“Boris Džonson nema poštovanje Brisela, a kada se bude suočio sa realnošću…”

0
Foto Profimedia

Istorija je pokazala da je za velike vođe od maltene krucijalnog značaja da svoje veštine demonstriraju u stanju haosa. Ipak, Velikom Britanijom vlada najveća politička kriza još od Drugog svetskog rata i bilo bi iznenađenje da novi lider, danas izabrani Boris Džonson, briljira u ovakvim okolnostima.

Boris Džonson se sada priprema da postane premijer Velike Britanije pošto ga je Konzervativna partija danas izabrala za svog lidera.

Njega – majstora političkog pozorišta i upadljivih pošalica – idolizuju torijevci rešeni da zemlja napusti Evropsku uniju bez obzira na posledice. Ipak njegovu karijeru novinara, poslanika, gradonačelnika Londona i ministra spoljnih poslova obeležile su prazne pretnje i hvalisanje više nego konkretna dostignuća, posvećenost poslu i istina, piše Njujork tajms.

Mogućnost da Džonson predvodi vladu uzbunila je starije članove njegove stranke. Nekoliko konzervativaca usprotivilo se Džonsonovim pokušajima da pridobije parlament u ostvarenju planiranog Bregzita bez dogovora, kako ga je on zamislio. Filip Hamons, ministar finansija, i Rori Stjuart, sekretar za međunarodni razvoj, saopštili su da će podneti ostavke ukoliko Džonson dospe na mesto premijera, Alan Dankan, ministar za Evropu i SAD, podneo je ostavku juče, a Dejvid Gok, ministar pravde, izjavio da će takođe podneti ostavku ukoliko novi premijer bude igrao na Bregzit bez dogovora.

Najveći izazov za Džonsona biće 31. oktobar, kada će Velika Britanija morati da napusti EU sa ili bez sporazuma. Tereza Mej koja je podnela ostavku na mesto premijerke pošto nije uspela da obezbedi podršku parlamenta za svoj plan, uspela je da makar odloži rok za izlazak zemlje.

Džonson je, sa druge strane, jedan od najžešćih zagovornika izlaska iz EU po svaku cenu. U kampanji za lidera konzervativaca, tvrdio je da – u isto vreme – zna način da sa EU postigne bolji dogovor, ali i da pozdravlja “tvrdi Bregzit” 31. oktobra.

Niko ozbiljno ne veruje u to da će Džonson – čija reputacija u Briselu nije sjajna – uspeti da izboksuje bolji dogovor od marljive Tereze Mej koja je dve godine pregovarala sa evropskim liderima, a sve analize nezavisnih istraživačkih grupa upozoravaju da bi tvrdi Bregzit bio ekonomska katastrofa.

Ipak se čini da Džonson nije peterano zabrinut zbog toga; takve činjenice ne brinu ni predsednika Trampa, niti bilo kog drugog nacionalističkog lidera u Evropi. Njihova popularnost temelji se na emocionalnoj snazi, na tezi da je nacija devalvirala zbog globalizacije i birokratije. U njihovo retorici, “suverenitet”, “narod” i “nacija” su plemenite suprotnosti multilateranoj saradnji i prozaičnoh, tehnokrastkoj eskpertizi ljudi koji obavljaju posao vlade, a koji nisu izglasani na izborima.

Bregzit u tom kontekstu predstavlja oslobođenje od diktata otuđenog Brisela. Kada je Džonson napustio kabinet Tereze Mej prošle godine, izrekao je tipičnu hiperbolu da njen sporazum o Bregzitu vodi do toga da Britanija zaista stekne status kolonije. Strasti koje potpiruju populisti poput Džonsona, ipak, lako se dezintegrišu u nacionalizam, netoleranciju i rasizam.

Džonson će sada morati da se suoči sa realnošću sa kojom je Mejeva bila dobro upoznata i koja je kočila njene pokušaje da izvojeva pobedu. Većina u parlamentu se i dalje protivi tvrdom Bregzitu, konzervativci nemaju većinu, a čak bi i neka manja pobuna članova parlamenta koji su se protivili imenovanju Džonsona za lidera torijevaca mogla da dovede do novih izbora.

Džonsonu nedostaje poštovanje vrha u Briselu koje bi mu omogućilo da u Londonu progura nepopularne mere, a još uvek postoji mogućnost da Džonson makar prihvati produžetak roka za Bregzit. Ukoliko on ostane pri svojim stavovima i planovima, oni koji razumeju u kakvoj se opasnosti Britanija nalazi ne smeju da odustanu.