Boja novca

Brojni tekstovi pokušavaju da objasne zbog čega je izbio pokret “žutih prsluka”, kao i njegov fokus na figuru predsednika PIŠE EVELIN PIJELJE

0
Foto: Profimedia

Brojni predstavnici „većine“ u većini medija spremno su napali mržnju koja animira jedan deo pokreta „žutih prsluka“. Brojni tekstovi pokušavaju da objasne zbog čega je on izbio, kao i njegov fokus na figuru predsednika. Ono što je neobično, to je da većina autora svesno bira da se posveti ovom zadatku postavljajući se direktno na mesto zbivanja – to simboliše njihovo, ponekad prenaglašeno, odbijanje da se postave „odozgo“ – kao eksperti ili komentatori.

Iz ove plejade izdvaja se Edvi Plenel, jedini koji nastupa kao urednik i koji od početka tvrdi da je ovo „daleko od pokreta mržnje i straha (1)“. On stavlja naglasak na pitanje predstavništva i, prema njegovom mišljenju, zahteva pokreta koji simboliše „suvereni narod koji ne želi da predaje svoju vlast, već zahteva da je sam preuzme“, napadajući režim kao „oligarhiju stručnjaka“ zasnovanu na „moći novca“. Direktor Mediapart-a takođe tvrdi, nakon što izriče hvalospeve Nikoli Ilou, da će, ukoliko se „žuti prsluci“ u budućnosti okrenu mržnji i završe na ekstremnoj desnici, to biti krivica levičara. Ovakav stav, uvredljiv i prema „narodu“, rezultat je jednog oblika magijskog mišljenja…

Nasuprot njemu, advokat i novinar Huan Branko, prepoznaje da se radi o uslovima ideološkog rata i da su veliki mediji u službi svojih akcionara i oglašivača. Njegov tekst pamfletskog stila detaljno izlaže argument o vezi između političara koji se „prodaju bankarima dok novinari nemo gledaju“ – uključujući, prema njegovom mišljenju, i Mediapart (2).

Kritikujući „zagađenu demokratiju“ koja može samo da podstiče „mržnju“ on obelodanjuje mehanizme oligarhije koja je putem kooptacije i korupcije, te uz pomoć batinaša i poslušnika, prigrabila vlast isključivo u sopstvenom interesu, nakon što je javnosti nametnula svog kandidata, mladog, taštog tehnokratu spremnog da se „proda onom ko ponudi najviše“. Branko, koji je nekada i sam pripadao ovim krugovima i koji objašnjava kako je raskrstio sa njima, fokusira se na karijerne strategije i resurse mreža veza – na prvom mestu iscrtavajući biografiju državnog sekretara Gabrijela Atala, sa kojim je išao u istu privatnu školu – kao i na kukavičluk novinara. On pozdravlja „žute prsluke“ kao povratak dostojanstva. Njegovo delo može biti naporno zbog repetitivnosti i tendencije autora da samog sebe predstavlja kao viteza dobra u borbi, svodeći sve na lične sukobe. Međutim, ono služi kao mračan i jasan portret – ne toliko kapitalizma, koliko makronštine.

Novinar i poslanik (Nepokorene Francuske) Fransoa Rufan u direktnom razgovoru sa Makronom, sa kojim je išao u istu privatnu školu, podseća da je pozicija predsednika izum, i naglašava da je vizija današnjih moćnika „gora od aristokratske i da se zasniva na nadljudima i inferiornim bićima“; međutim, izlazi na crtu (3). Poverava nam svoje sumnje, snove, i pre svega pozdravlja činjenicu da je mržnji „predatora“ suprotstavljen zahtev naroda „za povezanošću, čak i više nego za dobrima“. Njegova knjiga je izjava ljubavi tom narodu koji mu je omogućio da „pripada jednom ’mi’“ i probudio želju da „zagrli sve te druge zvezde“. Istina, njegovo delo je romantično, sentimentalno, ponekad pomalo mesijansko. Međutim, ono prenosi istinu borbe; jer „ne borimo se samo za plate (…), već i za lepotu“. Uključujući lepotu ljudi.

Pisac Gregoar Bulije nije posvetio svoj život politici. Međutim, on je 8. decembra 2018. otišao na protest „žutih prsluka“ u Parizu jer „u kurac! Nemoguće je da hrabrost da se ustane protiv poretka dolazi samo od onih koji u njemu pate (4)“. On opisuje, komentariše, pravi digresije. Zna da nije „ništa video“, ali da je „Makron samo slika“ i da je njegov svet „u suštini mrtav“, kao i da ga sad stvarno bole noge. Kada je video dvoje „žutih prsluka“ kako sede ispod bilborda Sosijete ženerala na kom je pisalo: „Budućnost je stvaranje i razaranje sveta“, pao je u blagu depresiju. Međutim, čudan san koji je sanjao nešto kasnije i koji je s mukom pokušavao da rastumači, uverio ga je, uz simbol lika Džejmsa Boldvina, da živimo u sistemu „ekonomskog rasizma“ u kom su „siromašni crnci“. Tada, ponesen osećajem lagane težine, ili teške laganosti, on se prepušta emociji oduševljenog i inspirišućeg bratstva.

PREVOD: Pavle Ilić

(1) Edvi Plenel, La Victoire des vaincus. À propos des gilets jaunes, La Découverte, biblioteka „Cahiers libres“, Pariz, 2019, 176 stranice, 14 evra.

(2) Huan Branko, Crépuscule, Au diable Vauvert, Vover, 2019, 320 stranica, 19 evra. Izmenjena i proširena verzija teksta koji je autor objavio na internetu (http://branco.blog.lemonde.fr). Cf. takođe Huan Branko, Contre Macron, Divergences, biblioteka „Imaginaires subversifs“, Pariz, 2019, 135 stranica, 13 evra.

(3) Fransoa Rufan, Ce pays que tu ne connais pas, Les Arènes, Pariz, 2019, 218 stranica.

(4) Gregoar Bulije, Charlot déprime potom Un rêve de Charlot, Librio, Pariz, 2019, 128 stranica.