! Počela sam noću da molim: „Vasenjka, hoću da rodim dete. Plašim se samoće. Neću izdržati, Vasenjka!“ A drugi put ga molim: „Vasenjka, meni ne treba muškarac. Za mene nema boljeg od tebe. Hoću dete.“

Imala sam dvadeset i pet godina…

Našla sam čoveka… Sve sam mu ispričala… Celu istinu: imam jednu ljubav, za ceo život. Sve sam mu otkrila… Izlazili smo, ali ga nikad nisam dovela kući, nisam mogla. Tamo je Vasja…

Rodila sam dečaka. Andrej… Andrejka… Doktori su mi rekli da neće imati jednu ruku… desnu… Tako je pokazao aparat… „Pa šta?“, mislila sam… „Naučiću ga da piše levom rukom.“ A rodio se normalan… lep dečak… Već ide u školu. Sve same petice. Sad imam nekog da živim za njega, da dišem…

Bolešljiv je, kao i ja: dve nedelje u školi, dve kod kuće sa lekarima. I tako mi živimo. Plašimo se jedno za drugo. A u svakom ćošku – Vasja… Njegove slike… Noću s njim pričam i pričam… Ponekad me u snu zamoli: „Pokaži mi naše dete.“ Andrjuša i ja dolazimo… A on za ruku vodi ćerku. Uvek ćerku…

Ljudmila Ignatenko, supruga nastradalog vatrogasca Vasilija Ignatenka

Uz dozvolu izdavača (Laguna), korišćeni citat je iz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič, dobitnice Nobelove nagrade za književnost

***

Kako je Sovjetski Savez pokušao da zataška ono što se dogodilo? Kako su živeli i stradali ljudi u Pripjatu i okolini?

Kako su Beograd i Jugoslavija dočekali radioaktivni talas i jesmo li bili spremni za veću havariju? Zašto nismo predvideli kišni oblak koji je zatrovao i našu zemlju? Kako se odustalo od plana da SFRJ dobije 23 centrale? I zašto je Čehovljev pištolj morao da se pretvori u atomsku bombu?

Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 13. juna. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici. Svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju novi broj Njujork tajmsa na srpskom jeziku.