Moja maslinastozelena

Dešava se, stane mozak, šta pisati za komentar, kad… A. M. aka Anhelos mi kaže na kafi: „Pa zašto ne pišeš o vojsci, uvođenju vojnog roka?“ Odgovorim joj: „Biće stručan tekst u Nedeljniku, ja sam amater, mada sam bio u vojsci, u JNA.“ Anhelos kaže: „Pa piši o tome.“

Vojska. Vojni rok. Toliko se priča ovih dana. Da li treba ili ne treba ići u vojsku? Sa M. P. pričam pre neki dan kako smo čuli na desetine devojaka, žena koje kažu za nekog muškarca koji kasni, neuredan je, ne zna ništa da uradi… „To je zato što nisu išli u vojsku.“ I moja frizerka me je jednom pitala: „Jesi li ti bio u vojsci? Za mene muškarac nije muškarac ako nije bio u vojsci.“ Uhvatio sam tada sebe, na frizerskoj stolici, da bih i da nisam bio u vojsci, odgovorio frizerki da jesam. Da bih imao uvek taj dobri razdeljak? Ne, nego… Otkud znam. Valjda da ne bih objašnjavao zašto nisam bio. Jer sam iz onog vremena kada je vojni rok bio obavezan a tada je bilo masa ovih muzičara koji su se oslobađali služenja duga domovini. Sećam se da me je Koja (Disciplina kičme) pitao, zezao, kada sam se vratio iz JNA: „I jesi li sad postao čovek? Jesi li sazreo?“ Bolje da mu je odgovorio moj otac koji je pola godine nakon što sam se skinuo rekao zetu za mene: „Mislio sam da će se promeniti i uozbiljiti za tih dvanaest meseci, ali on je ostao nezreo i detinjast.“ Ovo bi razočaralo moju frizerku ali sam joj to prećutao.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 662