Zlostavljači imaju “grešku u tkanju” ličnosti koja se ne vidi golim okom: Vesna Brzev za Nedeljnik govori o profilu napasnika, kroz kakve traume prolaze žrtve i drugim pitanjima koje je otvorio “slučaj Mike Aleksića”

Pitanja poput "zašto su žrtve ćutale" i "kako roditelji nisu ništa primetili" pokazuju da u našem društvu i dalje vlada princip "okrivi žrtvu", a ne zlostavljača. O svemu tome za Nedeljnik je govorila Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar, specijalista medicinske psihologije i višedecenijski spoljni saradnik Incest trauma centra u Beogradu, sa gotovo trideset godina iskustva u radu sa žrtvama silovanja i zlostavljanja

1
screenshot/n1

Zašto su žrtve ćutale dosad, ima li njihove odgovornosti, da li dete i neko ko je maloletan može biti “kriv” kad mu se dešava nešto tako strašno kao zlostavljanje, kako roditelji nisu ništa primetili i da li su i oni krivi, samo su neka od pitanja koja su se pojavila pošto je više devojaka prijavilo Miroslava Aleksića zbog silovanja.

Sva ova pitanja pokazuju da u našem društvu i dalje vlada princip „okrivi žrtvu“, a ne zlostavljača. I tu je već pola odgovora. Zato o tome treba da pričamo, a o svim ovim pitanjima i problemima za Nedeljnik je govorila Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar, specijalista medicinske psihologije i višedecenijski spoljni saradnik Incest trauma centra u Beogradu, sa gotovo trideset godina iskustva u radu sa žrtvama silovanja i zlostavljanja.

Kako je moguće da se dogodi jedan ovakav slučaj silovanja i zlostavljanja devojčica i devojaka, da traje toliko dugo i da se ne otkrije sve dosad?

Možda bi bilo ispravnije da se kaže da se slučajevi seksualnog zlostavljanja otkrivaju kasnije, nekada vrlo kasno, a nažalost nekada nikada ne budu obelodanjeni. Problem je u tome što se cela mreža koju zlostavljač plete oko žrtve sastoji i iz tih nevidljivih niti koje žrtvi uskraćuju mogućnost i pravo da progovori. Tu su brojne pretnje, a pre svega način na koji sve počinje i teče.

Čuveni pedagog, sada osumnjičen za silovanje i nedozvoljene polne radnje, nekima je bio i više od učitelja glume, kao član porodice, autoritet, roditeljska figura. Kakav je profil zlostavljača?

Ne mogu i ne želim da govorim o profilu gospodina Aleksića jer ga ne poznajem. Mogu i hoću da govorim o gotovo tipičnom profilu zlostavljača. Zlostavljači su najčešće osobe muškog pola. Nema posebnih karakteristika zlostavljača u odnosu na uzrast, poreklo, vaspitanja, veru ili obrazovanje. Školska sprema nije preduslov za zlostavljanje niti zaštita od njega, ne postoji profesija “imuna” na zlostavljanje, nema karakterističnih nacionalnih niti verskih obeležja kojima bi zlostavljače bilo lakše otkriti. Mogu, dakle, da se nađu među svim kategorijama stanovništva. Sem izrazito agresivnih i po tome prepoznatljivih, zlostavljači su najčešće “nevidljivi” za okolinu i zbog toga može da se govori o “nevidljivom zlostavljanju”.

Nema roditelja koji ne reaguje kada se otkrije zlostavljanje, a to govori ne o nepodobnosti roditelja, zanemarivanju, slepim mrljama, nego o veštini manipulatora

Zlostavljači gotovo uvek poriču zlostavljanje. Čak i kada su suočeni sa svedočenjem žrtve, nalaze brojne lične dokaze kojima to osporavaju. U kontaktu sa žrtvom su gotovo beskrupulozni. Ostavljaju utisak osobe koja kao da je “imala pravo” da čini takve stvari. Sebe ne doživljavaju kao zlostavljače.

Zlostavljač ima, u odnosu na dete ili mladu osobu, doživljaj prava nad njim. Nekada se radi o osobi koja je po srodničkoj liniji bliska detetu, ili o osobi koja nije srodnik ali je zlostavljač najčešće blizak žrtvi i uživa njeno poverenje kao i poverenje žrtvine porodice. Vrlo često predstavlja autoritet za žrtvu. Bliskost sa žrtvom, dostupnost žrtve i zloupotreba poverenja pa i ljubavi je osnova za započinjanje zlostavljanja. To zlostavljaču daje i osećanje moći koji onda koristi kao osnovu za zlostavljanje.

