Kada je četrdesetogodišnji Luka Modrić u sredu uveče izašao na teren u dresu Hrvatske protiv Engleske, oličavao je sve izraženiji trend u vrhunskom sportu. Pre samo jedne generacije, fudbaler koji bi sa 40 godina igrao na najvišem nivou bio bi prava retkost. Međutim, na Svetskom prvenstvu 2026. nastupa rekordnih osam igrača koji imaju najmanje 40 godina – više nego na svim prethodnim svetskim prvenstvima zajedno.
A nije reč samo o fudbalu. Luis Hamilton i dalje se takmiči u Formuli 1 sa 41 godinom, dok je početkom ove nedelje Vimbldon dodelio specijalnu pozivnicu Sereni Vilijams (44) i Venus Vilijams (46) za nastup u ženskom dublu.
U gotovo svim sportovima karijere koje su nekada delovale nezamislivo duge postaju sve uobičajenije.
Ali da li sportisti zaista postaju bolji s godinama ili su jednostavno naučili kako da uspešnije upravljaju procesom starenja?
Prema izveštaju Centra izvrsnosti za istraživanje starenja stanovništva, vrhunski sportisti zaista postaju stariji.
Od 1992. godine prosečna starost olimpijaca povećala se za oko dve godine – sa 25 na 27 godina. U fudbalu je prosečna starost najboljih igrača porasla sa 26 godina 1990. na 27 godina 2018, dok je kod fudbalerki u istom periodu porasla sa 23 na 26 godina.
Da li prestaju da stare?
Međutim, to ne znači nužno da sportisti svoj vrhunac dostižu kasnije. Moguće je jednostavno da duže ostaju konkurentni, piše Gardijan.
„Sportisti ne prestaju da stare“, kaže dr Lijam Anderson, fiziolog vežbanja sa Univerziteta u Birmingemu. „Ono što je sportska nauka omogućila jeste da se uspori tempo opadanja fizičkih sposobnosti i da se izvuče maksimum iz onoga što je ostalo. Kada se tome dodaju decenije iskustva i taktičkog razumevanja igre, sve češće viđamo sportiste koji ostaju konkurentni mnogo duže nego ranije.“
Neki sportovi, kao i pojedine pozicije unutar njih, otporniji su na efekte starenja od drugih. U fudbalu golmani uglavnom imaju najduže karijere, zatim defanzivci i vezni igrači, dok napadači najčešće prvi počinju da osećaju pad forme.
Starenje utiče gotovo na svaki fiziološki sistem u organizmu, ali ne podjednako na sve.
„Jedna od sposobnosti koja najviše opada jeste eksplozivnost, odnosno sposobnost mišića da u vrlo kratkom vremenu razvije veliku silu“, objašnjava dr Pol Haf, stručnjak za sport i fizičku aktivnost sa Univerziteta Vestminster.
„Ako pogledamo discipline koje se zasnivaju isključivo na brzini, poput trka na 100 ili 200 metara, retko ćemo videti iskusne sprintere koji se takmiče do sredine ili kraja četvrte decenije života. Isto važi i za fudbalere čija igra zavisi prvenstveno od brzine – oni moraju ili da prilagode način igre ili će se verovatno ranije penzionisati.“
Mišićna izdržljivost
Maksimalna potrošnja kiseonika (VO₂ max), maksimalna srčana frekvencija i minutni volumen srca takođe postepeno opadaju. Smanjuje se i fleksibilnost, oporavak traje duže, a povrede sporije zarastaju.
Na Olimpijskim igrama u Tokiju 2021. prosečna starost sprintera bila je oko 25 godina. Kod plivača, čiji uspeh takođe u velikoj meri zavisi od brzine, potrošnje kiseonika i fleksibilnosti, prosečna starost bila je između 22 i 23 godine.
S druge strane, mišićna izdržljivost, koja se više oslanja na spora mišićna vlakna otporna na zamor, opada znatno sporije. Zato su na Olimpijskim igrama u Tokiju maratonci bili među najstarijim učesnicima – prosečno su muškarci imali 30, a žene 31 godinu, dok su najstariji takmičari u obe trke imali po 44 godine.
Međutim, sportski rezultat ne zavisi samo od fiziologije.
„Iskustvo, taktička zrelost, sposobnost predviđanja, donošenja odluka i emocionalna samokontrola često nastavljaju da se razvijaju s godinama“, kaže Anderson. „U mnogim sportovima te osobine mogu delimično da nadoknade manji pad fizičkih sposobnosti.“
U izrazito tehničkim sportovima sa malim fizičkim opterećenjem, kao što su jedrenje, streljaštvo ili konjički sportovi, godine čak mogu predstavljati prednost. Tokom Olimpijskih igara u Tokiju prosečna starost muškaraca u konjičkom sportu bila je 39 godina, a žena 36.
