“Afera belih mantila”: Kako se Staljin obračunavao sa političkim protivnicima i dao ideju svim kasnijim autokratama – Veliki dosije o teorijama zavere u novom Mond diplomatiku

Piše Žan Žak Mari, Le Monde diplomatique

0
Fotografija: akg-images / Elizaveta Becker / AKG / Profimedia

Trinaestog januara 1953, depeša sovjetske novinske agencije TASS, objavljena u Pravdi, obznanila je celom svetu da je otkrivena „gnusna zavera lekara-sabotera“. Prema navodima TASS-a, ti doktori kremaljske klinike, uključujući i Staljinovog ličnog lekara Ivana Vinogradova, „odgovorni su za smrt ratnog šefa Sovjetskog informacionog biroa Ščerbakova, koji je preminuo 1945, kao i glavnog kontrolora inteligencije, Andreja Ždanova, preminulog 1948“. Kao agenti „američke nacionalističke jevrejske buržoaske organizacije Džoint“, te američke i britanske tajne službe, oni su se pripremali da „usmrte više sovjetskih generala i maršala“.

Ova „ubistva“ za koja se teretilo devet lekara, od čega šest Jevreja, odigrala su se, dakle, između 1945. i 1948. Ti datumi bili su izabrani kako bi se u zaveru mogao uključiti i slavni jevrejski glumac Solomon Mihoels, predsednik sovjetskog Jevrejskog antifašističkog komiteta, koji je po Staljinovoj naredbi ubijen pet godina ranije, kao i doktor Boris Šimeliovič, takođe jedan od vođa pomenute organizacije, koji je sa još dvanaest organizatora komiteta pogubljen šest meseci ranije, 12. avgusta 1952. „Istraga će se uskoro okončati“, pisalo je u depeši. Suđenje, dakle, samo što nije počelo.

To je bio početak jedne od najtragičnijih afera staljinističkog perioda, „zavere belih mantila“, koja će poslužiti kao priprema krvavog pira čiji su detalji u tom trenutku bili mnogima nepoznati; a takvi ostaju do dana današnjeg.

Sve je počelo 18. novembra 1950, na dan kada je tajna policija uhapsila doktora Jakoba Etingera. On je bio lekar, između ostalih, i Adolfa Jofea, prijatelja Lava Trockog; Kirova i Sergeja Ordžonikidzea, čelnika Komunističke partije (KP) Sovjetskog Saveza; Palmira Toljatija, sekretara KP Italije; Josipa Broza Tita, kao i vođe KP Bugarske i Kominterne Georgija Dimitrova. Doktor Etinger kritikovao je Staljinovu politiku i njegove zločine u telefonskim razgovorima (koji su svi bili prisluškivani i snimani) sa, između ostalih, svojim sinom, koji se takođe zvao Jakob i koga je tajna policija uhapsila mesec dana kasnije nasred ulice. Drugog marta 1951, doktor Etinger umro je u zatvorskoj ćeliji. Njegov sin je u junu osuđen na deset godina u radnom logoru i deportovan na Kolimu, odakle je u avgustu vraćen u Moskvu. Staljin je u međuvremenu osmislio zaveru belih mantila u koju je trebalo uključiti i pokojnog doktora. U tu svrhu iskoristio je pismo koje je u avgustu 1948. poslala kremaljska lekarka Lidija Timašuk u kom je medicinsku brigu koju je Ždanov primao nazvala „kriminalnom“.

Tek što je nastala ideja o „doktorima-ubicama“, Staljin je, 12. jula 1951, naredio hapšenje Viktora Abakumova, ministra za državnu bezbednost i bivšeg vođe Smjerša, zbog toga što nije na vreme otkrio (odnosno izmislio) ovu zaveru, što je značilo da je u nju umešan. Abakumovljeva smena, hapšenje i postavljanje novog čoveka na njegov položaj ostali su tajna. Staljin se potom bacio na proširivanje navodne zavere. Devetnaestog i dvadesetog oktobra 1951. on je naredio hapšenje više jevrejskih oficira iz redova državne bezbednosti: potpukovnika Leonida Rajhmana, pukovnika Aronoviča Švarcmana, pukovnika Jakoba Brovermana, potpukovnika Nahuma Ejtingona, bliskog saradnika Lavrentija Berije koji je organizovao atentat na Trockog 1940. i za taj poduhvat bio odlikovan Ordenom Lenjina.

Berija još od 1943. nije bio na mestu ministra bezbednosti, ali je bio najmoćniji čovek u sovjetskom obaveštajnom svetu; on je takođe upravljao ogromnom političko-ekonomskom mrežom gulaga.

Uhapšeni jevrejski oficiri navodno su uz Abakumova kovali „jevrejsku nacionalističku zaveru“ u vrhu aparata bezbednosti s ciljem da preuzmu kontrolu nad SSSR-om i pomognu svetskom cionizmu. Staljin hapsi i jevrejskog javnog tužioca Leva Šejnina, nekadašnju desnu ruku Andreja Višinskog, tužioca u Moskovskim suđenjima (koji je u to vreme bio ambasador SSSR-a u Ujedinjenim nacijama), optužujući ga za isti zločin, odnosno učešće u zaveri lekara, za koju još uvek niko nije znao, uključujući i navodne zaverenike. Vođenje istrage povereno je potpukovniku državne bezbednosti Mihailu Rjuminu, koji će kasnije u pismu Georgiju Maljenkovu napisati: „Jevreji su opasniji od svih atomskih i hidrogenskih bombi zajedno.“

U julu i avgustu 1952, u lanac zavere ubačena je još jedna skrivena karika. Nakon tajnog procesa, trinaestorica vođa Jevrejskog antifašističkog komiteta, koji je 1942. osnovao Berija, a vodili ga najveći sovjetski jevrejski intelektualci (David Bergelson, Perec Markiš, Icik Fefer, David Hofštajn, itd.), osuđena su na smrt zbog jevrejskog nacionalizma i izdaje otadžbine po nalogu stranih tajnih službi. Svi su streljani.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 15. aprila

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs