Sve vreme je bio 500 metara od majke, a nije znao da je živa: Kako je Branko Lustig preživeo Aušvic, a kasnije dobio Oskara za „Šindlerovu listu“

U Zagrebu je jutros preminuo Branko Lustig čuveni filmski producent i osvajač dva Oskara, između ostalog za film „Šindlerova lista“ u koji je utkano i njegovo logoraško iskustvo iz Drugog svetskog rata.

Zbog jevrejskog porekla tokom Drugog svetskog rata bio je zatvorenik zloglasnih koncentracijskih logora Aušvic i Bergen-Belzen, a njegovo iskustvo ugrađeno je u slavni film ‘Šindlerova lista’.

Njegovo mirno detinjstvo promenilo se jedne noći 1941. godine kad su njegovim roditeljima javili da moraju da napuste Osijek jer će sledeće jutro doći po sve Jevreje.

„Tata i mama samo su mi rekli da moramo ići baki u Čakovec, potrpali vredne stvari u kištre, ukrcali ih u brod i celu smo noć plovili do Preloga u Međimurju, odakle su nas konjima prebacili do stričeve kuće u Čakovcu. Mama i tata su mislili da smo tamo sigurniji, da Mađari neće dirati Jevreje. Kako je moj otac pobegao iz Mađarske kamo su ga odveli u radnu službu, mene i mamu su sredinom 1943. kao taoce odveli u logor. Kad je to doznao, vratio se u Čakovec, ali mi smo ostali u logoru, a njega su ubili 15. marta 1945. Mi to nismo znali dok se rat nije završio“, ispričao je svojevremeno za Gloriju, a prenosi Jutarnji list.

Imao je 11 godina kada je odveden u Aušvic. Odmah su ga razdvojili od majke.

„Kad su nas iskrcali iz vagona, do mame je dotrčao jedan zatvorenik i samo joj je uspeo uspeo reći da kaže kako mi je 16 godina. Tako je i postupila. Da to nije rekla, završio bih kao i moja baka, u krematorijumu, jer su se rešavali dece koja im nisu mogla biti od koristi. Mamu sam video još samo jednom, ošišanu i nagu kako trči preko dvorišta. Nju su zatim odveli u na rad u fabriku oružja u Esen, a mene u rudnik. Mislio sam da su je ubili. Kasnije su me premestili u radni logor Mitelbau-Dora u srednjoj Nemačkoj, gde smo radili rakete V1 i V 2 u fabrici sagrađenoj pod brdom“, pričao je.

U februaru 1945. prebacili su ih u logor Bergen-Belzen u kojem je, 25 metara od njegove barake, mesec dana kasnije umrla Ana Frank. Tamo je dočekao oslobođenje.

„Bio sam jako bolestan. Imao sam tifus, ležao sam na slamaricama punim vaški, koje su postale imune na sve čime su nas špricali, a nogu koja mi se smrznula u vagonu nakon velikog marša na koji su nas naterali kad su čuli da dolaze Rusi, nisam mogao kontrolisati. Mnogo je ljudi na tom putu umrlo od hladnoće, a često smo iza leđa čuli pucnje jer su ubijali sve one koji nisu mogli da nastave put.

Ja sam nekako preživeo iako mi se noga dizala i trzala kao da marširam. A kad sam došao u Bergen-Belzen, dobio sam i tifus, vaške sam u slojevima mogao da bacam sa sebe, a spao sam na 30 kila. Stoga, kad sam video Engleze u logoru i čuo gajde, mislio sam da sam umro i da mi anđeli sviraju na nebu. Spasio me jedan zarobljenik, vojnik jugoslovenske kraljevske vojske, koji me je izvukao van, oprao od vaši i zatvorio me u svoju baraku gde sam ostao nekoliko dana. Kad mi je spala temperatura i kad sam malo došao sebi, ispričao sam mu svoju priču. On me je slušao i u jednom je trenutku shvatio da mu je istu priču ispričala nedavno i jedna žena. Od njega sam saznao da mi je majka živa“, ispričao je Lustig.

Bili su udaljeni 500 metara, a nisu znali jedno za drugo.

„Moja mama, koja je pala u nesvest kad je čula da sam živ, dočekala me sa svim ženama iz logora i pali smo jedno drugom u zagrljaj“, ispričao je Lustig.

Lustig je 1955. godine diplomirao glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu, kada je počeo profesionalnu karijeru u zagrebačkom “Jadran filmu”.

Ubrzo sledi Lustigov angažman u gotovo svim inostranim filmskim produkcijama na području bivše Jugoslavije. Radio je kao asistent režije, asistent produkcije i producent, a u nekoliko filmova je odigrao i manje uloge.

Lustig se 1988. seli u SAD, gde nastavlja da gradi filmsku karijeru, prvenstveno kao producent. Blisko je sarađivao s uglednim rediteljima Stivenom Spilbergom i Ridlijem Skotom, a producirao je veliki broj priznatih i nagrađivanih filmova, “Pad crnog jastreba”, “Hanibal”, “Kraljevstvo nebesko”, “Američki gangster”…

Dva filma iz toga razdoblja – “Šindlerova lista” i “Gladijator” donela su mu nagrade Oskar i BAFTA. Njegov rad na mini-seriji “Drug Wars: The Camarena Story” zavredeo je nagradu “Emi”. Svog Oskara za “Šindlerovu listu” 2015. donirao je Muzeju holokausta “Jad vašem” u Jerusalimu.