U subotu je u krugu porodice sahranjen Robert Mugabe. Mario Vargas Ljosa nije ispoštovao ono „O mrtvima sve najbolje“

Znate li zbog čega milioni Afrikanaca pošto-poto žele da uđu u Evropu, rizikujući da se udave u Mediteranu? Zato što, na žalost po njih, u Africi još uvek postoji veliki broj tirana poput Roberta Mugabea, despota koji je trideset sedam godina bio vladar i gospodar Zimbabvea, a nedavno je preminuo u bolnici Gleneagles u Singapuru. Imao je devedeset pet godina, obožavao je kriket, jastoge i francuski šampanjac, trošio je oko 250.000 dolara na svaku svoju rođendansku zabavu, a procenjuje se da je svojoj udovici Grejs – zvanoj „Guči“ zbog sklonosti ka odeći i tašnama te čuvene marke, inače nekoliko decenija mlađoj od svog muža – ostavio nasledstvo od najmanje milijardu dolara.

Znate li zbog čega milioni Afrikanaca pošto-poto žele da uđu u Evropu, rizikujući da se udave u Mediteranu? Zato što, nažalost po njih, u Africi još uvek postoji veliki broj tirana poput Roberta Mugabe, despota koji je trideset sedam godina bio vladar i gospodar Zimbabvea, a nedavno je preminuo u bolnici Gleneagles u Singapuru. Imao je devedeset pet godina, obožavao je kriket, jastoge i francuski šampanjac, trošio je oko 250.000 dolara na svaku svoju rođendansku zabavu, a procenjuje se da je svojoj udovici Grejs – zvanoj „Guči“ zbog sklonosti ka odeći i tašnama te čuvene marke, inače nekoliko decenija mlađoj od svog muža – ostavio nasledstvo od najmanje milijardu dolara.

Njegov najrazorniji podvig nisu bile pljačke, niti desetine hiljada Zimbabveanaca koje je uhapsio, mučio i ubio. Pa čak ni to što je prouzrokovao hiperinflaciju – na kraju njegove vlasti štampane su novčanice od stotinu biliona – zbog koje je nacionalna valuta nestala. To je možda najpre činjenica da je uništio poljoprivredu zemlje za koju se, u vreme kad je bila britanska kolonija, govorilo da bi njeno izdašno tlo moglo biti žitnica cele Afrike, pa čak i celog sveta. Danas ta nacija, do pre pola veka najbogatija na kontinentu, umire od gladi. Trećina njenog stanovništva bila je primorana da pobegne u inostranstvo zbog Mugabeovih progona i masakara; sada beda i nezaposlenost teraju milione nesrećnih Zimbabveaca da pobegnu iz zemlje kako bi mogli da prežive.

Afrika je bila kolevka možda najboljeg državnika prošlog veka na celoj planeta – mislim na Južnoafrikanca Nelsona Mandelu, zahvaljujući kome je njegova zemlja uspela da izađe iz krize koja pustoši tolike države – ali, nakon nestanka kolonijalnog sistema, isto kao i u Latinskoj Americi, umesto da se uspostavi demokratija i razviju bogati resursi, taj kontinent su preplavili pohlepni i potkupljivi diktatori, i samim tim ubice – izuzeci bi mogli da stanu na prste jedne ruke – koji su nastavili da osiromašuju svoje zemlje toliko da su prouzrokovali masovni egzodus, napravivši danas problem čitavom svetu. Tragedija koja je zadesila Zimbabve tokom Mugabeove tiranije dobar je primer zbivanja u mnogim afričkim zemljama koje su, oslobodivši se eksploatatorskog i rasističkog kolonijalnog sistema, zaglibile u diktature krvoločnih lopova.

Poput mnogih drugih despota u istoriji, Robert Mugabe, sin stolara i uzorne hrišćanke, stekao je solidno obrazovanje. Prinuđen da ode u izgon zbog svog antikolonijalnog aktivizma, prvo je studirao na univerzitetima u Južnoj Africi, a potom u Gani, gde je radio i kao profesor. Tada se izdavao za učenika afrikaniste Kvarme Nkrumaha, ali tokom godina antikolonijalnih aktivnosti protiv rasističkog režima Iana Smita (Zimbabve se tada zvao Rodezija) predvodio je maoistički pokret. Proveo je u zatvoru bezmalo čitavu deceniju i izašao iz njega kao beskrupulozan, intrigantan i prepreden političar, koji se nije libio da skrajne (a neretko i likvidira) svoje drugove iz vremena antikolonijalne borbe, poput Džošue Nkomoa, koji se na kraju pobunio protiv njega. Represija koju je Mugabe vršio bila je užasna; osim zemljoposednika, proširila se i na zajednice Šona i Ndebela, koje je praktično istrebio. Između dvadeset i trideset hiljada članova tih zajednica stradalo je u krvavom okršaju.

