„Više od deset godina radim kao psihoterapeut i idem na svoju psihoterapiju. Nikada ni sa kim nisam razgovarala o svojoj ratnoj traumi“
Dvadeset prvog aprila 1992. godine probudila sam se u Novom Sadu i počeo je moj novi, izbeglički život.
Nisam bila svesna šta se dešava i niko mi to nije objasnio, verovatno jer ni moja majka nije sasvim mogla da prihvati šta se događa. Sa 39 godina našla se u novom gradu, sa dvoje dece i mužem koji je ostao na ratištu.
Do poslednjeg dana našeg odlaska iz Sarajeva slušala sam rečenicu „Ovo će brzo proći, neće biti rata“. Kada smo došli u Novi Sad, čula sam „Ovo će se brzo završiti i vratićemo se kući“. Kad je već postalo jasno da će rat trajati, neretko sam slušala izjave poput: „Dobro je da smo sačuvali živu glavu, treba da budemo zahvalni, ovo je prilika za nas da počnemo novi život u sredini u kojoj smo prihvaćeni.“
Ne sećam se koliko je tačno vremena prošlo nakon što je moj otac došao iz Sarajeva, usled povrede na ratištu koja ga je vratila porodici. Malo čega se sećam iz tog perioda, a retko kada sam želela da pitam i više saznam.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
