Svakog leta oko hiljadu mladih, neoplođenih matica pčela stiže u belgijski gradić Šime. U vazduhu iznad zelenih brežuljaka odvija se njihov „svadbeni let“: trut se spoji sa maticom, njegov polni organ biva iščupan, on pada i ugine — a ona nastavlja da leti, noseći u sebi genetski materijal dovoljan za godine stvaranja novih zajednica. Misija je završena.
Posle parenja, pčelari dolaze po svoje oplođene matice, smeštaju ih u male, šarene košnice i vraćaju kući, ponekad i više od 300 kilometara daleko. Genetski materijal prikupljen na jugu Belgije koristiće za formiranje novih kolonija u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj.
Obnova ugrožene vrste
Ovaj godišnji „hodočasnički“ susret traje od 2000. godine i ima jasan cilj: obnovu ugrožene evropske tamne pčele (Apis mellifera mellifera), autohtone podvrste medonosne pčele, prilagođene hladnijoj i vlažnoj klimi severne i zapadne Evrope. Zaštitari prirode tvrde da je upravo ona — od najmanje 24 podvrste — jedina koja zaista pripada ovom prostoru, piše Gardijan.
Pčelari tokom leta mogu da „rezervišu mesto“ u Maison de l’Abeille Noire, gotovo kao kamp-parcelu. Tokom dvonedeljnog boravka, mlade matice pare se i do dvadeset puta, skupljajući milione spermatozoida koje čuvaju u posebnoj kesici u abdomenu — zalihi koja može trajati godinama.
Razlog nestajanja
Nekada rasprostranjena širom hladnijih i vlažnih delova Evrope, tamna pčela počela je da nestaje sredinom 20. veka, kada su pčelari masovno uvozili hibridne pčele koje daju veće prinose meda. Mešanje je nanelo gotovo „nepopravljivu“ štetu izvornoj populaciji. Danas su njena staništa rascepkana i preostala tek u delovima Skandinavije, Francuske i Španije, dok je u Velikoj Britaniji ponovo otkrivena tek pre nešto više od decenije.
Šime je postao utočište zahvaljujući belgijskom pčelaru i biologu Iberu Gerijau, koji već 40 godina radi sa tamnim pčelama. On je osnovao školu pčelarstva i podstakao stvaranje zaštićene zone od oko 30.000 hektara, gde je dozvoljeno držati isključivo ovu podvrstu. Danas u projektu učestvuje između 50 i 100 pčelara, a plan je da se zona dodatno proširi.
U čemu je razlika
Razlika između uzgoja tamne i hibridne pčele, kaže Gerijau, slična je razlici između škotske planinske krave i intenzivne mlečne rase — to jednostavno nije ista „životinja“. Tamne pčele formiraju manje zajednice i daju manje meda, ali su otpornije, troše manje hrane i zahtevaju manje dodatne ishrane šećerom tokom zime. Postoji i posebno tržište za njihov med — „miel de noire“ — a pčelari prodaju i balzame za usne, sveće, slatkiše i sirupe.
Zaštitari prirode istovremeno obnavljaju i divlje populacije u šumama. Nekada su se tamne pčele gnezdile u šupljinama starih stabala, ali su mnoga posečena, pa ekolozi danas postavljaju drvene „trupce-košnice“ kako bi im vratili prirodno stanište.
Preživele ledeno doba
U doba klimatskih promena, to se pokazuje kao velika prednost. Tamne pčele bolje podnose hladnoću, vlagu i nagle vremenske promene — neke su, veruje se, preživele i poslednje ledeno doba u Francuskoj. Dok su hibridne pčele tokom kišnog leta 2024. imale slab prinos, tamne su bile manje pogođene. Matice ove podvrste polažu manje jaja, pa su kolonije skromnijih potreba i lakše preživljavaju periode lošeg vremena.
Sve je više dokaza da lokalne pčele pokazuju veću otpornost na bolesti, parazite i invazivne vrste, poput azijskog stršljena. „Priroda je kao precizan švajcarski sat“, kaže Gerijau. „Ne možete tek tako zameniti jedan deo drugim.“
U svetu u kojem pčelari beleže rekordne pomore, povratak tamne pčele podseća da lokalni biodiverzitet može biti najotporniji saveznik.
„U pčelarstvu morate naučiti ljude kako da rade sa tamnom pčelom“, kaže Gerijau. „Vremenom shvate da je to jedna zaista lepa pčela.“
Tagovi
