Beograd nije Berlin devedesetih

Piše Denis Leo Hegić, galerija „Monolog“

Kao neko ko živi i radi na relaciji Beograd–Berlin, umoran sam od stereotipnih poređenja ova dva grada. Fraza „Beograd je Berlin devedesetih“ stvara utisak da je Beograd zaglavljen u prošlosti, dok se Berlin razvio iz svoje, ruku na srce, produktivne, ali i veoma haotične decenije.

Te za Berlin tako karakteristične devedesete bile su prelomne i za stanje na našim prostorima. Dok je berlinska publika usred talasa geopolitičkih promena u Evropi i svetu otkrivala i slavila tehno muziku, mi smo ovde doživeli rat, bombe, uništenje i apsolutnu distopiju. Percepcija da smo zapeli u prošlom izdanju nekog drugog zapadnog grada stoga je ne samo netačna već i prilično cinična, i umanjuje dinamičnost današnjeg Beograda.

Beograd nije Berlin devedesetih; Beograd je Beograd danas – grad sa sopstvenim jedinstvenim kreativnim i autentičnim izrazom. Vreme je da prestanemo da negujemo svoje komplekse i da sa zdravim samopouzdanjem kročimo u novu godinu, oslanjajući se na činjenicu da imamo, uprkos svemu, kreativnu industriju u Srbiji, koja je najjača na Balkanu obuhvatajući najrazvijeniji IT sektor, gejming sektor, kao i filmsku produkciju, i produkciju grafičkog i animacijskog dizajna – sve oblasti koje su neraskidivo povezane sa vizuelnom umetnošću i stvaraocima koji nastaju ovde.

Ako već moramo da pravimo poređenja, pošteno je priznati da Beograd, u svom savremenom obliku, nudi bogatstvo i efikasnost u svojoj kreativnoj sferi koja izaziva, a možda čak i prevazilazi, onu u Berlinu. Priča Beograda nije priča o stagnaciji, već o kontinuiranoj evoluciji i rastu, zasnovana na sopstvenim zaslugama. I u tom smislu, kao galerista i kustos, trudim se da predstavim talente pre svega domaćoj publici – bez podređivanja naših umetnika i publike auditorijumu sa Zapada. Bitno je da konačno prestanemo da čekamo da Godo iz Berlina primeti nas, našu umetnost i naše kreacije.

Takođe, ne moramo da žurimo u Berlin kako bismo doživeli najnovija dela. Ona su ovde – sa Vladanom Sibinovićem, Emom Bregović, Filipom Blackom, Marijom i Stevanom Šolnom, Vladicom Čulić, Dragišom Azanjcem, Aleksandrom Kokotović, Jovanom Janković, Markom Lađušićem, Marijom Nikolić, Ivanom Aranđelović, Nevenom Ilić, Janom Stojaković…

Autentičnost nikada nije ležala u imitaciji, u pokušaju da se nešto kopira kako bi postalo relevantno. Autentičnost moramo tražiti u nama samima. Svaki put kada mi je neko sa visine rekao kako se „to tako ne radi“, doživeo sam najveće uspehe. I znate šta: svaki put kad smo radili na svoju ruku bilo je i najzabavnije. Znači: optimizam je u prepoznavanju i negovanju naše individualnosti. Zato, hajde da budemo ono što jesmo. To je najbolja varijanta nas. Srećna Nova 2024.