Kad gledate vesti, mislite da je Vlada Srbije vrlo rešena da ubrza proces EU integracija. Odnedavno imamo i novo telo, Operativni tim za pristupanje Srbije EU, koji čine ministri, generalni sekretari, savetnici, ljudi koji donose odluke i sprovode ih u delo. Dakle, ljudi koji bi zaista mogli da naprave promenu i proces pregovaranja koji stoji desetak godina – ponovo aktiviraju.
Kad pogledate kako ta tema izgleda u praksi, posebno na lokalu, imate sasvim suprotnu sliku.
To je moj glavni utisak nakon susreta sa više od stotinu ljudi u Nišu, Novom Sadu i Novom Pazaru koji su angažovani u organizacijama civilnog društva i koji rade na projektima koji donose evropske prakse u Srbiju. Iz njihove perspektive – ubrzani put Srbije u EU je fraza koja živi u govorima političara, a ne u praksi.
EU Resurs centar, koji predstavljam, nacionalna je platforma za podršku civilnom društvu koju vodi Beogradska otvorena škola sa partnerima i koju finansira EU. Za četiri godine rada podržali smo na stotine organizacija u Srbiji koje sprovode projekte koji u osnovi imaju politike Evropske unije: od borbe za bolji položaj osoba sa autizmom, preko poboljšanja kvaliteta vazduha do zalaganja za vladavinu prava, jednakost pred zakonom ili kažnjivost korupcije.
Tokom marta smo organizovali seriju sastanaka u ova tri grada da bismo razumeli šta su problemi u praksi. Ispostavilo se da ih ima – mnogo.
Najveći problem naših kolega je to što su institucije zatvorene za saradnju. „Mi danas teško možemo da dobijemo dozvolu za štand u centru grada, kad treba da razgovaramo sa građanima, a kamoli nešto drugo“, rekli su mi neki od njih. Gde je tek sastanak sa predstavnicima institucija, gde je dijalog oko rešavanja problema u zajednici?
Posao organizacija civilnog društva je da pronalaze i osmišljavaju rešenja za određene probleme i da ih, u saradnji sa institucijama, sprovode. Nužni uslov za to je da su institucije otvorene za takvu ideju. To je i osnovni postulat demokratije -EU int mogućnost da mišljenje građana bude uvaženo, da im se omogući da učestvuju u donošenju odluka.
Do pre nekoliko godina, na ovakve sastanke je dolazio ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog – sada je to nemoguće. Bilo je i drugih dobrih primera: u nekim opštinama su lokalne organizacije sarađivale sa lokalnom samoupravom, uspešno sprovodile kampanje zagovaranja, menjale prakse.
U atmosferi radikalne polarizacije u društvu, represije i zastrašivanja, javnog prozivanja i vređanja neistomišljenika – zatvorenost institucija i nemogućnost saradnje je logična i očekivana posledica. A sve to zajedno stvara atmosferu u kojoj je nemoguće istinski raditi na ubrzanju EU integracija. Ništa od toga nije blisko politikama Evropske unije, naprotiv. Zato razumem kolege kad kažu da EU integracije postoje u obraćanjima političara a ne u stvarnom životu.
S druge strane, naši uvidi sa terena ukazuju na to da je studentski protest uticao na porast interesovanja građana za društvena i politička pitanja. Raste broj udruženja, neformalnih grupa, nastaju novi oblici organizovanja, poput zborova građana, ljudi se samoorganizuju i mobilišu mnogo lakše nego ranije. Građanski aktivizam buja, ali je prostor za njegov plodan rad suštinski sužen.
Zato je dilema s početka teksta zaista velika: kako govoriti o ubrzanju EU integracija dok se na terenu ljudi ponižavaju, vređaju, isključuju iz svih procesa odlučivanja, često i fizički napadaju?
Tagovi