Ronaldo kao primer prilagođavanja
Uspešni sportisti često prilagođavaju svoj stil igre kako stare. Dobar primer je Kristijano Ronaldo.
„Karijeru je započeo kao krilni napadač i u velikoj meri se oslanjao na brzinu i eksplozivnost. Vremenom je postepeno promenio način igre i danas je mnogo više klasičan centarfor. Ne mora više neprestano da pravi duge sprintove jer mnogo bolje čita igru“, objašnjava Haf.
Još jedan primer je Serena Vilijams. Ona se nedavno vratila tenisu kroz igru u dublu, koja je taktički zahtevnija i manje zavisi od čiste fizičke moći.
Napredak u profesionalizaciji sporta takođe je verovatno doprineo produženju sportskih karijera. Savremeni sportisti treniraju, oporavljaju se, hrane i spavaju uz nivo discipline koji bi još pre nekoliko decenija bio neuobičajen. U međuvremenu su se drastično promenili i finansijski podsticaji. Ostati konkurentan dodatne dve ili tri godine danas može značiti zaradu od više miliona funti.
Dr Aleks Ajrlend sa Metropoliten univerziteta u Mančesteru smatra da sportisti imaju koristi od poboljšanja gotovo svih aspekata svog okruženja – od podloga na kojima igraju do odeće i sportske opreme.
„Ako se setite fudbalskih terena sedamdesetih i osamdesetih godina, pa čak i devedesetih, čak i u premijerligaškim klubovima kao što su Mančester junajted i Arsenal, bili su prilično loši“, kaže on. „Danas povremeno odem da gledam Altrinčam, klub iz pete lige, i teren izgleda kao tepih.“
Povrede više nisu bauk
Kvalitetnije podloge manje iscrpljuju organizam i mogu da smanje rizik od povreda. Isto važi i za napredak u izradi kopački, lopti i druge sportske opreme.
„Sve što okružuje sport i takmičenja danas je unapređeno“, kaže Ajrlend.
Sve bolje razumevanje prevencije povreda takođe je odigralo važnu ulogu. Profesor Džozef Bejker sa Univerziteta u Torontu ukazuje na veću svest o potresima mozga i povredama nastalim usled preopterećenja, kao i na promene pravila u sportovima poput američkog fudbala i hokeja na ledu, koje imaju za cilj da smanje izloženost igrača određenim vrstama povreda.
A kada do povrede ipak dođe, sportska medicina i rehabilitacija napredovale su neverovatnom brzinom.
„Povreda prednjeg ukrštenog ligamenta verovatno bi značila kraj karijere pre svega 25 ili 30 godina“, kaže Ajrlend. „Danas oporavak obično traje između šest i devet meseci, a mnogi igrači su se nakon takve povrede vratili i ostvarili izuzetno uspešne karijere.“
Napredak sportske nauke potpuno je promenio način na koji sportisti treniraju, naročito kada je reč o oporavku.
„Oporavak je izuzetno važan jer omogućava organizmu da se prilagodi treningu i da duže održava visok intenzitet rada“, objašnjava dr Tom Braunli, stručnjak za sportsku nauku sa Univerziteta u Birmingemu, koji je ranije sarađivao sa fudbalskim klubom Liverpul.
„Ako se niste potpuno oporavili, narednog dana ne možete ponovo da trenirate istim intenzitetom.“
Jedna od najvećih promena jeste mogućnost da se opterećenje tokom treninga prati do najsitnijih detalja. Zahvaljujući GPS uređajima, stručnjaci danas ne mere samo koliko je neki igrač pretrčao, već i koliko je sprintova, ubrzanja i naglih usporavanja napravio.
„To znači da, ako stariji sportista tokom utakmice ili treninga izvede veliki broj eksplozivnih pokreta, stručni tim može da proceni da li bi naredni trening trebalo da bude lakši ili, naprotiv, intenzivniji“, kaže Haf.
Jednostavan stil života
Vrhunski sportisti danas redovno koriste ledene kupke, saune, kompresionu odeću i analize krvi kako bi što više unapredili oporavak. Braunli ove metode naziva „malim dobicima“ – sitnim poboljšanjima koja postaju vredna tek kada su osnovne stvari, poput sna, ishrane, treninga i odmora, već dovedene gotovo do savršenstva.
Ipak, čini se da ne postoji jedno revolucionarno otkriće koje objašnjava zbog čega vrhunski sportisti danas imaju toliko duge karijere.
Anderson smatra da je presudna „akumulacija velikog broja malih poboljšanja“.
„Bolje strategije oporavka, sofisticiranije upravljanje opterećenjem na treninzima, napredak rehabilitacije, kvalitetnija ishrana i sve bolje razumevanje značaja sna – sve je to pomoglo sportistima da duže zadrže visok nivo performansi.“
Ali ni to verovatno nije cela priča.
