HAŠK – Srpski mač (reprezentacija Kraljevine Srbije) 8:0
1911. godina
U vreme dok fudbal još nije bio sastavni deo politike, kad je počelo prvo masovnije osnivanje klubova i dok su momci po srpskim poljanama još uvek učili pravila loptanja, u proleće 1911. godine članovi kluba Srpski mač zakazali su utakmicu protiv HAŠK-a u Zagrebu. Bila je to prva međunarodna utakmica jedne ekipe iz Srbije. I to protiv tima iz Austrougarske, u predvečerje Prvog svetskog rata. Upravi kluba se nije svidela ideja da se odigra ova utakmica, ali su igrači na svoju ruku otputovali u Zagreb i odigrali dve utakmice kao reprezentacija Kraljevine Srbije.
U prvoj utakmici, 19. maja 1911, reprezentacija Srbije izgubila je 8:0. Sutradan je izgubila 6:0. Novine u Zagrebu su izveštavale o trudu srpskih fudbalera koji su pokazali hrabrost da se suprotstave boljem protivniku, za razliku od izveštaja u Srbiji, koji su govorili o sramotnom porazu.
Uprava Srpskog mača je izbacila iz kluba sve igrače, koji su potom 1. septembra osnovali čuveni BSK. Ova utakmica je za istoriju fudbala bitna tek kao prva međunarodna (doduše nezvanična) utakmica naše reprezentacije, ali je simbolično otvorila jedno istorijsko poglavlje sukoba – protiv onih s one strane Dunava i Drine.
Jugoslavija – Brazil 2:1
1930. godina
Priča o Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine stajala je u zapećku fudbalskih sećanja sve do pojavljivanja filma Montevideo, bog te video. Na ovom prvenstvu prvi put se pojavila reprezentacija Jugoslavije, pošto je država godinu dana ranije dobila to ime. Ali to nije bila reprezentacija Jugoslavije. Igrači iz Hrvatske nisu učestvovali, pošto je Savez premešten iz Zagreba u Beograd i promenio je ime iz „nogometnog“ u – „fudbalski“.
Ićaćosi, kako su u Urugvaju zvali naše fudbalere zbog njihovih prezimena, u Montevideo su putovali 18 dana brodom. Iscrpljeni i bez pravih priprema, izašli su na utakmicu protiv Brazila i pobedili 2:1, što je i u to vreme bila prava senzacija. Posle su stigli i do polufinala. Ta utakmica, koja nam je otvorila put ulaska među četiri najbolje ekipe na svetu, fudbalski je važna zbog najvećeg istorijskog uspeha. Ali je pokazala i da će ideju jugoslovenstva na svojim leđima nositi Srbi, kao i da će na ovim prostorima uvek biti važnije da li je fudbal bolja igra od nogometa.
Jugoslavija – SSSR 5:5, 3:1
1952. godina
Olimpijske igre u Helsinkiju 1952. došle su u vreme najhladnijeg rata i Titovog istorijskog „ne“ Staljinu. U to vreme fudbal je već uveliko postao više od igre, a svaki okršaj protiv Staljinovog SSSR-a za fudbalere u plavim majicama je značio rat u ime najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Žreb je hteo da fudbaleri SFRJ posle pobede nad Indijom od 10:1 igraju baš protiv SSSR-a. Tu utakmicu je i Rojters nazvao utakmicom veka.
Selektor je bio Aleksandar Tirnanić Tirke, predratni fudbalski šmeker, a ekipu su činili velikani jugoslovenskog fudbala – Beara, Boškov, Zlatko Čajkovski, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec… I vodili su s fantastičnih 5:1, ali su Sovjeti uspeli da izjednače. Prema tadašnjim pravilima, posle nerešenog rezultata igrao se novi meč, u kojem su naši pobedili sa 3:1. Na kraju smo osvojili olimpijsko srebro. Usledio je telegram podrške fudbalerima i 500 dolara nagrade za svakog igrača. Bilo je to vreme kada je čovek sa sto dolara bio „ozbiljan bogataš“, kako je govorio Stjepan Bobek.
