Šamar na dodeli Oskara, pa još od glumca koji posle dobija Oskara, i sve to u trenutku kada se u svetu poziva na mir zbog rata u Ukrajini, imaće posledice u kontekstu značenja koje dobija nasilje. Nasilje nije za Oskara. Nije „za nigde“. Ni za pijacu u Boleču gde su se u sklopu predizbornih aktivnosti veče uoči Oskara potukli aktivisti SSP-a i SNS-a, ni za Knez Mihailovu gde se nekoliko dana ranije Aja Jung sukobila sa Nemanjom Šarovićem. Zajedničko za sve je što se nasilje desilo u javnom prostoru, što je snimamo i potom se prenosilo dalje pa je te scene videlo mnogo ljudi.
Šamar na dodeli Oskara postaje atrakcija koja zasenjuje sve drugo, pa čak i to ko su dobitnici Oskara. On postaje „in“ koliko i neki novi detalj visoke mode koji bi na ceremoniji promovisala neka filmska zvezda, kaže Dragan Popadić, socijalni psiholog i profesor Filozofskog fakulteta. Objašnjava da nasilje treba posmatrati kao vid komunikacije. Posmatrajući kako se nasilje odvija i koje su mu posledice, mi učimo kako, u kojim situacijama i sa kime da „govorimo“ tim jezikom.
„Šamar je postao predmet rasprava na šta je on odgovor, šta se njime htelo reći, kako je na njega trebalo odgovoriti itd. Šamar se prikazuje kao jedan efektan, filmičan način da se nešto kaže jednostavnije nego rečima. A kada tako počne da se tretira, ako se prikaže kao najbolji, maltene jedini mogući odgovor na verbalnu uvredu, vrlo verovatno da će time jezik nasilja postati popularniji i češći“, kaže Popadić.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 31. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
