Američki predsednici nekada su izbegavali posete evropskim zemljama, a poslednje tri decenije samo Srbiju, Crnu Goru i Moldaviju…

0
Tito i Karter, foto Profimedia

Kada je Teodor Ruzvel 1906. godine posetio Panamski kanal, putovanje u druge države američkog predsednika još uvek je bio veliki tabu.

Ne samo zato što je putovanje preko okeana bilo komplikovano, američki državni vrh je izbegavao da se američki predsednik kao lider slobodnog demokratskog sveta susreće sa kraljevima i uživa aristokratski evropski luksuz.

Kako je zabeležio istoričar Ričard Elis u knjizi o predsedničkim putovanjima, tabu je ležao u rtepublikanskom strahu od monarhističke pompe i njenog uticaja na američku imaginaciju.

“Predsednik koji putuje zu inostranstvo, plašili su se Amerikanci, bio bi pozivan u kraljevske palate i odaje, gde bi se klanjali i razmenjivali počasti sa kraljevima i kraljicama”, naveo je Elis.

Kada je Tedi Ruzvelt posetio Panamski kanal – što je prva zvanična poseta u insotranstvo šefa Bele kuće – to je u američkoj javnosti primljeno blagonaklono, pošto je otišao da nadgleda američki projekat.

Međutim, čak je i put Frenklina Ruzvelta 1943. godine u Jaltu, na konferenciju sa Čerčilom i Staljinom bio kritikovan.

Tisok Čaves, politkolog sa Uvinerziteta Vanderbilt, naveo je da su te kritike mogle da se čuju posle njegove smrti, prvenstveno zbog toga što je “slabi i bolestan Ruzvelt ‘prodao’ Istočnu Evropu i stvorio uslove za Hladni rat”.

Vremenom, kako se menjala spoljna politika SAD i od “Amerike Amerikancima” počela da se izgrađuje kao svetski lider, tako su i putovanja američkih predsednika postala uobičajna stvar.

Međutim, ni to nije išlo preko noći.

“U posleratnom i hladoratovoskom dobu, rodila se ideja da američki predsednik kao lider slobodnog sveta mora da bude aktivniji”, kaže Čaves.

Jedno od “prelomnih putovanja” je bila i poseta Ričarda Niksona Kini 1972. godine, što je doživljeno kao simbolički čin otvaranja, više nego “čisto” diplomatski akt. Vremenom su Amerikanci prihvatili da njihov predsednik ne može samo da sedi u Beloj kući.

Trenutno smo svedoci posete Donalda Trampa Velikoj Britaniji, u specifičnoj situaciji da američki predsednik na britanskom dvoru možda mora i da regresira kada je reč o luksuzu. No, to je jedna u nizu neizbežnih specifičnosti kada je reč o Donaldu Trampu.

Od kada je srušen Berlinski zid i od kada je završen Hladni rat, 68 zemalja u svetu nijedan američki predsednik nije posetio.

U Evropi ih ima tri. Srbija je jedna od te tri zemlje, a Crna Gora je druga. Na ovoj listi država je još i Moldavija.

Poslednji šef Bele kuće koji je bio u poseti Beogradu, bio je Džimi Karter 1980. godine.

I prethodna dva američka predsednika Ričard Nikson i Džerald Ford su posetili Jugoslaviju, dok prethodni predsednici od Lindona Džonsona koji je na čelu Bele kuće bio do 1969. godine, takođe na listi zvaničnih poseta nemaju Jugoslaviju, tako da se može reći da su sedamdesete – kada su američki predsednici počeli da se otvaraju prema zemljama “sa drue strane” – bile zlatne godine odnosa Beograd i Vašingtona.

Ako se ti odnosi gledaju isključivo po posetama američkih predsednika.