Pripremna škola u Džordžtaunu, jedna od najstarijih ženskih rimokatoličkih škola u Americi, dugo je slavila svoje osnivačice: odlučni red časnih sestara šampionki u besplatnom obrazovanju za siromašne početkom 19. veka.
Časne sestre koje su osnovale elitnu akademiju u Vašingtonu takođe su vodile „subotnju školu, besplatnu za sve mlade devojke koje žele da uče – uključujući i robinje, u vreme kada javne škole maltene nisu postojale, a podučavanje robova da čitaju bilo je ilegalno“, bilo je navedeno u zvaničnoj istoriji škole koja se nekoliko godina mogla pročitati na školskom sajtu.
Ali kada je nova istoričarka počela da prebira po zapisima i beleškama samostana pre nekoliko godina, nije pronašla nijedan dokaz da su časne sestre zaista podučavale porobljenu decu. Umesto toga je otkrila da su same sestre posedovale najmanje 107 robova, odraslih muškaraca, žena i dece, i da su ih prodavale kako bi otplatile dugove i finansirale širenje škole i izgradnju nove kapele.
„Ne preostaje nam ništa drugo osim da se rešimo porodice crnaca“, napisala je 1821. godine upravnica samostana Agnes Brent, pošto je odobrila prodaju jednog para robova i njihovo dvoje dece. Žena je za samo nekoliko dana trebalo da se porodi.
Pregledam zapise crkava već nekoliko godina i takva usputna okrutnost verskih vođa i dalje me zapanjuje. Ja sam crna novinarka i katolikinja. A ipak sam odrasla ne znajući ništa o časnim sestrama koje su kupovale i prodavale ljudska bića.
Moje izveštavanje o Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu koji je zaradio prodavši više od 200 robova skrenulo je pažnju na odnos univerziteta prema ropstvu. Ali na ropstvu je takođe zasnovan razvoj brojnih savremenih institucija, čak i crkava i verskih organizacija. Istoričari navode da su skoro svi redovi katoličkih časnih sestara osnovani u SAD do kraja dvadesetih godina 19. veka posedovali robove.
Danas se veliki broj katoličkih časnih sestara smatra šampionkama socijalne pravde, a neke razvijaju okvire koji drugim institucijama služe kao uputstva kako da okaju učešće u američkom sistemu ropstva.
Časne sestre i drugi zvaničnici Pripremne škole Džordžtaun organizovali su diskusije i službe. Religiozni Svetog srca, red koji je posedovao oko 150 robova u Luizijani i Misuriju, pronašao je desetine potomaka ljudi koje je nekada posedovao kao robove i pozvao ih na memorijalnu ceremoniju.
„Nije se radilo samo o osvešćivanju prošlosti“, kaže sestra Kerolajn Osijek iz Društva Svetog srca SAD/Kanada. „Razmišljali smo šta da sada uradimo sa tim.“
Neke časne sestre izrazile su nelagodnost povodom odluke da se prošlost otkrije.
Sestra Irma L. Dilard, Afroamerikanka i pripadnica Religioznih Svetog srca, navela je da su neke bele časne sestre oklevale da se bave ovom temom iz straha da ne budu „posmatrane kao rasisti“.
Ona je pohvalila korake koje je njen red preduzeo, ali se nada da će biti učinjeno još toga. Sestra Irma bi volela da istorija držanja robova bude uključena u program škola koje ovaj red vodi, ali je malo onih koje su javno priznale istinu o svom poreklu i korenima. „Izbelili smo našu istoriju.“
Ta istorija je velikim delom isparila iz kolektivne svesti, pa čak i među tri miliona crnih katolika koji čine tek tri odsto svih katolika u SAD.
Katolička crkva je u prvim decenijama američke republike uspostavila uporište na Jugu. Nije bilo neobično da sveštenici i časne sestre odrastaju u porodicama koje drže robove, a brojni crkveni redovi oslanjali su se na robovski rad, navode istoričari. Kada su žene odlazile u samostane, neke od njih sa sobom su vodile i svoje robove. Škole nekih redova su čak naplaćivale školarine u robovima.
Meri Ivens, autorka knjige Uloga časnih sestara u Americi 19. veka, otkrila je da je sedam od prvih osam katoličkih redova osnovanih u SAD posedovalo robove do kraja dvadesetih godina. Džozef Manard nedavno je utvrdio da je i osmi red posedovao robove neko vreme.
Neke časne sestre su se pojavno protivile ropstvu, dok su druge govorile kako ne žele da prodaju ljude koje poseduju, ali dr Manard i drugi istraživači otkrili su da su finansijske potrebe uglavnom rešavale bilo kakvo oklevanje da se trguje ljudima.
„Uprkos mojoj odbojnosti prema posedovanju crnačkih robova, možda ćemo morati da kupimo neke“, napisala je 1822. godine Rouz Filipin koja je osnovala Društvo Svetog srca u SAD. Godina dana kasnije, red je kupio prvog roba. Ubrzo su i drugi samostani učinili isto.
Red časnih sestara iz Kentakija bio je među prvima koji su želeli da se iskupe. Sestre tog reda 2000. godine su sa pripadnicama dva druga reda upriličile molitvu i službu na kojoj su se zvanično izvinile za držanje robova. One su, takođe, 2012. godine na groblju gde je sahranjen veliki broj ljudi koji su držani kao robovi podigle spomenik.
„Njihov doprinos je ignorisan“, kaže sestra Tereza Knabel koja je istraživala istoriju reda i kontaktirala s potomcima. „Morale smo da saznamo ko su oni bili, kako su se zvali, kakve su bile njihove priče i da ih učinimo vidljivima.“
Rozlin Čenijer, Afroamerikanka iz Atlante koja se bavi softverskim razvojem, saznala je da je njene pretke posedovao red Religioznih Svetog srca kada je s njom stupila u kontakt sestra Morin Čikojn koja je istraživala istoriju reda i identifikovala desetine potomaka.
Rozlin je prestala da odlazi u crkvu pre mnogo godina, ali su neki njoj bliski ljudi i dalje vernici. Kada su saznali da su njihove pretke posedovale časne sestre, to ih je iznenadilo, ali nije uzdrmalo njihovu veru, kaže Rozlin.
To ne iznenađuje prečasnog Gregorija Kisolma, crnog sveštenika iz Harlema. On je vodio nebrojeno razgovora o katolicima koji su držali robove, i ti razgovori su, istina, uvek bili bolni, ali je malo crnih ljudi zaista iznenađeno rasizmom u crkvenim redovima. Stariji ljudi još uvek pamte segregaciju u crkvama, kaže Kisolm.
„Čitava stvar otkriva načine na koje nas je religija izneverila na neki način“, kaže on i dodaje da su pokušaji crkve da osvesti prošlost ohrabrujući. „Teško je. Naporno. Ali je dobro. To je način da se naša crkva obnovi i to mora biti. Ona mora biti obnovljena.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
