Asistentima za negu, koji su u februaru 2017. tražili da se u njihovoj ustanovi zaposle najamni radnici kako bi mogli da se na dostojanstven način brinu o starijim osobama u njihovoj nadležnosti, Fransoa Fijon je odgovorio: „Zar želite da se dodatno zadužujem?ˮ (1). Ovaj kandidat Republikanske partije na predsedničkim izborima posetio je smeštajni objekat za starije (Ephad) u Briju-na-Marni, gde su zaposleni govorili o teškim uslovima u kojima rade: „Noću nas ima dvoje koji brinu o osamdeset četiri [lica smeštena u ustanovi], i mi ih negujemo sve do tri sata ujutro!ˮ
Nakon ove epizode, ogorčenje se samo povećalo, dok je nekoliko ustanova bilo pogođeno spontanim i izolovanim štrajkovima. Pokret za bolje uslove rada osnovan je 3. aprila 2017. u Fušeranu (Jura) u objektu koji pripada privatnoj grupi Opalin. Asistenti za negu istrajali su u svojim zahtevima više od sto dana, uz ravnodušnost većine medija.
Sredinom jula Mond objavljuje njihova svedočenja: petnaest minuta za higijenu, odeću, doručak i lekove za svako smešteno lice koje budimo u ranu zoru; u podne, jedan jedini zaposleni za hranjenje šest osoba; uveče, odlazak na spavanje njih četrdesetoro obavi se za tri minuta. „Mi ih ne stavljamo u krevet, već ih ubacujemoˮ, objašnjava jedan od štrajkača (2).
Tada na lice mesta dolaze televizijske ekipe. Ministarka zdravlja Agnez Bizin ispitivana je u Narodnoj skupštini. Oni koji se još nisu suočili sa takvom situacijom u svojoj porodici otkrivaju mučni tretman starijih osoba zavisnih od tuđe pomoći i zaposlenih koji se brinu o njima.
Istovremeno, jedna studija o Zdravstvenom osiguranju otkriva da u sektoru pomoći i usluga osobama ima 93,6 nesreća na poslu na 1.000 zaposlenih, skoro tri puta više od nacionalnog proseka (3). Umor, stres, nasilje pacijenata i delikatno postupanje sa ljudima zavisnim od pomoći objašnjavaju ovako visoku stopu nesreća, kao i 30% više odsustvovanja s posla nego u celom zdravstvenom sektoru. Jedna druga studija pokazuje vrlo zahtevno radno vreme: nepravilnu izmenu između dana i noći, sa radnim danom koji ponekad traje i dvanaest sati i sa korišćenjem svakog drugog vikenda (4)… Ovaj ritam otežava usklađivanje profesionalnog i ličnog života, dok 87% zaposlenih čine žene, često samohrane majke.
Osoblje Ehpada mora da brine o sve starijoj i zavisnijoj populaciji. Krajem 2015, 728.000 ljudi je živelo u nekom od tih objekata, ili 10% osoba starijih od 75 godina (5). Broj starijih od 90 godina popeo se u 2011. na 35%. Među njima, 49% je patilo od sindroma demencije, često povezanih sa Alchajmerovom bolešću, a 35% od hroničnog poremećaja ponašanja (6). Najzad, dolazak u ustanovu sada je sve kasniji, sa prosečnom starošću od 85 godina i devet meseci. Broj osoba starijih od 85 godina porastao je na 2,1 miliona 2018. Porodice odlažu ulazak u ustanovu, često zbog finansijskih razloga, a tome doprinose politike kućne nege.
„Biće potrebno da se spusti nivo kvaliteta vaše negeˮ
Krajem 2017, došlo je do sindikalnog povezivanja uz podršku Nacionalne federacije udruženja i prijatelja starijih osoba i njihovih porodica (Fnapaef) i Udruženja direktora u službi starijih osoba (AD-PA). Prvi nacionalni štrajk u istoriji Ehpada, 30. januara 2018, bio je veliki uspeh, sa 31,8% štrajkača i dodeljenog osoblja (da bi se obezbedilo pružanje minimalnih usluga). Mnogi negovatelji koji nisu mogli da se pridruže pokretu prikačili su na bluze bedževe solidarnosti sa štrajkačima. Sindikati zahtevaju revalorizaciju plata, povećanje broja negovatelja i ukidanje reforme cena Ehpada, koji kažnjava te ustanove u korist unosnih privatnih ustanova.
Nacionalni štrajkovi, međutim, učinili su da se čuje reč zaposlenih, sada podeljenih između osećanja ljutnje i rezignacije. Njihova glavna briga je da odbrane dostojanstvo korisnika ustanova, čak i pre nego da zadovolje svoje profesionalne zahteve. „Pre smo govorili o ’pacijentima’ ili ’rezidentima’; sada odgovorni u Ehpadu sebi dozvoljavaju da javno govore o ’klijentima’,konstatuje Mari-Šantal Žozef-Edmond, aktivistkinja Generalne konfederacije rada CGT (najveći francuski sindikat, prim. prev.). Ona je negovateljica u bolnici Fumel (departman Lot i Garona), u zatvorenoj jedinici za obolele od Alchajmerove i sličnih bolesti koji su sve do 2015. bili u jedinici za trajnu negu (USLD). Ovi poslednji su dugo vremena koristili veća sredstva i veći personal od onog u Ehpadu.
