Sergej Brin, suosnivač Gugla, dao je u martu donaciju od 25 miliona dolara organizaciji koja vodi kampanju protiv uvođenja poreza na superbogate u Kaliforniji. Dva meseca ranije Brin je uplatio donaciju od 20 miliona dolara za istu namenu. Zakon, za koji lobira Sindikat zaposlenih u uslugama, predviđa jednokratno oporezovanje svakog stanovnika Kalifornije bogatog više od milijardu dolara sa pet odsto a država bi tako prikupljeni novac trošila na obrazovne, zdravstvene i socijalne programe.
Za Brina, čije je bogatstvo vredno oko 250 milijardi dolara, taj poreski račun bio bi verovatno veći od 12 milijardi dolara. Ne čekajući usvajanje zakona, planirano za kasnije ove godine, Brin se preselio na imanje od 42 miliona dolara na severoistočnoj obali jezera Taho u Nevadi. Suosnivač Gugla nije jedini – šest od 214 milijardera (uključujući i Trevisa Kalanika, bivšeg direktora Ubera) do sada je napustilo Kaliforniju pre usvajanja zakona.
U isto vreme kad je najavljena bežanija bogatih iz Kalifornije, oglasila se guvernerka države Njujork Keti Hočul u okviru kampanje za reizbor i pozvala milijardere koji su zbog visokih poreza na imovinu (bogatstvo), na dohodak i na dobit preduzeća pobegli sa svojim biznisima iz te države na Floridu da se vrate. Učestvujući na okruglom stolu koji je organizovao Politiko, guvernerka je izjavila da ljudi sa „visokom neto vrednošću“ treba da se vrate u Njujork kako bi podržali „velikodušne socijalne programe koje želimo da imamo u našoj državi“. Taj poziv ne bio bio čudan da Keti Hočul nije 2022. godine (na predizbornom skupu senatora Peta Rajana) kritikovala Njujorčane koji su najavili da će pobeći iz tog grada zbog visokih poreza i vatreno im poručila: „Samo uskočite u autobus i krenite ka Floridi gde vam je mesto. Izlazite iz grada. Zato što ne predstavljate naše vrednosti. Vi niste Njujorčani.“
A onda je i demokratska senatorka Elizabet Voren započela novu kampanju za svoj neuspeli zakon iz 2021. godine koji je sada nazvala Zakon o porezu na ultramilionere iz 2026. godine. Predlog tog zakona predviđa uvođenje godišnjeg poreza od dva odsto na bogatstvo domaćinstava i fondova iznad 50 miliona dolara i stopu od tri odsto na bogatstvo iznad milijardu dolara. Da bi se ultrabogati sprečili da se presele iz SAD kako bi izbegli novi porez u neku drugu državu s povoljnijim poreskim sistemom, senatorka Voren predlaže „izlazni porez“ od 40 odsto za svakoga vrednog više od 50 miliona dolara koji se odrekne američkog državljanstva.
Porezi na bogatstvo dobijaju na popularnosti širom SAD – državama Masačusets, Vašington, Pensilvanija, Ilinois odjekuje poznati slogan „oporezujte bogate“. Kad posle rastrošnog budžetskog trošenja u državnoj kasi ponestane para i kako se približavaju izbori pa treba novca za kupovinu glasova birača, tako krene hajka političara (naročito s levog krila Demokratske stranke) na bogate, sve u stilu „dok je ćurki, biće i podvarka“. Očajnička potraga državnih službenika za novim izvorima prihoda objašnjava rastuće političko interesovanje za radikalne poreske predloge koji su donedavno delovali marginalno: porezi na bogatstvo, novi oblici oporezivanja kapitalne dobiti i (među Trampovim republikancima omiljene) carine kao dugoročni izvori finansiranja.
Otvorena je sezona lova na bogate koju su sindikalni i građanski aktivisti dočekali s oduševljenjem.
