Erik Maskin, profesor na Harvardu i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2007. godine, priprema se da preuzme funkciju predsednika Međunarodne ekonomske asocijacije (IEA), čiji kongres je održan u Beogradu. Maskin je utemeljivač teorije dizajna mehanizama, svojevrsnog ekonomskog inženjeringa. Njegova teorija kaže da, umesto da se pitamo kuda će nas tržište odvesti, mi prvo definišemo cilj, bilo da je to pravedna raspodela resursa, efikasna prodaja državne imovine ili sprečavanje nove finansijske krize, a potom dizajniramo pravila koja će aktere, vođene sopstvenim interesima, dovesti do takvog rezultata.
***
Nedavno ste u autorskom tekstu za The Economist upozorili da su izborni sistemi koji se oslanjaju na većinski sistem glasanja (plurality voting) tehnički manjkavi i da guraju društva ka ekstremnoj polarizaciji. Da li je uspon populističkih i autokratskih lidera zapravo posledica greške u dizajnu našeg glasanja? Koji sistem bi bio bolji?
Neću tvrditi da je to jedini razlog, ali verujem da pogrešan glasački sistem može učiniti problem populizma gorim. Odličan primer su Sjedinjene Države 2016. godine. Kada se Donald Tramp prvi put kandidovao, prvo je morao da dobije republikansku nominaciju. Bilo je 17 kandidata u trci. Ostalih 16 su svi bili prilično slični, mejnstrim republikanci, dok je Tramp bio potpuno drugačiji. Sistem relativne većine, koji SAD koriste, dao mu je ogromnu prednost jer su se glasovi onih koji su bili protiv njega rasuli na tih 16 kandidata. Niko od njih nije prošao dobro. Tramp nije dobio većinu unutar stranke, ni izbliza, ali je dobio dovoljno da osvoji nominaciju. Tako je postao predsednik – osvajanjem nominacije.
Ja se zalažem za izborni sistem u kojem, umesto da birate pobednika relativnom većinom, birate onog ko ima podršku stvarne većine, a glasači se opredeljuju za više kandidata, koje rangiraju prema tome koji im je prvi izbor pa nadalje. Tako bi bio izabran kandidat koji bi pobedio svakog drugog kandidata u direktnom duelu „jedan na jedan“ jer je prihvatljiv najvećem broju ljudi (tzv. Kondorseov pobednik, Condorset Voting). To je, verujem, suština većinske vladavine.
Vaš argument je i da bi takav „dizajn mehanizma“ glasanja sprečio i haos oko Bregzita?
Upravo tako. Napisao sam uvodnik o tome za Financial Times. Sa Bregzitom su postojale tri opcije: ostati u EU (Remain), takozvani „tvrdi“ Bregzit (izlazak uz prekid svih veza, hard Brexit) i „meki“ Bregzit (izlazak uz zadržavanje određenih veza, soft Brexit). Da je Britanski parlament imao priliku da razmatra sve tri opcije istovremeno, gotovo sigurno bi izabrali „meki“ Bregzit. Britanija bi bila u boljem položaju, a i Evropa. Ali, ponavljam, bio je to neuspeh glasačkog sistema.
CEO INTERVJU PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
