Briga o mladima bez roditeljskog staranja, priča o baki na Kosovu, “poglavlja” koja nisu u fokusu: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Prva stvar koju sam uradio danas je uplata donacije za SOS Dečje selo, članicu Srpskog filantropskog foruma, na šta me je podsetila uplatnica koju sam dobio uz račun Infostana. SOS Dečje selo više od 15 godina brine o deci i mladima bez roditeljskog staranja, mladima iz ranjivih grupa i porodicama u riziku, kako bi se sprečilo izdvajanje dece iz porodica. Ovakve organizacije stalno su u problemima da prikupe dovoljno novca da učine maksimum uz ljubav i pažnju koje pružaju hraniteljice, majke koje su stvorile nove porodice deci i mladima bez roditelja, izvodeći ih na životni put. Ovo je mali podsetnik za sve koji mogu, a i za one kojima nije potrebno 100 evra ili iz nekog razloga ne žele sami da iskoriste tu podršku vlade. U svakom slučaju možete i direktno da uplatite na:

SOS Dečja sela Srbije

Bulevar kralja Aleksandra 251, Beograd

Broj računa 160-373368-31 Poziv na broj 01-16/2020

***

Ima puno pozitivnih reakcija na priloge o baki od 92 godine koja sama živi u selu na Kosovu, čije dve ćerke žive u Srbiji, a sin u Kamenici, a koju posećuje i donosi joj hranu i potrepštine redovno albanac Fadil Rama iz susednog sela.

Sa ovakvim slučajevima često sam se susretao obilazeći Kosovo i Metohiju. Ali najčešće te teme nisu zanimale medije u Srbiji. Verovatno i na Kosovu. Suživot nije poželjan narativ, upravo obrnuto, kao da se priželjkuje etničko nasilje. Upravo dominacija narativa koji je rezervisan samo za nasilje uvodio je spiralu koja je onda stvarala situacije da dobročinstva, plemenitost i solidarnost, saradnja postanu opasni.

Sećam se slučaja kada je trebalo pomoći jednoj albanskoj porodici iz okoline manastira Dečani da pošalje maloletnu ćerku na životno važnu operaciju, i kada mi se obratio otac Sava Janjić da pronađem neku donaciju za putne troškove i smeštaj porodice u Italiji. I kada smo to vrlo brzo realizovali uz pomoć jedne kompanije iz Šapca, procenili smo da je bolje da ne objavljujemo vest jer bi ta porodica bila vrlo izložena među Albancima u tom selu.

Zadatak, dužnost, obaveza lidera, ne samo političkih, u svakoj zajednici je upravo da stvaraju uslove, kontekst u kojem će ta saradnja, solidarnost biti poželjni, nagrađeni, a ne kažnjavani. Time bi se menjale, sporo ali autentično, i situacije na terenu i onda bi bilo lakše svima doneti adekvatne odluke o budućnosti naroda i tog prostora. Jedino tako je moguće razbiti vekovne, a i novokomponovane stereotipe jednih o drugima.

Zbog toga ne bi trebalo prećutkivati da upravo u tom kraju postoji fabrika sunđera u kojoj je vlasnik Albanac, a radnici Srbi, postoji i mala farma pečuraka koju drže dva druga Srbin i Albanac, postoje saloni lepote i frizerski saloni gde rade i Srpkinje i Albanke… Pijaca u Kamenici je takođe multietnička…Zamenik opštine Srbin, Bojan Stamenković, koga je tu postavio gradonačelnik Albanac i to iz redova Samoopredeljenja.

A tu su (selo Rajanovce, opština Ranilug) i moji kumovi, porodica Časlava Jevtića, kojem je Fond B92 napravio i opremio novu kuću, posle priloga u kojem smo videli straćaru u kojoj su živeli, često spavajući i u štali kako bi sačuvali kravu od lopova. Supruga Marijana je iz Albanije, ćerke Anđela i Vera (koju sam krstio) žive suživot sa svojim komšijama. Teško, bez brige koju zaslužuju i od strane Kosova i iz Beograda.

***

Napad Čede Jovanovića na Nedeljnik obrazac je delovanja političara protiv novinara i medija. Umesto polemike sa autorom knjige „Služba“, bivšeg čoveka iz vrha BIA, napadnut je novinar-medij, donosilac izvoda iz knjige. Šta god mislili o agendi Živaljevića, činjenica da su na istoj strani, u samo nekoliko meseci, Aleksandar Vulin i Čeda Jovanović dosta govori o patološkom odnosu političara prema medijima i novinarima. Nikada nije bilo lako novinarima i medijima koji drže do sebe, novinarskog kodeksa, časti, ali su opasne situacije kada su političari svih boja udruženi na jednoj strani protiv slobode informisanja.