„Naš sindikat pozdravlja napore senatorke Voren da pozove ove grabežljivce na odgovornost kako bi i oni doprineli trajnom uspehu naše nacije“, rekla je Roksan Braun, predsednica Sindikata radnika u privatnom sektoru u Severnoj Americi (USW International). „Krajnje je vreme da milijarderi pošteno plate svoj deo, kako bismo mogli da investiramo u javne usluge koje su radnim ljudima potrebne – od brige o deci do zdravstvene zaštite i podrške u hrani“, kaže Li Sonders, predsednik Američke federacije javnih službenika (AFSCME).
„Tražeći od ultrabogatih da doprinesu samo malim procentom svog ekstremnog bogatstva, možemo generisati tri lione prihoda za direktno ulaganje u potrebe Amerikanaca – smanjujući troškove, proširujući mogućnosti i jačajući srednju klasu. Zakon o oporezivanju ultramilionera će pomoći da se osigura da prosperitet dele svi koji ga stvaraju, a ne da bude koncentrisan u rukama nekolicine“, rekla je Džodi Kalemajn, direktorka za zastupanje AFL-CIO.
„Spreman sam da plaćam više poreza ako to znači da nam pomaže da postanemo zemlja kakva znam da možemo biti. Patriotski milioneri su ponosni što podržavaju Zakon o porezu na ultramilionere i pozivamo Kongres da brzo deluje kako bi doneo ovaj zakon“, izjavio je Moris Perl, predsednik udruženja „Patriotski milioneri“ (i bivši generalni direktor kompanije Black Rock).
Patriotske milionere koji su ostali da posluju u The Empire State i koji su spremni da porezima na bogatstvo finansiraju ogromnu mrežu socijalnih usluga države Njujork spominjala je i guvernerka Keti Hočul, nazivajući ih „patriotama“: „Postoje neki patriotski milioneri koji su se javili. U redu, napišite mi čekove. Ali, ako želite da budete podrška, možda bi prvi korak trebalo da bude da odete u Palm Bič i vidite koga možete da vratite kući.“
Ključni razlog bežanja iz grada i države Njujork su visoki porezi. Guvernerka Hočul svesna je tog problema: „Volstrit i brojna preduzeća gledaju u Teksas. Oni idu tamo zbog poreske stope.“ To je potvrdila i neprofitna organizacija Partnerstva za Njujork u svom izveštaju iz februara ove godine u kome se kaže da je još „2024. godine Teksas nadmašio Njujork kao državu sa najviše zaposlenih u finansijskim uslugama, isključujući osiguranje i nekretnine i da se nove berze pokreću u Teksasu, dovodeći u pitanje dominaciju Volstrita, a država privlači preduzeća koja se preseljavaju iz Njujorka“.
Nezavisna Građanska budžetska komisija (CBC) Njujorka izvestila je prošle godine da je Njujork izgubio 102.000 bogatih stanovnika i njihovih 13,7 milijardi dolara ličnog prihoda zbog preseljenja na Floridu u periodu 2018–2022. godine. Detaljno navodeći razloge za migraciju, u izveštaju CBC-ja se navodi da se oni koji napuštaju region najčešće sele na Floridu i u Teksas, za koje je primetno da imaju niže poreze.
I pored tih poraznih podataka guvernerka Hočul suočila se sa ogromnim političkim pritiskom levog krila svoje Demokratske stranke da poveća porez na dohodak i porez na dobit preduzeća kako bi se sakupile milijarde dolara za potrošnju koju traži i gradonačelnik Njujorka Zohran Mamdani, u koju su uključene subvencije gradskog prevoza autobusom i obezbeđivanje besplatne brige o deci.
Mamdani inače ima projektovani deficit u gradskom budžetu od oko pet milijardi dolara, pa zato traži spasavanje od guvernerke Hočul kroz povećanje poreza na dohodak od dva odsto za Njujorčane koji zarađuju više od milion dolara. Iako je upozorila da gradonačelnik Mamdani i Gradsko veće Njujorka moraju da pronađu načine da smanje budžetski jaz, Keti Hočul je ipak predložila povećanje gradske potrošnje za 1,5 milijardi dolara u naredne dve godine, plus milijardu dolara novog finansiranja brige o deci.