Kako ističe profesor Bejker, sportisti poput Kristijana Ronalda ili sestara Vilijams nisu tipični takmičari.
„Oni su među najboljima koji su ikada igrali svoj sport“, kaže on. „Zbog toga je veoma teško tačno objasniti zašto kod njih efekti starenja izgledaju drugačije.“
Genetika gotovo sigurno igra važnu ulogu, kao i pristup resursima i stručnim timovima koji većini sportista nisu dostupni. Finansijski motivi takođe imaju značaj: najveće sportske zvezde izuzetno su vredne klubovima, sponzorima i organizatorima takmičenja, pa postoji snažan interes da njihove karijere traju što duže.
Svoje mesto u svemu tome ima i sreća.
Neki sportisti ostanu konkurentni i u četrdesetim godinama jednostavno zato što su izbegli ozbiljne povrede koje su prekinule karijere njihovih jednako talentovanih rivala.
Šta iz svega ovoga možemo da naučimo mi?
Šta za nas ostale znači činjenica da naši sportski idoli mogu da ostanu na vrhunskom nivou toliko dugo?
Iako vrhunski sportisti koriste analize krvi, ledene kupke i razne tehnološke uređaje kako bi izvukli i poslednji procenat iz svojih mogućnosti, oni su prethodno savladali ono najvažnije – osnove.
„Nama, običnim ljudima, nije neophodno da pažnju usmerimo na takve stvari, jer veoma malo nas zaista ima pod kontrolom san, ishranu, trening i odmor. Upravo tu bi trebalo da bude naš fokus“, kaže Braunli.
Unošenje dovoljno voća i povrća, dovoljne količine proteina koji omogućavaju obnovu tkiva, kao i dovoljno sna – tokom kojeg se odvija najveći deo oporavka i prilagođavanja organizma – možda ne zvuči revolucionarno, ali upravo su to temelji na kojima se gradi svaka dobra fizička forma.
Važno je prihvatiti i činjenicu da telo stari, bez obzira na to ko smo, i tome prilagoditi način vežbanja.
„Često viđam ljude koji pokušavaju da treniraju isto kao kada su imali dvadeset godina – istim intenzitetom i u istom obimu. Međutim, telo se više ne oporavlja tako brzo, pa zbog toga trpe i naredni treninzi“, kaže Haf.
„Imajući to u vidu, rešenje može biti da trenirate češće, ali sa manjim intenzitetom ili manjim obimom.“
To, naravno, ne znači da treba odustati od fizičke aktivnosti.
Ajrlend kaže da na veteranskim atletskim takmičenjima redovno viđa učesnike u sedamdesetim, osamdesetim, pa čak i devedesetim godinama života. Neki od njih počeli su da treniraju tek u poznijem životnom dobu.
„Nikada nije kasno da počnete“, kaže on. „Samo je važno da budete oprezni i da napredujete postepeno. Vaše telo će se prilagoditi, mišići i kosti će ojačati, ali za to će biti potrebno više vremena. Zato treba biti strpljiv, ne preterivati i ne izlagati se prevelikom intenzitetu.“
Sa tim se slaže i dr Lorkan Dejli, fiziolog sa Tehnološkog univerziteta Šenon u Irskoj.
Iako je pad fizičkih sposobnosti sa godinama neizbežan, smatra da su mnoge promene koje pripisujemo starenju zapravo posledica neaktivnosti.
„Vežbanjem često ne poništavamo samo starenje, već pre svega posledice fizičke neaktivnosti“, kaže Dejli.
Kao primer navodi francuskog biciklistu Robera Maršana, koji je između 101. i 103. godine života uspeo da poboljša i svoju aerobnu spremnost i rekord u jednosatnoj vožnji bicikla.
Ipak, šta u starosti
To, naravno, nije zaustavilo starenje, objašnjava Dejli, ali je pokazalo koliko ljudsko telo može ostati sposobno da se prilagođava čak i u izuzetno poznim godinama.
Na kraju, možda je način razmišljanja podjednako važan kao i fiziologija.
Kada je profesor Bejker razgovarao sa starijim veteranima atletike o tome kako uspevaju da zadrže svoje sposobnosti, primetio je da oni nisu poricali niti se borili protiv činjenice da stare.
Naprotiv, prihvatali su da je određeni pad neizbežan, ali su istovremeno ostajali posvećeni treningu i takmičenju.
„Najzanimljivije mi je bilo to što su bili potpuno svesni da će njihove sportske sposobnosti s godinama opadati“, kaže Bejker. „Ali ih je upravo ta svest podsticala da kroz redovan trening i takmičenje učine sve što mogu da taj pad bude što manji.“
„Ta spremnost da se čovek i dalje trudi, da radi naporno i prihvata izazove, mnogo je bolji pokazatelj očuvanja fizičkih sposobnosti nego same godine života.“
Tagovi
