Čak i neki bliski Kišovi prijatelji zamjerali su što je odlučio da se sahrani po pravoslavnom običaju. Roditelji su odveli Danila, to je Novi Sad 1939, u Uspensku crkvu, i prekrstili ga da bi ga spasili žute trake i progona. I Kiš je kao aristokrat vratio dug. A to što je Amfilohije Radović govorio i lagao kako ga je ispovijedio, to nije tačno. Pa to bih sigurno znao da je tako bilo. Držao sam kovčeg i bilo je mnogo svijeta i nije bila prilika da viknem „Ne laži“. Mislim se, je l’ važnije što je hiljadu mladih ljudi sat vremena ostalo posle sahrane ili što je pričao Amfilohije Radović? Taj 19. oktobar 1989, to blago sunce, podsjećalo je na neke stranice iz romana „Bašta, pepeo“ i na priču „Livada“ iz „Ranih jada“.
Ovako je Božo Koprivica u velikom intervjuu u novom Nedeljniku opisao sahranu Danila Kiša.
Zašto si išao da vidiš klupu Kišovog oca u dvorištu psihijatrijske bolnice u Kovinu?
Postoje trenuci u životu kad hoćeš previše da rizikuješ, da uđeš u ritam nekoga drugog. Kiš je tražio istoriju bolesti oca i nije mogao da je nađe. Onda sam ja otišao dva-tri puta u Kovin, pa u Pančevo. U arhivu sam našao samo evidenciju o dolascima i odlascima Eduarda Kiša iz bolnice. Na toj klupi koju pominješ u romanu „Peščanik“ Eduard Sam pokušao je samoubistvo. Prvi moj odlazak u Kovin nije uspio jer upravnica nije dala da fotografišemo park bolnice. Drugi put sam otišao sa momkom moje starije ćerke Milanom Josimovim. I on je napravio veliki broj fotografija iz parka bolnice i naravno snimio je tu klupu Eduarda Kiša. Jedna ljekarka iz Kovina dala mi je tajno Spomenicu bolnice u Kovinu (1924–1934). Bio je tu grafikon: Otpad mrtvih i otpuštenih bolesnika. U knjizi je bilo dosta fotografija, ljekari, upravnici bolnice, časne sestre, bolničari, snimak trpezarije, terena za balinjanje, peglarnica, obućar, i na jednoj fotografiji ložač ubacuje ugalj u veliku peć. Zapamtio sam to lice, filmsko lice. Velike crne oči, mangupski naheren šešir. U knjizi „Kiš, Borhes, Maradona“ objavio sam fotografiju ložača. U književnoj oholosti, montenegrinskom ludilu, ispod te fotografije potpisao sam „Ja sam to“. I posle tri mjeseca završim u Bolnici „Laza Lazarević“. Hoćeš da pretjeraš, eto ti, vidjećeš kako će da ti se vrati.
Ceo intervju sa Božom Koprivicom objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 30. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