Svoju zabrinutost ovakvim razvojem fiskalnih događaja izrazio je i kontrolor države Njujork demokrata Tomas P. Di Napoli koji je primetio u izveštaju iz februara 2026. da je „putanja državne potrošnje strma i da se predviđa da će nastaviti da raste brže od inflacije i projektovanih prihoda“. Ti prihodi su svakako niži nego što bi bili da je više ljudi odlučilo da ostane u Njujorku umesto što su pobegli u Palm Bič.
Pokušaj guvernerke da budžetski minus nadoknadi novim oporezivanjem bogatih i poziv bogatima da se vrate u Njujork s Floride, Dejv Portnoj, osnivač Barstool Sportsa, nazivao je „neverovatnom arogancijom i licemerjem“, a kolumnista časopisa Reason Džerom Tusil zaključio je da pljačkanje ljudi sa visokim porezima i očekivanje da će zauvek trpeti zlostavljanje nikada nije bila briljantna ideja pa je besmisleno očekivati da se u Njujork vrate i još malo pate oni koji su iz njega pobegli zbog visokih poreza.
Institut za političke studije objavio je analizu u kojoj se konstatuje da je zaključno sa septembrom prošle godine u Americi bilo 905 milijardera i da su oni zajedno vredeli 7,8 biliona dolara, što je više od 25 odsto povećanja u odnosu na prethodnu godinu. Moguće je da su ovi podaci bili neka vrsta okidača levičarima iz Demokratske stranke za novu kampanju konfiskacije bogatstva i reakciju senatorske Elizabet Voren koja pokušava da ponovo promoviše svoj predlog zakona iz 2021. godine sada apdejtovan kao Zakon o porezu na ultramilionere iz 2026. godine.
Predlog Elizabet Voren je da se uvede godišnji porez od dva odsto na bogatstvo iznad 50 miliona dolara i tri odsto na bogatstvo iznad milijardu dolara. Emanuel Saez i Gabrijel Cukman, ekonomisti Univerziteta Berkli, procenili su da bi približno 260.000 američkih porodica bilo obuhvaćeno ovim porezom. Pod pretpostavkom stope izbegavanja poreza od 15 odsto, Saez i Cukman predviđaju da bi porez na ultramilionere ove godine prikupio 514 milijardi dolara i 6,2 biliona dolara naredne decenije.
Pen Vorton budžetski model (PWBM – nestranačke procene i analize o fiskalnom uticaju javne politike) predviđa da bi povećanje ovih budžetskih prihoda smanjilo plate i izazvalo pad BDP-a za 0,6 odsto u 2031. i 1,2 odsto u 2050. godini zbog manje kapitala dostupnog za investicije.
Savezna vlada bi sa 6,2 biliona dolara prihoda, koje bi generisao Zakon o porezu na ultramilionere, mogla da pokrije sve troškove univerzalne brige o deci, kirija, proširenja poreskog kredita za decu, snižavanja starosne granice za dobijanje Medicare programa sa 65 na 55 godina, univerzalno plaćenog porodiljskog odsustva i osnivanja besplatnih koledža za lokalne zajednice, a preteklo bi nešto i dodatnog novca.
Umesto da federalna vlada koristi prihode za smanjenje deficita SAD od 1,8 biliona dolara (i raste), senatorka Voren predlaže dramatično novo povećanje socijalne potrošnje. Kongresni budžetski biro izvestio je u februaru o vrlo nepovoljnim predviđanjima: da će federalni deficit porasti za skoro 25 biliona dolara u narednoj deceniji, da projekcije pokazuju da će glavni zdravstveni i penzioni programi rasti brže od rasta ekonomije, da će troškovi kamata eksplodirati i trošiti polovinu federalnih prihoda od poreza na dohodak u narednoj deceniji, da će socijalno osiguranje postati nesolventno za šest godina i da će federalni dug dostići nivoe koji su poslednji put viđeni u vreme Drugog svetskog rata.