Real Madrid – Partizan 2:1
1966. godina
Partizanovo finale Kupa šampiona je sve do Zvezdinog Barija bilo najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala. Čuvena generacija Partizanovih beba čistila je pred sobom evropske velikane. Šoškić, Vasović, Jusufi, Galić i ostali su u polufinalu izbacili čak i veliki Mančester junajted. Finale iz 1966. godine s Realom ostaće upamćeno kao velika propuštena šansa, pošto su crno-beli vodili 1:0, ali i kao utakmica koja je od Srba načinila „gastarbajterski narod“. Gotovo svaki igrač koji je vredeo u toj generaciji je već pre finala imao potpisan ugovor s nekim stranim klubom.
Taj prvi masovni odlazak naših fudbalera u inostranstvo bio je simboličan, jer su te godine jugoslovenske granice propustile veliki broj radnika koji su u narednih petnaestak godina preplavili nemačke fabrike, a kasnije i fabrike drugih zapadnoevropskih zemalja. Od te utakmice srpska dijaspora počela je da se transformiše od političke emigracije u „šljakersku“.
Jugoslavija – Engleska 1:0
1968. godina
Jugoslavija se plasirala u polufinale prvenstva Evrope posle pobede u kvalifikacijama nad Francuskom od 5:1. Igralo se u Italiji. Rival tog 5. juna bila je Engleska. Zvanični prvak sveta s Benksom, Bobijem Murom, Bobijem Čarltonom… Držali smo igru bez golova skoro do kraja utakmice, a onda je usledio jedan od najsvetlijih poteza u istoriji jugoslovenskog fudbala. Dragan Džajić je u 87. minutu prihvatio dugačku loptu koja je preletela Bobija Mura i levicom je zabio pod prečku.
Džajić je posle govorio da nije bio svestan značaja ovog gola dok nije video izveštaje, ali nije bio ni svestan koliku je uslugu učinio Josipu Brozu Titu. Jer baš tih dana u Beogradu su se odvijale čuvene studentske demonstracije kada je omladina ustala protiv crvene buržoazije i „Markuzeom udarala na policijske pendreke“. Ali uz čuvenu Titovu rečenicu „Studenti su u pravu“, Džajin gol je pažnju javnosti s revolucionarnih aktivnosti omladine preusmerio na fudbal.
Crvena zvezda – Vest Bromvič Albion 1:0
1979. godina
Zvezdina generacija s Blekijem Bogićevićem i Duletom Savićem 1979. godine je sprovela crveno-bele u finale Kupa UEFA i predstavila Zvezdu kao veliki evropski klub, što je pozicija koju će generacija iz 1991. samo cementirati. Čuveni su golovi Duleta Savićaprotiv Arsenala u trećem kolu i protiv Vest Bromvič Albiona u četvrtfinalu. Ali to je bilo i vreme kada se na našim stadionima rađa pravo navijanje.
Prva utakmica protiv Vest Bromvič Albiona ostala je u pamćenju po golu Duleta Savića iz slobodnog udarca i fotografiji Duleta s raširenim rukama dok iznad njega leti svetleća raketa. To je, simbolično, početak navijanja koje će otići u krajnost i učiniti Srbe prepoznatljivim u celoj Evropi – do te mere da nas danas nazivaju najnepoželjnijim gostujućim navijačima.
Dinamo – Crvena zvezda
1990. godina
Najpoznatija utakmica u istoriji jugoslovenske fudbalske lige je ona koja nikad nije odigrana. Susret 13. maja 1990. na Maksimiru se umesto fudbalskog okršaja pretvorio u rat srpskih i hrvatskih navijača. Slike s Maksimira poslale su u istoriju ideju jugoslovenstva. Ova utakmica je bila jedna od prekretnica, u kojoj je Milošević ukrao srpski nacionalizam. Slavu i hrabrost Delija na Maksimiru okupio je Željko Ražnatović Arkan, koji je poslat na tribine kako bi umirio navijače.
