Da vam neko kaže da je iz glavnog grada države koju gotovo u potpunosti kontrolišu radikalni ekstremisti za 17 dana uspelo da se evakuiše 124.000 civila, da li biste takvu operaciju smatrali uspešnom? A ako se ta operacija dogodi nakon 20 godina rata, više stotina hiljada poginulih vojnika sa obe strane i više desetina milijardi potrošenih dolara, da li bi vam to i dalje izgledalo kao pobeda?

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džo Bajden pred novinare u Beloj kući nije izašao kao čovek koji želi da proglasi pobedu, ali je 24 sata nakon što je i poslednji američki vojnik evakuisan iz Kabula, izgledao vrlo staloženo. Rekao je da želi da preuzme odgovornost za svu prolivenu krv u Avganistanu od trenutka kada je presekao da je 31. avgust poslednji rok da američka vojska napusti tu državu, ali da obično tako bude kada nešto želite da presečete.

„Nije ova evakuacija označila samo kraj vojnih operacija američkih snaga u Avganistanu, već kraj ere velikih vojnih operacija kojima pokušavamo da preuredimo druge države“, rekao je Bajden, kao da ukida pravilo staro par godina, a ne tradiciju američke spoljne politike stariju čak i od njega.

Sjedinjene Države su svojim građanima decenijama svoje vojne i vojno-političke operacije širom sveta objašnjavale kao prost izbor između sebičnog neintervencionizma – sedenja skrštenih ruku dok su nečija ljudska, verska ili politička prava ugrožena – i nesebičnog, altruističkog intervencionizma. Predsednik Bajden i zvanično je poručio da je tome došao kraj

Dok je nabrajao „misiju za misijom, prazne stolice za praznike, izgubljene udove, posttraumatske sindrome i 18 veterana koji svakog dana sebi u Sjedinjenim Državama oduzimaju živote“, Bajden je izgledao kao čovek koji ispunjava svoju misiju, misleći na sina, vojnog veterana, koji je preminuo od tumora na mozgu. Bilo je potrebno da čovek takve životne sudbine uđe u Belu kuću kako bi ispunio ono što je iz kuće od karata često obećavano.

***

U trenutku kada su nacisti napali Francusku u Drugom svetskom ratu, američka vojska bila je po svojoj vrednosti 12. na svetu, zaostajući čak i za Holandijom. Istoričar Stiven Verthajm smatra da je upravo u to vreme, dok su se Hitlerove trupe probijale kroz propusnu francusku odbranu, napravljen plan koji će tek godinama kasnije dobiti radni naslov – „američki vek“.

Istraživački centar Saveta za spoljne odnose tada je pravio proračune kako bi izgledao svet u kom nacisti dominiraju Evropom – jer je takav scenario izgledao prilično realno – i gde je u takvoj raspodeli pozicija Sjedinjenih Država. Ograničavanje na četvrtinu sfere (od Kanade do Latinske Amerike), ili na jednu hemisferu, bilo je previše hermetično u trgovinskom smislu. Zaključak je bio da je potrebno i da je za Ameriku jedino održivo rešenje, ako Hitler bude kontrolisao čitavu kontinentalnu Evropu, da sa Velikom Britanijom „dominira u svim drugim krajevima sveta“. Makar je tako Hanson Balvin, tadašnji novinar Njujork tajmsa i član Saveta za spoljne odnose, sažeo ovu strategiju. Strategiju sa tri problema: imperijalistički duh, saradnja sa Britancima i troškovi globalnog vojnog prisustva na račun građana.

Verthajm piše da je jedan od načina da se ovi problemi prevaziđu bilo osnivanje Ujedinjenih nacija, „koje će dati legitimitet raspoređivanju vojnih snaga na određenoj teritoriji od američkog interesa i koje neće blokirati jednostranu vojnu akciju SAD“.

Amerika je od kraja Drugog svetskog rata, iako se do njegovog kraja priča o toj strategiji promenila pa je „između međunarodnog izolacionizma i internacionalizma izabrano ovo drugo“, dobila ulogu koju je i želela, iako nacisti nisu dugoročno zagospodarili čitavom Evropom. Ulogu „svetskog policajca“.