U izjavi za CBS News Elizabet Voren je naglasila: „Moj zakon se odnosi na osnovnu pravednost i na to da ultrabogati pošteno plate svoj deo. Vreme je da vlada prestane da sluša najbogatije među bogatima i počne da radi za radne ljude.“
Uprkos tvrdnji Elizabet Voren da promoviše „osnovnu pravednost“ za „radne ljude“, njen zakon bi pogoršao položaj srednje klase, tvrdi Džek Nikastro, urednik u časopisu Reason. On objašnjava da bogati drže svoje bogatstvo prvenstveno u nelikvidnoj imovini: javnom (na berzi) kapitalu (37 odsto), privatnom kapitalu (29 odsto) i nekretninama i luksuznoj imovini (tri odsto).
Dakle, da bi platili godišnji porez na bogatstvo, oni koji mu podležu morali bi da prodaju udele kojih nisu imali nameru da se odreknu, što bi iskrivilo tržišta. Štaviše, prisiljavanje na prodaju akcija u javno trgovanim kompanijama povećava ponudu i vrši pritisak na smanjenje cena akcija, čime se smanjuje vrednost penzionih računa običnih Amerikanaca u Planu štednje za penziju (401k), Individualnom penzionom računu (Rot IRA) i kod penzionih fondova.
Ekonomisti upozoravaju da porez na bogatstvo slabi podsticaje za izgradnju novih preduzeća, proširenje proizvodnih kapaciteta i preuzimanje preduzetničkih rizika. Pošto većina velikih bogatstava nisu zlatne poluge u slamaricama, već udeli u vlasništvu u operativnim kompanijama, nekretninama i drugoj proizvodnoj imovini, porez na bogatstvo funkcioniše kao direktna kazna za te investicije. Taj porez iskrivljuje raspodelu kapitala. Investitori imaju snažan podsticaj da preusmere kapital ka imovini koju je teže proceniti, lakše je zaštititi ili je mobilnija preko granica, umesto ka njenoj najproduktivnijoj upotrebi.
I Adam Mišel, ekonomista Kejto instituta, ukazuje da su porezi na bogatstvo izuzetno štetni jer ciljaju na zalihe produktivnog kapitala, a ne na godišnji tok prihoda ili potrošnje.
I Mišel podseća da bogatstvo nije samo gotovina ili zlatne poluge u nečijem sefu nego se sastoji od poslovanja preduzeća, stanova, fabrika, istraživačkih laboratorija i intelektualne svojine.
„Nema dovoljno neoporezovanog bogatstva da se zatvori državni deficit od više biliona dolara. Na primer, decenija prihoda od predloženog saveznog poreza na bogatstvo senatora Bernija Sandersa jedva bi finansirala jednu godinu deficita. Isto važi i za porez na dohodak. Milijarderi već plaćaju prosečnu poresku stopu od 38 odsto na svoj prihod. Čak ni velika povećanja poreza na celokupnu raspodelu dohotka ne bi uspela da reše fiskalni problem SAD. To je zato što je naš nacionalni dug problem potrošnje, a ne problem prihoda. Čak i ako bi vlada prikupila prihode na svom isto rijski najvišem nivou od 20 odsto BDP-a, kao što je to učinila 2000. godine kada je budžet nakratko imao suficit, i dalje bi se suočila sa deficitom od skoro pet odsto u roku od jedne decenije a u narednim decenijama deficit bi porastao na osam odsto“, tvrdi Mišel.
