Ako je ovo još jedna njegova fora, dobra je: Žoze Murinjo, poseban, slobodan, samo svoj

0
Foto: Profimedia

Po onim kratkim opisima izrečenim u prolazu, kada zakazujemo sastanke na tom ćošku, kod tog drveta, na stanici pored koje prolazi sedmica, jasno se razlikuju doba dana, godine i života. Umorni ljudi su takođe toponimi svojih gradova.

Kada negde u Setubalu poslednjih dana godine, u Isusovom manastiru, na jednoj od drvenih klupa pod svodom isprepletenih stubova, sedi čovek kome su brige dodale tamne godove oko očiju, taj čovek koji godinama zimu nije provodio u rodnom gradu, onda znamo koje je (ne)doba.

Decembar je prelep u tom portugalskom gradu, ako volite šetnje po kiši i 15 stepeni usred zime. Šetala je lukom posle meditacije u manastiru ta zamišljena seda glava i preturala po mislima život od trenutka kada je napustio rodni grad, do trenutka kada je napustio jedan drugi kišni, sa one strane Lamanša. Video je oko sebe obrise onog što je predstavljao i onog što je postao. Setubal je grad katolika i tek pomalo fudbala. I grad pesnika i umetnika, koji su tužni odšetali preko druge obale Stiksa, na čijem se fudbalskom mostu i on sam klatio.

Žoze Mario dos Santos Murinjo Feliks.

 Krajem 2018. godine o njemu se svuda, čak i u njegovom domu kada ode u duge šetnje, govorilo i šaputalo kao o bivšem. Treneru, vizionaru, zabavljaču, šarmeru, propalici i bivšem čoveku. Jer Murinjo je živeo fudbal svim svojim manama i driblao ga svojim veštinama, osmehom i doskočicama, a fudbal je prestao da ga voli, prestao je da ga želi, da ga razume i da mu dozvoljava da ga jeftinim driblinzima i dalje čini svojim. Tako nije mogao dalje…

On nikada nije izašao na veliku scenu. On je na nju proklizao na kolenima, duž aut-linije „Old Traforda“. Slavio je tada gol u poslednjim minutima svog Porta, prolazak u četvrtfinale i pobedu protiv onog rumenog Škota, sa kojim će mu se putevi ukrštati u budućnosti. Tada je počela priča o „mesiji“ koji je sa pločnika ispred Isusovog manastira u svom gradu, poveo grupu igrača u osvajanje Evrope

Nisu prošle ni dve zime, a situacija je potpuno drugačija.

Više se nigde ne šapuće, već se glasno, na sva usta hvali novi Žoze, onaj koji je bio Poseban i ničiji i koji sada više nije Poseban i konačno je svačiji. Od onih koji su gledali nove serije na Amazonu i Netfliksu, do onih koji se smeju na konferencijama za štampu njegovim izrečenim i još više neizrečenim forama.

I nije to jedna od onih situacija kada ljudi koji su kroz istu rupu na teksas jakni kačili sve bedževe svog života – od „Peace“ do „Mir nema alternativu“ – zavole neku novu kul foru, koju će istrošiti jednako brzo kao i prethodne, čim se pojavi nešto novo „najbolje do sada“.

Mišljenje su sada promenili i svi oni koji su ga najviše mrzeli i kleli se da će navijati i protiv rođene majke, samo ako joj se Murinjo kojim slučajem javi u prolazu. Sada svi navijaju za njegov Totenhem – da, Totenhem, zamislite da mu je to neko predložio pre pet godina – i raduju se njegovim uspesima.

Kako se to dogodilo?

Sin profesionalnog fudbalera i nastavnice u uglednoj osnovnoj školi, još kao sasvim mlad odlučio je da proučava sport iz potpuno drukčijeg rakursa. Pokušao je da promeni ulogu trenera primenjujući svoja znanja iz školske ekipe, preko mlađih kategorija Vitorije, do asistenta nekih velikih trenera u Barseloni. A onda je došlo ono pravo – prilika da genijalnost i ego Žozea Murinja, ruku pod ruku, iskorače na veliku scenu.

On nikada nije izašao na veliku scenu.  On je na nju proklizao na kolenima, duž aut-linije „Old Traforda“. Slavio je tada gol u poslednjim minutima svog Porta, prolazak u četvrtfinale i pobedu protiv onog rumenog Škota, sa kojim će mu se putevi ukrštati u budućnosti.

Tada je počela priča o „mesiji“ koji je sa pločnika ispred Isusovog manastira u svom gradu, poveo grupu igrača u osvajanje Evrope. Prvo Kupa UEFA, a zatim i Lige šampiona. Nije Porto imao ni najboljeg strelca takmičenja (Mekarti je kao najubojitiji bio strelac svega četiri puta), nije imao ni najbolju odbranu, ni najviše sreće – imao je najboljeg trenera.