Zlostavljač ne razume i ne prihvata fizičke i emocionalne potrebe žrtve. Nikakav signal koji dolazi od žrtve vezan za stepen trpljenja i užas u kome se nalazi, ne nalazi odgovor kod zlostavljača. Zlostavljači pokušavaju da žrtvu izoluju od okoline, da zlostavljanje predstave kao privilegiju i zajedničku tajnu i neretko pribegavaju okrutnim pretnjama u koje žrtva dugo veruje. Insistiraju na zataškavanju zlostavljanja. Pretnje se najčešće odnose na gubitak osobe za koju je žrtva najviše vezana u situaciji da otkrije “tajnu”. Suštinski, pribegavaju ucenama ukoliko žrtva odluči da obelodani zlostavljanje.

Sve ovo uslovljava da se zlostavljanje odvija neverovatno dugo. Pritom su zlostavljači skloni da zlostavljanje ponove i sa nekom drugom žrtvom, posebno ako su im žrtve, na opisan način, dostupne. Među zlostavljačima je najmanji broj duševno obolelih osoba i kod njih se retko registruju znaci duševnog oboljenja koja se sreću u psihijatrijskim dijagnostičkim kriterijumima. Stoga je pripisivanje zlostavljanja duševno obolelim osobama vrsta stigmatizovanja koja je nedopustiva. Ono što je karakteristično za zlostavljače je poremećaj na nivou organizacije ličnosti. Rečeno običnim jezikom, zlostavljači imaju “grešku u tkanju” ličnosti koja se ne vidi golim okom. Upravo u tome i jeste problem jer ih je teško unapred detektovati i samim tim prevenirati zlostavljanje.

Čujemo komentare da je neko “sa 16, 17 svesna osoba” i da je nemoguće da mu se dogodi seksualno zlostavljanje i da se ono ponavlja a da se o tome ćuti i trpi. Zašto žrtva, dete ili maloletna osoba, ne može biti kriva?

Žrtva ne može ni u kom slučaju da bude kriva. Niti žrtve daju povoda, niti dobrovoljno pristaju na ovakvu vrstu odnosa. Znam da oni koji su na strani zlostavljača, a takvih uvek ima, kažu da je ovo dobrovoljni čin. Nije, jer je zlostavljana osoba uvek u mreži zlostavljača, brižljivo isplaniranoj, godinama smišljanoj. Tačno je da žrtva trpi, prag tolerancije se pomera u meri da je takvim osobama lakše da “otcepe” realnost i gotovo poveruju u to da je ovo normalno. Pa zlostavljač je neko kome svi veruju, svi ga poštuju, osoba od ugleda kojoj se predaju deca na čuvanje i vaspitanje. To je fini gospodin iz susedstva, sjajan prijatelj roditelja, očev kolega, instruktor ko zna čega što na ovom svetu postoji.

Nije samo veliki grad “privilegovan” kada je zlostavljanje u pitanju. U manjim sredinama zlostavljanje takođe postoji, i to ne u baš zanemarljivom broju. Zamislite sada kada se podigla prašina zbog situacije zlostavljanja koje je otkriveno u velikom gradu, kolika bi se tek prašina podigla u manjem mestu. Žrtva se plaši osude, odbacivanja, odstranjivanja iz društva, straha da će roditelji drugarica zabraniti svojim ćerkama da se sa njom druže, ima osećaj uprljanosti i gađenja prema sebi, straha da neće moći da nađe partnera koji će moći da razume ovu situaciju. Osećaj da nešto nije u redu postoji kod ovih devojaka, ali nije dovoljan da ih pokrene ne iz stanja obamrlosti i utrnulosti, nego psihološke smrti. Zaista smrti!

Žrtva se plaši osude, odbacivanja, odstranjivanja iz društva, straha da će roditelji drugarica zabraniti svojim ćerkama da se sa njom druže, ima osećaj uprljanosti i gađenja prema sebi, straha da neće moći da nađe partnera koji će moći da razume ovu situaciju. Osećaj da nešto nije u redu postoji kod ovih devojaka, ali nije dovoljan da ih pokrene ne iz stanja obamrlosti i utrnulosti, nego psihološke smrti

Kako odnos koji se gradi sa decom utiče na to da ona budu izmanipulisana i zloupotrebljena, kao i njihovi roditelji, i kako zlostavljači uspevaju sve da prevare? Da li imaju pomagače?