Da bi se nadoknadio nedostatak osoblja, mnogi zvaničnici Ehpada morali su da kao pomoć pozovu ljude koji su radili po ugovoru. Neobučene, bez sigurnog posla i nedovoljno plaćene, te osobe su omogućile ustanovama da nastave da kako tako pružaju svoje usluge. Ajmerik Martin, aktivista CGT-a, objašnjava: „Postepeno je došlo do opšteg smanjivanja stručnosti osoblja i prebacivanja dužnosti s jednih na druge. Pomoćnici zaposleni po ugovoru često su zauzimali mesto bolničke posluge (ASH), čija se uloga sastoji obično u pospremanju i davanju obroka. Tako su ASH počeli da rade posao pomoćnika medicinskih sestara (AS) pružajući usluge nege. AS su se našli na mestu medicinskih sestara, a medicinske sestre na mestu lekara koordinatora, za kojima postoji ozbiljna potreba u Ehpadu.ˮ To pomeranje bilo je praćeno regresijom u pravima, primećuje Pjer, negovatelj u jednom javnom Ehpadu u departmanu Lot i Garona: „ASH rade isto što i AS, sa istim ograničenjima i istim teškim radnim vremenom, ali su plaćeni 200 evra manje, ili 1.250 evra neto. U isto vreme, AS i bolničari u javnom sektoru se sve teže zapošljavaju i rade sa produžavanim ugovorima na određeno vreme. Tamo gde ja radim, postoji samo 40 stalno zaposlenih od 84 negovatelja. Posledica toga su manjak motivacije osoblja i poteškoće pri zapošljavanju.ˮ
Sva ta krhka ravnoteža na ivici zakonitosti uzdrmana je nakon što je Emanuel Makron odlučio, u avgustu 2017, da ne obnovi subvencionisane ugovore. „Kada je broj subvencionisanih ugovora počeo da se smanjuje, a da nisu zamenjeni, nastala je panikaˮ, kaže S., „ASH je morao da se vrati na zadatke koje su ranije radili radnici po ugovoru, nastavljajući da pružaju negu, kao na primer prilikom obavljanja toaleta. AS su preuzeli poslove ASH-ova, kao što je čišćenje, nastavljajući da pružaju negu kao što su činili ranije. Ovo je svima otežalo posao. To je bila jedna od onih kapi koje su prelile čašu i gurnule nas u štrajk.ˮ
Radnici u domaćinstvu su ekstremno eksploatisani
Ako se javne ustanove suočavaju sa stalnim padom sredstava, kako stvar stoji sa komercijalnim Ehpadom? Unosan privatni sektor naglo je porastao, i čini 25% od 6.884 ustanove koliko ih je bilo evidentirano 2016; privatni volonterski sektor (zajedništvo i verske zajednice) takođe je napredovao, sa 32% kreveta. Javni sektor je otišao sa 55% mesta 2011. na 43% u ovom trenutku (9). U velikoj meri pod dominacijom velikih grupa kao što su Korian, Orpea ili DomusVi, privatni sektor je imao koristi od stvaranja Nacionalnog fonda solidarnosti za autonomiju, posledice toplotnog talasa 2013, i koristi istu državnu pomoć kao i javni sektor, sa kojim se zato nalazi u konkurenciji.
Iako mnogo skuplje, komercijalne ustanove ne garantuju bolji kvalitet nege. One trenutno imaju dvadeset do dvadeset pet negovatelja i medicinskih sestara (sa punim radnim vremenom) na sto korisnika, nasuprot trideset na sto korisnika ustanove u javnom sektoru. A nivo plata je mnogo niži. Poslednjih godina, pogoršani uslovi rada doveli su do desetina spontanih štrajkova. Jedna od najtežih optužbi protiv takvog stanja bio je u septembru 2018. tekst novinara „specijalnih izvestilacaˮ Žuli Pišo i Vensana Ližera (10). Njihov izveštaj je pokazao da su stari ljudi napušteni bez ikakve brige na terenu, da su stanovnici prepušteni sami sebi u trpezarijama sa neukusnom hranom, dok su pomoćnici preopterećeni, bez humanosti… Jedna radnica je rekla da je otpuštena iz grupe Korian samo zato što je tražila više pelena za korisnike ustanove.