Porezi na bogatstvo obećavaju preraspodelu (kao što to traži Elizabet Voren sa svojim predlogom zakona), ali problem je što oni češće donose visoke ekonomske troškove, administrativnu složenost i razočaravajuće prihode. Istraživanje Džeka Salmona, ekonomiste u Merkatus centru, pokazalo je da se 98 odsto strukturnog deficita može pripisati vladinim odlukama o potrošnji, zbog čega se političari na vlasti prvo okreću povećanju poreza. Istraživači Univerziteta Stanford tvrde da ograničavanje rasta federalne potrošnje dovodi do manjih budućih poreskih stopa i javnog duga, podstiče kratkoročne i dugoročne privatne investicije, ličnu potrošnju i rast BDP-a jer se tako rešava osnovni uzrok problema – nekontrolisani rast vladinih programa transfera iz budžeta u socijalne programe.
A profesor Univerziteta Harvard Albert Alesina, analizirajući fiskalna prilagođavanja u više od desetak zemalja, potvrdio je da povećanje poreza pokreće dublje i duže recesije i obično ne uspeva da smanji dug.
Američko Ministarstvo finansija je u vreme Bajdenove administracije sprovelo istraživanje koje je otkrilo da aktuelni poreski sistem već naplaćuje najbogatijim Amerikancima visoke poreske stope. Po tom istraživanju 92 najbogatija Amerikanca suočavaju se sa ukupnim državnim, lokalnim, saveznim i međunarodnim stopama poreza od 59 odsto. To potvrđuje tezu da američki milijarderi plaćaju veće poreze od kolega u Holandiji, Švedskoj, Norveškoj i Francuskoj.
Nova sezona lova na milijardere aktuelizovala je dugogodišnju debatu o tome da li ovakvi porezi podstiču egzodus bogatih Amerikanaca u države sa nižim porezima. Pojedini analitičari sugerišu da je predlog Elizabet Voren o uvođenju poreza na izlazak iz zemlje od 40 odsto dokaz da senatorka očekuje da će njegovo usvajanje izazvati migraciju. Slučaj države i grada Njujorka potvrđuje da je egzodus realan ali da ostaje u granicama Sjedinjenih Američkih Država.
Ali, primer Francuske pokazuje nešto drugo. Pre nego što je ukinula porez na bogatstvo 2018. godine, vlada Francuske procenila je da je oko 10.000 ljudi sa imovinom vrednom 35 milijardi evra napustilo zemlju u prethodnih 15 godina. Španija je imala slično iskustvo posle „poreza solidarnosti“ iz 2023. godine, koji je prikupio tek 40 procenata projektovanih prihoda. Kris Edvards iz Kejto instituta zaključio je da su evropski porezi na bogatstvo u proseku prikupili tek oko 0,2 procenta BDP-a u prihodima. S obzirom na tako malo prikupljenih prihoda, ne iznenađuje što su imali skroman efekat na raspodelu bogatstva.
Novom hajkom na bogate, demokrate leve orijentacije u Američkom kongresu (Elizabet Voren, Aleksandra Okazio Kortez, Pramila Džajapal, Latifa Sajmon, Berni Sanders…) kao da ne razumeju da pravednost (solidarnost) nije da država prisilno uzima od građana (kroz poreze) i preraspodeljuje onako kako vlast odluči, najčešće nagrađujući lojalnu klijentelu. To je inače osnovna karakteristika socijalizma za koji ogromna većina Amerikanaca nije glasala. Pravednost i solidarnost su kad ljudi dobrovoljno dele ono što su sami zaradili – svoj novac, svoje vreme ili svoje resurse – kako bi pomogli drugima koji toga nemaju dovoljno.
Iako je iza predloga Elizabet Voren stalo pedesetak demokratskih kongresmena i desetine sindikalnih i građanskih organizacija, procene su da je malo verovatno da će i iz drugog pokušaja Zakon o porezu na ultramilionere iz 2026. godine biti usvojen. To je ohrabrujuća najava koja pokazuje da treba stalno suprotstavljati argumente kad god se pojave takve antipreduzetničke namere.
Tagovi