***

Slobodan Cvejić, novi član REM-a, uspeo je da u prvim mesecima mandata uradi ono što je veoma važno novinarskoj zajednici, da uzburka učmalost dosadašnjeg načina rada ove važne institucije. On je dokazao i koliko je važno da budete angažovani i ako je jasno unapred da ćete biti u manjini. Do sada je medijska zajednica uglavnom propuštala priliku da zbog nejedinstva, neslaganja, ima jakog insajdera u ovom regulatornom telu (pre nekoliko godina NUNS je odbio da podrži Ljiljanu Smajlović i namerno propustivši rokove omogućio postavljanje kandidata koji se utopio u jednoumlje ove institucije). Cvejić je vrlo brzo shvatio strukturu ovog tela, utvrdivši da bi Željko Mitrović mogao da bude jači od REM-a. To je više puta dokazano, ali sada je ovo važan indikator za budućnost ovog regulatornog tela, da li će ići u smeru zbog kojeg je i osnovan, ili će ostati servis vladajućim strankama i vodećim medijskim akterima.

Dosledno zastupanje stavova može samo da ohrabri i druge članove, kao što je i Judita Popović javno reagovala stavom da odluka da se Pink ne kazni otvara Pandorinu kutiju.

Oduvek sam mislio da treba osvajati svaki slobodan prostor, koristiti svaku priliku umesto preovlađujućeg pristupa “sve ili ništa” koji nas je doveo da se sami povlačimo tamo gde smo mogli da poentiramo i korak po korak menjamo stvari. 

***

Kada je reč o radu na poboljšanju stanja u kojem su mediji i novinari, ne postoji neophodna sistematičnost. Ili se namerno propušuta da se prave sistemski pomaci. Pregovori o pristupanju Srbije EU su put na kojem je moguće praviti te pomake:

“Imamo ozbiljna kašnjenja od po tri godine u poglavljima 23 i 24, kao i sa promenom Ustava. Imamo još devet poglavlja za koja nismo ispunili merila za otvaranje. Ne možemo da kažemo da je naš deo posla završen i da čekamo Brisel. Činjenica da nismo predali pregovaračku poziciju za poglavlja 10 i 28 već tri, odnosno četiri godine od kako smo dobili pozive za to, pokazuje koliko evropske integracije nisu prioritet”, rekao je nedavno potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak.

Međak iskusno apostrofira poglavlja 23 i 24, ali iznosi na videlo nerad vezan za poglavlja 10 i 28 koja do sada nisu bila u fokusu.

Poglavlje 10 obuhvata informaciono društvo i medije. Epidemija je pokazala značaj ove oblasti ali vlast izbegava da otvara to poglavlje jer se tu nalaze mediji što je, pored poglavlja 23 posvećenog ljudskim pravima i slobodi izražavanja, moguće novo polje za pritisak koji oni izbegavaju već tri godine.

Poglavlje 28, u kojem četiri godine nismo predali pregovaračku poziciju, odnosi se na zaštitu potrošača i zaštitu zdravlja. Sve bitno reguliše ovo poglavlje koje ima zaista veliki značaj. Ne vidim drugi razlog već da razni lobiji imaju interesa da ovo stopiraju… Pravne tekovine koje obuhvata ovo poglavlje predstavljaju pitanja vezana za kontrolu duvana, mentalno zdravlje, prevencija zloupotrebe droga, zdravstvene neravnopravnosti, ishrana, smanjenje štetnog dejstva alkohola, skrininge različitih oboljenja kancera, zdravu okolinu, kao i sprečavanje povreda, promovisanjem bezbednostsi i Evropskom akcijom u vezi s retkim bolestima.

U Fondu B92 radili smo niz akcija, promocija skrininga, kupili digitalni pokretni mamograf, i potpuno mi je jasno kakvi pomaci su mogući kada je reč o prevenciji.

Zbog toga mi je neshvatljiva činjenica da na ovim pitanjima ne radimo nekom ozbiljnijom dinamikom.

Samo novi objekti kliničkih centara neće mnogo pomoći boljitku zdravstvenog sistema i samim tim zdravlja građana.

Deo o zdravlju iz ovog poglavlja kaže da se zajednička politika zaštite zdravlja ostvaruje promocijom zdravlja i nadzorom nad ostvarivanjem ciljeva zdravstvene politike. Primera radi, primenom visokih standarda EU Srbija će moći da garantuje obavljanje transplantacijskih usluga u skladu s najsavremenijim tehnološkim i medicinskim dostignućima. U pogledu javnog zdravlja, potreban je adekvatan administrativni kapacitet da bi se pravilno primenilo zdravstveno zakonodavstvo EU i da bi se kontrolisalo njegovo sprovođenje, i to posebno u oblasti krvi, tkiva i ćelija.

Sve ovo od izuzetnog je značaja za građane Srbije, mnogo više danas nego pre tri meseca.

Zbog toga mislim da su ovo prave teme koje treba otvarati i gde vršiti pritisak kako bi se utabali putevi koji nas vode u Evropu, gde nam je mesto.