O pričama iz naše bolje prošlosti, Lola Novaković je imala život zbog koga je mogla da je „boli štikla“, a njene suze, čak i kada su išle bez direktnog televizijskog prenosa, nisu rušile mit o neobuzdanoj, opasnoj ženi koja je previše osećala.
Bila je jedna od prvih „javnih“ žena koja nije morala da, preko muškaraca, otkriva ko je, niti su joj oni ikada bili izgovor. Fama o njoj, kao glamuroznoj barskoj dami, krenula je od Bejruta, gde je, pričalo se, gola igrala na stolu, ispod koga će zauvek ostati najbolji delovi njene, po ondašnjim merilima skandalozne biografije, i komadići intimne istorije jedne izgubljene zemlje koja je tada pretila da će biti vrlo srećna.
Nagađalo se da je kao najbolja jugoslovenska pevačica imala aferu sa predsednikom Indonezije, „nesvrstanim“ Ahmedom Sukarnom, i da je bila Naserova miljenica, a svojeglavi Krcun je brže-bolje izvadio ruku iz džepa kada je, jednom, slučajno, u Košutnjaku, prošla pored njega.
Muškarci su u njenom životu nastajali iz činjenice da se nije „ljubila kao da mora“, ni kao da neće.
Način na koji je na jednom od zagrebačkih festivala otpevala pesmu „Ti nisi došao“ predstavljao je njenu ličnu ljubavnu dramu, i celoj Jugoslaviji je dugo stajala knedla u grlu, koju je izazvao uobraženi Vice Vukov, dok se u garderobi domunđavao sa Gabi Novak koje će njih dvoje nagrade da pokupe. Ali nacija, ipak, njene suze i to što je ostavio nije oprostila Cunetu Gojkoviću.
***
NEVINOST JE BILA KAO PETOPARAC
„Ipak su moje glavno društvo bili dečaci. Tačno njih sedmorica. Zato su nas i zvali Snežana i sedam patuljaka. Bili su podeljeni u dve bande, a ja sam im izigravala potrčka. Nisu hteli da me baš svuda vode, ali su me voleli. Kad sam počela da pevam, nastavili su da me drže pod kontrolom. Nevinost je za njih simbolično predstavljala petoparac, pa su mi stalno ponavljali: ‘Čuvaj petoparac da te ne ubijemo.’
Jedan od te sedmorice bio je sin Beti Popović, Engleskinje, udate za predratnog slikara Savu Popovića, koga su Nemci ubili već ’41. Prve engleske reči sam od nje naučila. Ona mi je pomogla da zaradim i prve pare. Trebalo je da čuvam decu američkog vojnog atašea koji je sa porodicom stanovao u hotelu Mažestik.
U međuvremenu je mog brata uhvatila manija za bežanjem preko granice i on je, ležeći ispod vagona Simplon-ekspresa, stigao u Pariz. Posle dve nedelje vratio se po svoju devojku, ali su ih uhapsili i odveli u zatvor u Đušinoj ulici. Ubrzo su njega, kao vođu cele te grupe, osudili na pet godina i odveli u Zabelu.
Pošto mu je trebalo slati pakete, rekla sam ovom Amerikancu da mi ne daje hranu, nego pare. Prenerazio se kad sam mu priznala šta je razlog, ali je pristao. Ostala sam kod njih dva meseca koje sam zapamtila za ceo život, pogotovo kad sam njihovom klincu skinula gaće i dobro ga nalupala. Ti Milerovi su posle došli da me mole da se vratim, ali mi otac nije dao.
Uskoro sam počela strašne pare da mlatim i tada uopšte nisam mislila da se udajem. To mi ni na kraj pameti nije bilo, pogotovo kad su kod kuće počeli da me upozoravaju, videći da tu i tamo imam neku avanturu ili sam se za nekog dasu malo više zagrejala, kako moram četvore oči da otvorim da bih bila sigurna da li me muškarac hoće zbog mene ili zbog novca.
Ubacili su mi crva da sam, na vrhuncu slave, koncerata, turneja i festivala, ulicama hodala uza zid i pognute glave da ne čujem dobacivanja. Uvek sam mislila da to nije zato što sam lepa i zgodna, nego jer sam puna love. To me je držalo celog života.
Zaista sam sasvim slučajno počela da pevam. Po završetku škole vreme sam provodila u šahovskoj sekciji, u prostorijama KUD-a Branko Krsmanović. Kako je u susednoj sobi vežbao njihov hor, slušala sam sve pesme.
Jedne večeri su se iznebuha pojavili neki ljudi i preko glave dečka s kojim sam igrala dobacili mi: ‘Mala, je l’ bi ti htela da zaradiš pet hiljada za jednu noć?’ Znala sam da to samo može da znači biti animir-dama, jer se u kući pričalo da ima i takvih žena. Ja tada nigde nisam izlazila, a napolje su me puštali samo bosu.
Taman kad sam zinula da ih opsujem, oni kažu kako su čuli da lepo pevam.
‘Šta da pevam?’, pitala sam.
‘Ne brini, mi ćemo te naučiti. Koliko pesama znaš?’
‘Ne znam nijednu, ako se ne računa Savila se bela loza vinova’.To sam pevala u svom dvorištu.
‘Šta bi volela da pevaš?’
‘Šlagere!’, lupim onako bez veze, a da pojma nisam imala šta to znači.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 5. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