Ova loša briga i nedostatak osoblja za negu u ovim objektima su još više šokantni što su primljeni smeštajni paketi vrlo visoki. Oni finansiraju hotelijerstvo, nivo usluge, kao i, prema rečima direktora Sinerpa, radove na renoviranju starih objekata i izgradnju novih. Klodet Brijaliks, potpredsednica Fnapaef-a, osuđuje jednu drugu upotrebu: „Lukrativne privatne grupe Ehpad ostvaruju izuzetno zanimljive profite, koje redistribuiraju svojim akcionarima u obliku dividendi. Smeštajni paket ne donosi značajniju uslugu za negu. Akcionari se tretiraju bolje nego stanari ustanova.ˮ Dakle, dividende koje distribuira Orpea su se skoro udvostručile između 2012. i 2016, i porasle sa 32 miliona na 60 miliona evra (11).
Snažan razvoj unosnog privatnog sektora uz javno finansiranje otvara pitanje nejednakosti raspodele najosetljivijoj populaciji u svim ustanovama. Prema parlamentarnom izveštaju, mnogi rezidenti ustanova, čija je prosečna penzija 1.200 evra mesečno, ne mogu da plate pun iznos mesta u Ehpadu (12). Sistem Ehpad je u ćorsokaku. Dok se čeka da se pojavi novi model, kućna nega je prihvatljivije rešenje za manje ili umereno zavisne osobe, tako da se Ehpad smatra poslednjim izborom.
Godine 2050. biće 11,5 miliona osoba starijih od 75 godina
U ovoj trci za smanjenje socijalnih prava, udruženja su dobila velike konkurente: privatne kompanije za pomoć kod kuće. Profitabilnost ovog sektora sada privlači velike komercijalne grupe Ehpada, kao što su Korian i Orpea, koji ove kompanije kupuju jednu za drugom. „Privatni sektor se razvija javnim sredstvima. I ne radi se o boljoj usluziˮ, kaže Estel Pin, članica CGT-a iz grupe koja pruža pomoć kod kuće. „Da bi se platili akcionari, jedina promenljiva na koju se može delovati je očigledno radna snaga! Tako da su uslovi rada, koji su već ionako teški u sektoru dobrovoljnog udruživanja, još gori u privatnom sektoru.ˮ
Službe za negu kod kuće (SSIAD) takođe su u krizi. Uprkos značajnom povećanju zavisnih osoba, budžet SSIAD-a to ne prati. Natali Delzongl, sekretarica sindikata CGT za pomoć kod kuće, objašnjava da SSIA trpi snažan pritisak ARS-a da više ne preuzima brigu o ljudima u situacijama teške zavisnosti: „Službeni diskurs je da je potrebno manje Ehpada i da moramo da prednost dajemo ostanku u kući, ali, u stvarnosti, ima se utisak da je sve urađeno da se stane na kraj SSIAD-ovima. Privatni pružaoci usluga, malo-pomalo, preuzimaju u svoje ruke brigu, pomeranjem zadataka. Od životnih asistenata se traži da rade posao negovatelja. A porodicama se više ne isplaćuje 100%, jer ta pomoć zavisi od departmana, a deo koji treba platiti je ponekad značajan.ˮ
Ako nedostatak sredstava danas dovodi do institucionalne zloupotrebe, šta će se desiti 2050, pošto će osobe starije od 60 godina biti svaki treći Francuz, ili dvadeset tri miliona ljudi? Starijih od 75 godina biće jedanaest i po miliona, a stogodišnjaka, oko dvesta hiljada (13).
Reforma zavisnosti, koju je prekinuo predsednik Nikola Sarkozi 2012, predvidela je „peti rizikˮ koji je obezbedilo Socijalno osiguranje. Pored ogranaka koje čine bolesti, porodica, nesreće na poslu i penzije, ovaj je namenjen da pokrije te troškove. Ali u kom iznosu?
Ovu reformu danas brani Makron, i trebalo bi da se finansira jednim drugim „danom solidarnostiˮ neplaćenog rada. Zar ne bismo mogli da se ugledamo na Dansku i Švedsku, koje odvajaju više od tri procenta svog domaćeg bruto proizvoda (BDP) za finansiranje kroz poreze akcija u korist starijih zavisnih osoba? Oni postižu dobre rezultate u prevenciji, poučavanju i brizi, sa uspostavljanjem odnosa negovatelja i pacijenta.
U Francuskoj, prema Direkciji za istraživanje, studije, evaluaciju i statistiku (Drees), 11 milijardi evra je dodeljeno za dugoročnu negu starijih osoba, odnosno 0,48% BDP-a. Ne radi se o „stvaranju dugaˮ ili o podsticanju profitabilnosti, već jednostavno o posvećivanju dela bogatstva neophodnog za brigu o starijim osobama. To je pravi izbor koji društvo treba da napravi.
FILIP BAKE je novinar, autor Homme augmenté, humanité diminuée. D’Alzheimer au transhumanisme, la science au service d’une idéologie hégémonique et mercantile, Agone, Marselj, 2017. godine.
Tagovi