Prema sporazumima Lancaster House, koji su Zimbabveu doneli nezavisnost, Mugabeova vlada je obećala da će poštovati zemljišne posede oko pet hiljada belih farmera koji su, premda opustošeni kolonijalnom vlašću, tehnički bili uzorni i obezbeđivali posao i velike državne prihode. Međutim, zemlja im je bila oduzeta tokom živopisne „agrarne reforme“ koju je Mugabe sproveo 2000. godine kako bi svojim ortacima i poverenicima podelio uspešne firme. To je bio početak kolapsa nacionalne poljoprivrede koja je u roku od nekoliko godina jednu od najbogatijih zemalja Afrike pretvorila u siromašno i depresivno društvo. Autokrata, uprkos tome, nije prestajao sa svojim mahnitim izgredima niti ih je prikrivao. Angažovao je jednu kinesku firmu da mu nasred imanja od 22 hektara, u Harareu, izgradi palatu nalik versajskoj, sa dvadeset pet soba koje je luksuzno opremio, a u jednom od svojih najčuvenijih govora priznao je da se divi Hitleru i da mu ne smeta kada ga porede s njim. Verovao je da ima sigurnu podršku svoje partije time što dozvoljava njenim liderima da kradu, ali čak je to imalo granicu.

Njegovi problemi s članovima sopstvene stranke počeli su kada je izdejstvovao da ga na mestu predsednika zameni njegova mlada žena, Grejs. To je dovelo do sukoba s desnicom i čovekom koji je rukovodio svim službama, Emersonom Mnangagvom, sadašnjim predsednikom. On je skovao zaveru s vojskom, koja je primorala Roberta Mugabea da dobrovoljno podnese ostavku, a zauzvrat su ga poštedeli krivičnog gonjenja i, povrh svega, nisu mu dirali imetak. S obzirom na to, ima malo nade da će se despotovom smrću stvari u toj nesrećnoj zemlji promeniti. Njegovi saučesnici, kojima su ruke umrljane krvlju isto kao što su bile njemu, i koji su se bogatili usput uništavajući Zimbabve, i dalje su na vlasti, te će se osiromašenje zemlje nastaviti i neminovno i dalje doprinositi migraciji miliona Afrikanaca koji dolaze u Evropu ne bi li tamo pronašli to što njihova domovina nije kadra da im pruži.

Možda je najapsurdnija stvar u vezi s njegovom smrću to što je osoba koja ga je svrgnula s vlasti, Emerson Mnangagva glavom i bradom, „s najvećom tugom“ objavio vest da je preminuo. „Bio je ikona oslobođenja“, izjavio je, „panafrikanista koji je čitav život posvetio emancipaciji i osnaživanju svog naroda. Njegov doprinos istoriji naše nacije i našeg kontinenta nikada neće biti zaboravljen“. Ubrzo nakon toga objavio je da je njegova vlada odlučila da proglasi Roberta Mugabea „narodnim herojem“.

Istorija Afrike jednako je tužna kao što je to bila – a dobrim delom i dalje jeste – istorija Latinske Amerike. Nikada nismo naučili da za demokratiju nisu dovoljne nezavisnost sila moći i politička raznolikost, već je neophodno imati čestite političare, koji poštuju zakone i ne koriste moć da bi se obogatili i osujetili protivnike. Naše Mandele – bilo ih je nekoliko, premda nijedan nije imao globalni uticaj kao Južnoafrikanac – bile su prolazne ptice i nisu uspele da stvore školu. Najgore nije to što postoji ljudski otpad poput Roberta Mugabea već što postoje narodi koji glasaju za njih, biraju ih uvek iznova I, kao u slučaju Mnangagve, proglašavaju ih „narodnim herojima“. Uprkos malobrojnim izuzecima, ni Afrikancima ni Latinoamerikancima, po svoj prilici, nema spasa.

Ovaj tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima. Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET