Intervju – dr Radomir Radovanović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu u penzijii. Uža naučna oblast – Nauka o mesu. Osnivač nove studijske grupe za Upravljanje bezbednošću i kvalitetom hrane i prvi šef istoimene Katedre, u okviru Odseka za prehrambenu tehnologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
- Kakav je kvalitet mesa u Srbiji i da li je bezbedno? Da li proizvođači poštuju domaće propise i kako se kontroliše proces proizvodnje?
Pre svega želim da naglasim da su bezbednost mesa i proizvoda od mesa u Srbiji na visokom nivou. Ovo potvrđuje praksa, budući da mi u Srbiji, tokom dužeg vremenskog perioda nismo imali epidemije ili ozbiljnije incidentne situacije u pogledu bezbednosti mesa i proizvoda od mesa, dakle nismo imali registrovane slučajeve ugrožavanja zdravlja potrošača. Kvalitet je nešto drugo, ali je po pravilu na nivou zahteva odgovarajuće regulative, pre svega Zakona o bezbednosti hrane i specifičnih pravilnika kojima je ova oblast regulisana. Praćenje procesa, u okviru svojih obaveza i odgovornosti, sistematski vrše proizvođači, naročito u okviru primenjenih i obavezujućih sistema upravljanja bezbednošću hrane. Izuzetno važan deo nadzora svakodnevno obavlja nadležna državna veterinarska inspekcija. Najzad, ozbiljan nivo nadzora sprovode i kupci, odnosno stručni predstavnici domaćih i inostranih trgovinskih lanaca, kao i nadzorni organi država uvoznika naših proizvoda. Dakle, može se reći da je nadzor nad procesima proizvodnje, bezbednošću i kvalitetom proizvoda, veoma ozbiljan.
- Da li to znači da građani mogu da budu sigurni u to da konzumiraju zdravo i kvalitetno meso?
Ne „zdravo“, to nije dobar termin. Potrošači na domaćem tržištu mogu da budu apsolutno sigurni da konzumiraju vrhunski bezbedno i kvalitetno sirovo meso. Tu nema, niti treba da bude, bilo kakve dileme. Najveći deo sirovog mesa na našem tržištu je iz domaće proizvodnje, a važno je da znamo da kod nas postoje industrije mesa sa potpuno zaokruženim procesom proizvodnje od fabrika stočne hrane, preko farmi i klanično primarne proizvodnje do prerade mesa.
- Ruska Federalna služba za veterinarski i sanitarni nadzor nedavno je donela odluku o privremenoj obustavi uvoza proizvoda naših kompanija. U čemu su razlike u procedurama normativno-tehničkih uslova proizvodnje mesa između Rusije i Srbije?
Da, to je veoma neprijatna situacija, posebno što su privremenom i vremenski ograničenom suspenzijom obuhvaćena četri veoma ugledna domaća proizvođača. Tokom posete Federalne službe za veterinarski i fitosanitarni nadzor Ruske Federacije, čija se nadležnost odnosi i na zemlje EAEU, utvrđeno je više neusaglašenosti. Suštinski, nadzorom kompanija indirektno se vrši nadzor rada državne veterinarske inspekcijske službe. Zašto? Zato što je državna veterinarska inspekcija nadležna i odgovorna, ali i stalno prisutna u pogonima, dok je nadzor predstavnika nadležne službe Ruske Federacije povremen, često i najavljen. Nadzorom su bila obuhvaćena i dva domaća instiututa ovlašćena za odgovarajuća ispitivanja u pogledu bezbednosti. Generalno, koliko sam upoznat, deo primedbi se odnosi na neposredan rad veterinarske inspekcije, pa i instituta, dok se deo odnosi na propuste u radu samih kompanija. Važno je naglasiti da je, bar prema mom mišljenju, deo primedbi inspekciji sistemske prirode i njima će morati ozbiljno da se pozabavi nadležno ministarstvo. S druge strane, primedbe kompanijama, mada uglavnom tekuće, ne smeju da se podcene i moraju što pre da se otklone, a preventivnim merama da se učini sve kako se ne bi ponovile. U oba slučaja se ne radi o nekim novim, posebnim ili nepoznatim higijensko-sanitarnim i tehničko-tehnološkim zahtevima. Naprotiv, sve su to dobro poznati zahtevi, najvećim delom obuhvaćeni i domaćom regulativom, pre svega Zakonom o bezbednosti hrane. Njima se nalaže dosledna primena svih zahteva tzv. dobre proizvođačke i dobre higijenske prakse, kao i principa analize rizika i kritičnih kontrolnih tačaka – tzv. HACCP koncepta. Mislim da kroz pravo i dosledno lidersko ponašanje menadžmenta, kao i sprovođenjem dobro osmišljenih obuka, u kompanijama mora da se promoviše, sprovodi i stalno unapređuje viši nivo tzv. kulture ponašanja u odnosu na bezbednost i kvalitet proizvoda.