Za Maksimir 1990. je već toliko puta rečeno da je bio početak rata, a ušao je i na Si-En-Enovu listu od pet utakmica koje su promenile svet. Britanski glumac i novinar Deni Dajer, koji se proslavio serijalom o navijačima „Futbol fektori“, jednu emisiju je posvetio Balkanu. Kako je rekao, želeo je da poseti jedino mesto na svetu gde su navijači ratovali. Bukvalno.
Crvena zvezda – Olimpik 0:0
1991. godina
Posle penala Darka Pančeva, kojim je Zvezda osvojila Kup šampiona, čuveni komentator Milojko Pantić je uzvikivao da je to najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala. Ali to nije bio jugoslovenski uspeh. Desetine hiljada navijača tada je po prvi put na svetskoj sceni predstavilo da onaj ko dolazi iz Beograda nije Jugosloven nego – Srbin. Velika zastava sa četiri ocila vijorila se na tribini stadiona Sveti Nikola u Bariju. A to su pokazale i slike slavlja uz šajkaču i tri prsta, čemu nije odoleo čak ni Robert Prosinečki.
U fudbalskom smislu, ovaj uspeh je srpskom fudbalu dao višu dimenziju jer je Srbija uz Rumuniju postala jedina zemlja koja se nekad klela u petokraku, a da ima šampiona Evrope. U političkom smislu, dao je veliki zamajac srpskom nacionalizmu. I zdravom i nezdravom.
SR Jugoslavija – Hrvatska 0:0, 2:2
1999. godina
Sudbina je htela da samo četiri godine posle završetka rata tadašnja SR Jugoslavija u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo bude u grupi s Hrvatskom. Prva utakmica, igrana na Marakani neposredno posle kraja NATO bombardovanja, najavila je kraj režima Slobodana Miloševića. Pozorišna atmosfera tokom većeg dela meča bila je posledica činjenice da su SPS i JUL podelili većinu karata „svojim ljudima“. Ali i pored toga, s tribina se u jednom trenutku moglo čuti „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane….“ Onda je, gle čuda, nestala struja. Ta utakmica je završena, kako bi to rekli predstavnici stare škole sportskog novinarstva – „s miroljubivih 0:0“.
Druga utakmica u Zagrebu odlučivala je ko će se plasirati na EP. U mnogo ratobornijoj atmosferi, koju su stvorili hrvatski navijači na Maksimiru, bilo je – 2:2. Ali fudbaleri su otišli na prvenstvo, a „nogometaši ostali doma“. Na prostorima gde je sport, kao i rat, produžena ruka politike, ova utakmica je bila poslednja srpsko-hrvatska borba ratova devedesetih. I dok je Srbija u političkom ratu bez pobednika izašla kao gubitnik, u ovom nerešenom fudbalskom ratu je bila pobednik.
Crvena zvezda – Partizan
2000. godina
Prvi derbi posle „bager revolucije“ usledio je 14. oktobra, samo devet dana nakon velikih narodnih demonstracija i osvajanja slobode. Navijači oba kluba bili su u prvim demonstrantskim redovima rušeći vlast. Nove vlasti su smatrale da u oslobođenoj Srbiji nije potrebna policija na derbiju koji je trebalo da bude festival slobode. Ali derbi se pretvorio u festival premlaćivanja Partizanovih navijača i igrača od strane daleko brojnijih navijača Zvezde, zbog čega utakmica nije ni odigrana. Derbi, koji nam je pokazao da priča s demokratijom neće ići tako lako kao što smo se nadali, ponovo je odigran tek na proleće sledeće godine.
Tagovi
