Kao klinac sam bio lud za Zidom smrti. Ono na vašarima, džinovsko drveno bure u kojem voze motori bez auspuha. Popnu se na šest metara visine na polovnim muzejcima, pa onda podignu i fiću sve sa Zvezdinom zastavom i voze dok mi gledamo odozgo te likove koje sekunda deli od smrti. Dugo me je to držalo i odlazio sam kao klinac na svaki novogodišnji vašar u Beogradu da makar jednom vidim „dva brata rođena na zidu smrti“.
Tako je bilo i u zimu 1980. godine kada sam već svirao u Urbanoj gerili. Bila je to poslednja predstava sa motorima na drvenoj vertikali od šest i po metara koju sam gledao. Predložio sam Maji Mijatović, Vladimiru Arsenijeviću Vlajsi, Gvidu Obradoviću da odemo na Novogodišnji vašar. Decembar 1980, overili smo i motore i kartinge i balerinu i pljeskavice naravno. Sve četvoro smo bili ukožirani, pank, totalni pank.
***
Vlajsin ćale bio je na Vojnoj akademiji, a njegova koleginica na poslu je bila Canetova majka. Ona nam je odštampala fanzin Urbana gerila, i to na poslu. Rizikovala je da bi odštampala taj naš materijal na kopirnici vojne ustanove.
Kada sam u prošlu subotu video da je Vlajsa pretučen, odmah sam mu poslao poruku. Pre nego što mi je odgovorio, setio sam se ove epizode i kada su ga prvi put tukli na tom povratku sa Beogradskog sajma. I da su to bili neki klinci koji su tada bili gimnazijalci a možda je kasnije neko od njih, s početka ratova otišao na stranu hrvatske vojske, drugi napustili vojnu službu, treći možda kao oficiri ratovali sa Ratkom Mladićem zbog koga su Vlajsu i tukli u prošlu subotu. Meni se to vrtelo tog dana i kada sam dobio od njega odgovor: „Hvala Roki.“
Ovo prebijanje Arsenijevića u prošlu subotu mi je zaličilo na ovo od pre četrdeset i više godina. Grupi domaćih omladinaca smeta nešto što je zapadno, evropsko, pa makar to bio tada novi muzički pravac. Poslednjih godina određenoj grupi domaćih omladinaca smeta Vlajsa jer je suviše zapadan, evropski… Smeta im što prefarbava njihove murale „Kad se vojska na Kosovo vrati“, nosi lekove u Ukrajinu… Stalno mu škrabaju Krokodil centar.
Mi smo bili pankeri. Na ulici ceo dan, postava Urbane gerile je bila: Cane, Uroš Đurić, Vlajsa i ja… Cane je bio sa Novog Beograda, Uroš sa Vračara, ali su Vlajsu, mene i Loku neki gledali kao „pankere sa Dedinja“. Jer Dedinje je oduvek establišment. A mi živimo u zgradama.
Vlajsa je išao u školu „22. decembar“ gore ka Banjici, ja sam išao u „Vojvodu Mišića“. Treća škola je bila „Branko Parać“ sa Senjaka. Večiti sukobi i animozitet prve dve sa Dedinja i treće škole sa Senjaka. Dedinje i početak osamdesetih? Vasa Opel, poznatiji kao Beogradski fantom, već je poginuo, ovi stariji mangupi znaju gde mu je bila kuća. Osamdesete i već je gotova velika afera sa duvanjem lepka u kući misterija kod Belog dvora. Ko zna ko danas živi na tom imanju? Početak 1980. G. J. i ja pravimo skandal punk grafitima po Dedinju koje je mirno, uspavano, komšije su poludele. Tada upoznajem Vlajsu i Loku. Živimo na jednu autobusku stanicu, po cele dane gluvarimo. Urbana gerila, sve je za nas oko muzike i u muzici. Ne postoji ništa osim nje, škola je usputna. Vlajsa ponavlja u četvrtoj, G. J. u trećoj.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Tagovi