Počele su da se raspredaju priče o tom bivšem prevodiocu u stručnom štabu Bobija Robsona koji je čitav fudbal uspeo da prevede kao žednog preko vode, da mu promeni veru i da njegov „pressao alta“ postane uzrečica i pametnjakovića na seoskim terenima. Trajala je ta euforija sve dok nije seo pred mikrofone, kao novopostavljeni trener Čelsija i dok pred britanskim novinarima koji su odmah isukali svoja naoštrena pera, nije rekao da on nije neko „portugalsko iznenađenje“, neki tamo trener, već da je on „Poseban“.

Britanska štampa, navikla na trenere koji pred njih izlaze oprezno kao da kasne na koncert gudačkog kvarteta, ostala je u šoku. Za posebnog je obezbeđena i posebna baražna paljba i nikada nije uspeo da se pomiri sa novinarima. Njegove konferencije za štampu bile su nešto između stendap komedije i kafanskog prozivanja sa onim tipom koji ti nije bio simpatičan još od osnovne, pa si sačekao pravu priliku da mu sve saspeš u lice. Jedan dan je bio nasmejan, drugog dana se tako mrštio da ni oni najhrabriji ne bi pred njim smeli da prospu dvosmislenu foru. Tako je do danas nastavio da kliza na kolenima, duž linije koja je predstavljala granicu između mržnje i doživotnog neprijateljstva.

Prva stvar koja bi vam u tom periodu, kada se tek preselio na Ostrvo, pala na pamet kada neko spomene Posebnog, bili bi rezultati. Osvojio je sa Čelsijem dve titule u Premijer ligi, dva Liga kupa, jedan FA kup i jedan Komjuniti šild. Postavio je osnove Čelsija koji će se kroz nekoliko godina popeti na krov Evrope. I onda odlučio da ode.

Ima Murinjo svoju teoriju o odlascima…

Biti otpušten znači biti ponižen. To je onaj trenutak kada se osećate bespomoćnim, kada dopuštate da konci vašeg života budu u tuđim rukama. On to nikada nije dozvoljavao i zbog toga je, makar to bila lepa laž kojom sebe obmanjuje, uvek on odlazio. Nekada demonstrativno, češće kao pobednik. Tako je došao i u Milano, gde je seo na klupu Intera. Posrnuli nero-azuri imali su godinama neke svoje snove, ali nijedan Lotar Mateus, Valter Zenga, nijedan Bobo Vijeri, pa ni Ronaldo, nije mogao biti Sandro Macola, pa je uzaludan bio zadatak trenera koji su po hodnicima Đuzepe Meace tražili izgubljenu veličinu. A onda se pojavio on i nikog nije morao da traži – sve je pošlo njemu u susret.

Inter je, slava Portu i Čelsiju, otelotvorenje Žozea Murinja i njegove teorije da „dobri momci“ nikada ne mogu da pobeđuju. Ako Atletiko Čola Simeonea na teren izlazi sa nožem u zubima, Murinjov je Inter izlazio sa toljagom. Koga Zaneti ili Kambijaso nisu uhapsili, patosirali su ga Kivu, Samjuel i Lusio. Napadi Interove navale izgledali su kao dobro organizovana oružana pljačka – bili su brzi, konkretni, nisu bili lepi i donosili su rezultat.

Nakon što je postao šampion Evrope po drugi put, odmah te večeri, Murinjo je odlučio da ode u Real. Nije želeo da sedne u autobus, ni da uđe u svlačionicu kod svojih igrača jer je znao da će, ako samo još jednom zagrli svoje momke – svoje dečake, kako ih je zvao – ostati sa njima zauvek.

Bilo je i onih, sa više argumenata, koji su Murinju zamerali da je loš gubitnik. Da je neko zapisivao njegove izgovore izrečene posle loših utakmica njegovih igrača, sastavio bi savršeno uputstvo za izbegavanje odgovornosti.

Svi su bili krivi i sve je bilo protiv njega…

To je, postalo je jasno posle nekog vremena, bio njegov način da motiviše ekipu i sebe, da predstavi kako se zajednički bore protiv čitavog sveta, ali je u nekom trenutku prešao granicu.

A kada je ona jednom pređena, više ni povremeni odblesci fudbalske aristokratske srebrnine koje je ubacivao u vitrine nisu bili od pomoći.

Vratio se u Čelsi, ponovo zaplesao po minskom polju britanskog novinarstva, osvojio titulu, ali je dodatno izgubio poverenje. A onda mu se ostvario san.

Da, Murinjo takođe sanja, iako su često o njemu pisali da kroz svoje sito provlači samo fudbalske košmare.

Sve je počelo kada je izbacio Mančester junajted na svom prvom putu ka Ligi šampiona. Tada se zaljubio u Teatar snova, ili ako ćemo baš precizno, u jednu stolicu na tom stadionu, koju je tada popunjavao čovek koji najnespretnije žvaće žvaku. Zaobilaznim putem, Posebni je ipak stigao na Old Traford. Nekoliko godina prekasno, ispostaviće se.