U tom trenutku, nakon napretka od 11 pozicija, do vrha liste najmoćnijih vojnih sila na svetu, SAD su građanima decenijama svoje vojne i vojno-političke operacije širom sveta objašnjavale kao prost izbor između sebičnog neintervencionizma – sedenja skrštenih ruku dok su nečija ljudska, verska ili politička prava ugrožena – i nesebičnog, altruističkog intervencionizma.

Kroz decenije Hladnog, a zatim i „večnog“ rata koji ga je smenio, Sjedinjene Države su učestvovale u 18 različitih velikih vojnih sukoba, od Bliskog istoka, preko Afrike, do Balkana. Koliko god konteksti bili različiti, motivi su bili slični – preuređivanje države u kojoj se inicira ili uključuje u vojni sukob, a pre svega preuređenje vlasti.

I opravdanja za takve vojne operacije su bila slična – nešto što se tridesetih godina u Americi nazivalo „mišićavim liberalizmom“ kom je zadatak da se „bori protiv zla“.

Drugi važan faktor bio je strah. Tokom Hladnog rata govorilo se o opasnosti od Sovjeta, tokom „večnog rata“ o opasnosti od terorizma.

Konzervativniji politički teoretičari i novinari poput Breta Stivensa, kolumniste Njujork tajmsa, objašnjavali su ulogu svetskog policajca nedostatkom alternative.

„Ako je prva alternativa u zgradi Ujedinjenih nacija, onda bi trebalo da se podsetimo kakav je bio njihov učinak recimo u Ruandi, ali i na brojnim drugim mestima. Ako je druga alternativa podela sveta na interesne sfere, postoji li ikakva garancija da Rusija jednog dana neće odlučiti da pređe granice svoje sfere? I na kraju, ako je rešenje ‘pustiti svet na miru’, da li zaista verujete da će u miru i ostati?“, napisao je Stivens, opominjući da je istorija pokazala da svako povlačenje svetskog policajca dovodi do jačanja „svetskih hajduka i zlikovaca“.

Ipak, kako su godine prolazile, Amerikanci poslovično ponosni na svoju vojsku, u koju su prema anketama uvek imali najviše poverenja od svih sfera delovanja vlasti, počeli su da gube interesovanje za velike vojne operacije. Upravo su ankete pokazale da je tri četvrtine ispitanih Amerikanaca bilo za to da se fokus sa spoljne politike prebaci na unutrašnja pitanja.

Tri četvrtine ispitanih Amerikanaca danas je za to da se fokus sa spoljne politike prebaci na unutrašnja pitanja

Korejski ratovi su prošli, Vijetnamski je postao simbol ali je i od njegovog kraja prošlo 45 godina, Zalivski rat je slavodobitno završen, na Balkanu su američki saveznici pobedili u svojim ratovima, u Latinskoj Americi do ratova najčešće nije moralo ni da dođe, već su režimi menjani uz par dana protesta i dovoljno pezosa ili dolara na računu menadžera projekta „preuređenja države“.

Irak i Avganistan su, bar zasad, strategiji svetskog policajca došli glave.

Po planu, rat u Iraku je trebalo da traje devet meseci, uz oko 480 položenih američkih života, sa osnovnim ciljem da se u „paukovu mrežu“ uhvati Sadam Husein. Umesto toga, Amerikanci su u Iraku za osam godina rata izgubili četiri hiljade ljudi, pokušavajući da kreiraju nekakav model arapske demokratije.

Avganistan je trajao više nego duplo duže, uz mnogo više žrtava i istu promašenu temu.

Tako je strategija „preuređenja“ doterana do ivice, a Bajden ju je evakuacijom iz Kabula i staloženom pričom o „kraju jedne ere“ i zvanično gurnuo u provaliju.

Sada se postavlja pitanje postoji li nekakav plan poput onog koji je napravio Savet za spoljne odnose dok su nacisti osvajali Francusku.

„Građani se osećaju kao Zlatokosa u kućici tri medveda“, slikovito je opisao Bret Stivens. „Kaša koja je predstavljala navodnu agendu slobode i demokratiju od Karačija do Kazablanke, a koju je na sto postavio Džordž Buš mlađi, bila je prevruća. Obamina kaša teške retorike o prekretnicama i resetovanju i istovremeno slabo delovanje i duboka ambivalencija, bila je prehladna. Amerikancima je potrebna sredina – tačna spoljna politika, ni previše ambiciozna ni previše smirena. Tako je u bajkama.“ N