Večiti derbi u svojoj 164. epizodi nije, poput mnogih prethodnih, bio prikaz najslabijeg fudbalskog ritma na Starom kontinentu. Nije bilo ni dima, s ozbirom na to da su tribine bile prazne, pa ni dugih prekida. Nekoliko „mrtvih“ šansi, nekoliko odličnih akcija, više od nekoliko grubih faulova, malo koškanja, mnogo prigovaranja i jedan gol.
Postigao je Mirko Ivanić u 58. minutu, sačekavši centaršut Kange iz kornera na petercu, paralelno sa prvom stativom. Igrači Partizana su se sudarili pred njim, ostao je sam u vazduhu i loptu od zemlju poslao u malu mrežicu gola Partizana.
Sve što se dogodilo pre i posle toga, bilo je najbolje što srpski fudbal u ovom trenutku može. A trenutak je specifičan…
Nakon nekoliko minuta dosadnog dodavanja u nedogled, sa obe strane terena, Partizan je hrabrije krenuo ka južnoj strani Zvezdinog stadiona – Stojković kada god može bira da njegov tim napada ka severnoj tribini u drugom poluvremenu – i delovao je fokusiranije.
Možda citiranje Stiva Džobsa nije uobičajeno u izveštajima sa srpskih fudbalskih terena, ali Partizan je potvrdio ono što je Džobs govorio: „Nije fokus činjenica da želiš jednu stvar, nego da si sve druge isključio u želji da jednu ostvariš“. Crno-beli su bili spremni da se u svakoj situaciji kada oduzmu loptu rivalu, direktno sjure ka golu Milana Borjana.
Zvezdina zadnja linija je bila vrlo nesigurna, uz mnoštvo loših pasova, a Rodić je prednjačio u faulovima, kojih je Zvezda za prvo poluvreme napravila samo 10. Samo, s obzirom na to kakav je bio intenzitet startova.
Partizan nije uspeo da iskoristi direktniju igru, a Zvezda se probudila nakon jedne burne reakcije Dejana Stankovića, koji je svesno ušao u teren, kako bi se raspravljao sa sudijama, primenjujući staru italijansku foru, za podizanje ekipe. Zvezda je zaista u narednih 7,8 minuta odigrala veoma dobro, a kada god su Mirko Ivanić i Aleksandar Katai uspevali da se okrenu ka golu Partizana, usledili su problemi.
Ipak, taj period igre se završio prečkom Holendera, koji je umalo kaznio filozofiranje Veljka Nikolića u izglednoj prilici nekoliko minuta ranije.
Na poluvremenu se pokazao potpuni besmisao „bonusa“ u srpskom fudbalu jer su teren napustili i Nikolić i Petrović i Jović, a na njihovo mesto su ušli iskusniji igrači. Čini se da je to bio preloman trenutak.
Ulaskom Falćinelija i Kange, Zvezda je napravila promenu u formaciji, Ben se povukao na bok, Falćineli ušao na njegovo mesto i kako je to radio i u evropskim utakmicama, uspeo da dobrom distribucijom lopte, lakše prenese težište na polovinu Partizana. Nije Zvezda napadala u talasima, ni dominirala terenom, ali je kontrolom lopte, odvojila od iste sve kreativce crno-belih.
Gol je usledio posle prekida, a Ivanić koji je retko bio aktivan na prvoj stativi tokom izvođenja ofanzivnih prekida, našao se upravo tu, iznenadio odbranu Partizana i doneo prednost svom timu.
Ako je u prvom poluvremenu bilo malo faulova za standarde srpskog fudbala, nakon gola ih je bilo tačno po standardu. Više su ih pravili fudbaleri Partizana koji nisu uspevali da imaju loptu u posedu dovoljno dugo da bi napravili nešto konkretnije, a na svojoj polovini su često obarali protivničke igrače, u želji da dođu do lopte.
Čini se da je Novak Simović, glavni sudija meča, pustio nešto oštriju igru, ali potpuno van kriterijuma. Sanogo je morao da dobije žuti karton već u prvom poluvremenu, Suma koji je na njega namerno naleteo je takođe mogao da požuti, ali nisu samo te dve odluke izazivale reakcije sa klupa. Opravdane.
Od 164. Večitog derbija dobili smo očigledno nadmudrivanje trenera, u kom je ovoga puta pobedio Dejan Stanković, čiji je tim delovao potpuno pripremljeno za sve promene koje će na terenu izazvati, dok Stanojevićev tim nije uspeo da se prilagodi.
Ako postoji karma ili viša sila, onda je i ona umešala prste u to da pobedu Zvezdi donese njen najbolji i tako dugo potcenjivani igrač.
Bodovna razlika se posle ove utakmice meri brojem 12, ali je pitanje da li bi i pobeda Partizana u ovoj utakmici nešto promenila.
Tagovi