- Podaci govore da svake godine proizvedemo oko pola miliona tona mesa. Koje meso najviše proizvidimo i kakva je situacija sa stočnim fondom?
Ukupna proizvodnja mesa u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou, posebno ako se imaju u vidu objektivne mogućnosti. Stočni fond je značajno smanjen i na obnovi će morati ozbiljno i u dužem vremenskom periodu da se radi. Ovde mislim na unapređenje svih grana stočarske proizvdnje, mada sam lično zagovornik dominantnog razvoja govedarstva, posebno u brdsko-planinskim područjima zemlje. Inače, orijentacija u proizvodnji i skromna kupovna moć stanovništva glavni su razlog nepovoljne strukture potrošnje mesa u Srbiji. Naime, najviše se koriste pileće i svinjsko, a mnogo manje meso od goveda. U razvijenjim zeljama, gde godišnja potrošnja po stanovniku prelazi 120 kg, struktura je potpuno suprotna, pa se najviše koristi upravo meso od goveda, kao i riba.
- Koliko tona mesa izvezemo od onoga što proizvedmo i kome najviše izvozimo?
Izvoz mesa iz Srbije je skroman – tokom 2018. godine svega oko 6.500 tona, mada je u stalnom porastu: 3.580 t – 2017, 2.068 t – 2016, a 1.351 t – 2015. Koliko je obim izvoza skroman najbolje govori podatak da smo od dozvoljene kvote EU za izvoz mladog junećeg mesa, tzv. „baby-beef“, od 8.700 t – 2018. godine realizovali samo oko 400 t. Pored EU i Turske, najveći obim izvoza je ostvaren u zemlje regiona. Naš ključni problem nisu tržišta, veće količine. Nemamo mi dovoljno mesa za plasman na razna inostrana tržišta.
- Šta se najbolje kotira kod inostanih kupaca sveže meso, suvomesnati proizvodi ili mesne prerađevine?
Mi sigurno imamo šta da ponudimo ino tržištu, posebno naše mlado juneće meso (baby-beef), mlado jagnjeće meso, tradicionalne, visoko cenjene i specifične suvomesnate proizvode. Naravno, uslov je da se značajnije uveća stočni fond, posebno goveda i ovaca, ali i da se ozbiljnije nego do sada „animira“ svetsko tržište u pogledu plasmana proizvoda. Obezbeđenje, te efikasno i efektivno dokazivanje vrhunskog nivoa bezbednosti i kvaliteta mesa i proizvoda od mesa domaćih proizvođača se podrazumevaju.
- Šta mislite o budućnosti mesne industrije Srbije? Da li bi, po vama, trebalo više da proizvodimo živinsko meso i mesne prerađevine ili su veće šanse za izvoz svinjetine i junetine?
U delu mesa i proizvoda od mesa, mislim da je ključno značajnije povećanje stočnog fonda, svih vrsta životinja. Pored toga, državnoj veterinarskoj službi mora da se posveti znatno veća pažnja nego do sada. Ova veoma važna državna služba mora da se organizaciono i funkcionalno unapredi, neophodno je da se poveća broj inspektora, da se poboljša njihova opremljenost i obučenost, ali i da se rad inspektora primereno vrednuje, odnosno više nagradi. Najzad, domaći proizvođači mesa i proizvoda od mesa treba još više i doslednije da se posvete unapređenju higijensko-sanitarnih i tehničko-tehnoloških uslova rada, posebno sistematskom razvoju pristupa i ostvarenja svih radnih i poslovnih aktivnosti, naročito unapređenju kulture ponašanja u vezi bezbednosti i kvaliteta proizvoda.
- U Srbiji se godišnje po glavi stanovnika prosečno konzumira između 40 i 50 kilograma mesa. Šta to govori o nama kao naciji?
Da. Potrošnja mesa u Srbiji je skromna, posebno ako se poređenje vrši sa državama razvijenijeg dela sveta. To, pre svega, govori o našem standardu i kupovnoj moći građana Srbije. Neće biti da su građani počeli da ne vole meso i proizvode od mesa. To nije tačno. Jednostavno, nemaju dovoljno sredstava da tu grupu proizvoda učestalije kupuju i koriste.