Prošlog sam leta, taman što su uminule one blokade i žurke na ulicama, sav nadahnut i potpomognut Bajagom, pisao o pozitivnoj geografiji Srbije, o gradovima i gradićima i selima i putnim pravcima za koje smo saznali zahvaljujući protestima i buđenju.
Našlo se tamo mesta i za Kosjerić i za Valjevo, i za sve one druge buduće gradove-heroje kako ih je naivac od novinara nazvao.
Ali, ako postoji pozitivna geografija, ako ima tih mesta u koja treba zaviriti samo – eh, samo! – zato što tamo žive neki mnogo hrabri ljudi koji se odupiru ucenama i podmićivanjima i pretnjama, a sve su ucene i pretnje mnogo ozbiljnije i izvesnije na lokalu nego kada sediš i o tome razmišljaš i pametuješ podno Tašmajdanskog parka; ako postoji pozitivna geografija Srbije (a posebno slobodne Srbije, ma kako da je shvatite), da li onda ima i njene zle, negativne sestre?
Bilo bi lepo kada bismo svi voleli jedni druge, kada nas ne bi delili i kada nas momci sa fantomkama i policajci u civilu i svaki drugi policajci ne bi tukli po ulicama, i kada bismo svaki ćošak ove zemlje doživljavali jednako i radovali mu se.
Ali ako ćemo biti baš, baš iskreni, naš crveni automobil i naš šareni pas ovog proleća neće – mada smo odavno planirali – zaviriti u Kladovo i gledati u Dunav; nije to nikakva kazna, ta veća je kazna to što je Kladovo glasalo kako je glasalo i što sada u danima blagog optimizma izgleda kao siroče, jedina opština u kojoj su naprednjaci skočili. Kao da ništa do Kladova nije mutnom rekom stiglo – ni protesti, ni nadstrešnica, ni gaženja, ni ćacilendi…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