Krajem 2018. godine o njemu se svuda, čak i u njegovom domu kada ode u duge šetnje, govorilo i šaputalo kao o bivšem. fudbal je prestao da ga voli, prestao je da ga želi, da ga razume i da mu dozvoljava da ga jeftinim driblinzima i dalje čini svojim. Tako nije mogao dalje

Došao je u klub čiji direktor otvoreno govori o tome da sportski rezultati nisu primarni za porodicu Glejzer koja u vlasništvu drži najveći deo akcija kluba. Kao najveće pojačanje u jednom prelaznom roku proglašena je komercijalna veza sa Čivasom. Murinjo ne voli viski i bezobrazne bogataše. To je pokazao Abramoviču, a ubrzo su to shvatili i Vudvord i dinastija Glejzer. Shvatila je i njihova zlatna koka, Pol Pogba. U prvoj sezoni sve je delovalo bajno, osvojena je Liga Evrope, ali to je bilo sve. Počeo je bojkot u timu, zatim bojkot u kancelarijama, a na kraju su i navijači prestali da veruju.

I konačno su svi oni koji su godinama skupljali argumente protiv Murinja, bili u prilici da loše rezultate pripišu njemu, njegovim odlukama i „taktičkoj zastarelosti“.

Fudbalski pragmatizam koji je, živa istina, nastavio da se razvija nakon kulturološkog šoka koji je Portugalac doneo, postao je kritikovan. Proglašen je bivšim trenerom, sa introvertnim, dosadnim i beskorisnim idejama. Bivši, bivši, bivši…

Izašao je iz fudbalske ilegale, ulickan počeo da se pojavljuje u studijima i prvi komentar ljudi je bio – wow, nikada nismo čuli boljeg stručnog konsultanta. Objašnjavao je detalje na koje ni vrhunski bivši igrači ne obraćaju pažnju, bio je prijatan i duhovit. Uporedo sa tim, počeo je da snima reklame sa duplom dozom podsmevanja sopstvenom odrazu – ima psa po imenu Didije, živi u Ulici šampiona, živu ogradu potkresuje u obliku tri prsta (navijači Juventusa znaju zašto)…

I tada su se, iz najudaljenijih delova internet bespuća, pojavili prvi komentari onih koji su promenili mišljenje: „Pa nije toliko loš ovaj Murinjo.“

Njegovo znanje je iz ugla analitičara izgledalo neokrnjeno, njegov duh bio je ponovo živahan i jedina novost bilo je to što je postao nekako, neverovatno, potpuno neočekivano, pa, prijatan.

Bio je u stanju da istovremeno sedi u studiju sa Arsenom Vengerom i hvali Liverpulove navijače i da mu nijednog trenutka ne zaigra brk od muke.

A onda je preuzeo Totenhem, još jedna u nizu neočekivanih stvari.

Na prvoj konferenciji za štampu davao je inteligentne i duhovite odgovore, dao je pet golova prvi put u karijeri, zagrlio i poljubio dečaka koji skuplja lopte i ispričao toplu ljudsku priču o malom Žozeu koji je nekada skupljao lopte – i to je bilo to. Novi Murinjo.

Usledio je rezultatski pad, brojne povrede najvažnijih igrača i ni Levi, ona škrtica koja sedi u kancelariji predsednika Spursa, ni oni koji vole fudbal, nisu poverovali da je Novi Murinjo, stvarno svež.

A onda se pojavila serija „All or Nothing“ o Totenhemu i negde na sredini prve epizode jedan čovek je preuzeo ekran. Murinjo je kada je serija premijerno emitovana rekao da je presrećan što više neće biti kamera u svlačionici, ali se za njegovu karijeru ništa bolje nije moglo desiti.

Omraženi tip, kako se sam predstavljao godinama, to zapravo nije. On brine o igračima, sa njima pati i razgovara, savetuje ih i čini ih boljim. Za svakog sagovornika ima pravu reč. Ima šlifa. I mnogo bolje gubi. Ne svađa se sa novinarima i ne samo to – saosećajan je, pristaje da se slika sa njima, razume ih.

I sada ga konačno svi vole, ali su u zabludi da više nije Poseban. Sada je još posebniji.

Postoji u svemu samo jedna kvaka. Šta ako je u Setubalu, onog decembra, smislio novu taktiku i ako je Novi Murinjo samo nova mera pragmatičnog tipa koji uživa kada ga ne podnose. I šta ako na kraju izađe na jednu konferenciju i razočara sve one koji su ga konačno zavoleli, da bi se, posle mnogo godina, ponovo borio sam protiv svih…

*Tekst je originalno objavljen u aktuelnom 455. broju Nedeljnika.