Zlostavljač radi uglavnom sam. Iz iskustva znam da se, najčešće majke, prozivaju odgovornima jer su “ćutale” o zlostavljanju. Podaci kojima raspolaže Incest trauma centar govore o tome da zlostavljanje prijavljuje više od 90% majki, kada o tome saznaju. Ne zaboravimo na perfidnost, prepredenost i manipulativnost zlostavljača. Dakle, jedna od predrasuda koje prate zlostavljanje je prećutno saučesništvo majki. Moramo da razumemo, da se kroz predrasude zlostavljač gotovo oslobađa krivice. Krivac je uvek negde spolja, eto recimo majka. Zaista, ne postoje reči kojima može da se opiše užas roditelja, majki, kada saznaju za zlostavljanje. Od osećanja krivice, do besa, ogorčenosti, depresivnosti, želje da uteše dete, do potrebe za osvetom. Sva ta osećanja su normalna. Zar to ne bi bila i osećanja onih koji i sada glasno i neopravdano standardno prozivaju žrtvu, kada bi se to dogodilo nekome njemu bliskom? To što ne znaju prirodu zlostavljanja, psihologiju zlostavljača i žrtve im nikako ne daje za pravo da osuđuju. Na protiv, postaju saučesnici u jednom tako nehumanom i zastrašujućem činu.

Da li rade planski, po određenoj matrici?

Matrica zlostavljanja je gotovo uvek prisutna. Za “ulogu” žrtve, zlostavljač priprema teren vrlo strpljivo. Potencijalna žrtva se favorizuje u odnosu na druge osobe iz okruženja. Poklanja joj se posebna pažnja, često se i “potkupljuje” verbalno, poklonima ili posebnim statusom u odnosu na vršnjačku grupu. To kod žrtve stvara utisak odabrane, najbolje, prve među jednakima. Ko od nas ne podleže laskavom statusu “biti bolji od drugih”, posebno kada smo bili na mlađem uzrastu?

Počinilac planira akciju, to nikada nije akcija na mah. Dugotrajna priprema i biranje sledeće, uvek ima i sledeće, žrtve uslovljava da ga je teško otkriti. Čak i kada se zlostavljanje dešava naočigled porodice žrtve, ili pak vršnjačke okoline, vešto prikrivanje, mimikrija, onemogućavaju istinu. Ne zaboravimo da su deci važni autoriteti, posebno onda kada su najveći autoriteti, roditelji, saglasni sa detetovim izborom. Strogost je nešto što se od autoriteta, viđeno očima deteta, negde i očekuje. Ali kakva strogost? Strogost koja se odnosi na pridržavanje pravila, rad, red i disciplinu. To je u redu. Međutim, seksualno zlostavljanje, nažalost, često podrazumeva i sve druge vidove zlostavljanja. Ono je pre svega seksualno, potom fizičko, emocionalno, psihičko, dakle ne postoji nijedna životna sfera koja nije pogođena seksualnim zlostavljanjem. Često je prisutno vređanje, podrivanje samopoštovanja i dostojanstva žrtve. Količina uvreda, način na koji se žrtva obezvređuje, potire kao ljudsko biće, nemerljiva je. Od izabrane osobe postaje osoba koja se vuče po najtamnijim stranama svog života.

Jedina imovina koju mlada osoba ima je dostojanstvo i samopoštovanje. Sve ostalo je imovina roditelja, od patika do hrane. Ako joj se to oduzme, ne ostaje joj ništa. A to je, dozvolićete, idealna podloga za zlostavljanje. Obespravljeni, obezglavljeni, depresivni, bez snage, uplašeni, zastrašeni, ucenjeni mogu da ostanu u situaciji nasilništva vrlo dugo. Čitamo i znamo koliko dugo i odrasle žene trpe nasilje, vrlo često na osnovama ovakve vrste psihološke obezvređenosti. Šta očekujemo od mlade osobe, posebno u najranjivijem periodu odrastanja, pubertetu i adolescenciji? Oseća se prljavo, kužno, bez prava glasa, posramljeno, postiđeno pred roditeljima i vršnjacima, grešno, različito… Seksualnost se budi u periodu puberteta i adolescencije i često možemo da čujemo kako je žrtva “sama tražila” to što je snašlo. Kakva je to greška i kako se tako ogrešujemo o svaku osobu, žensku ili mušku, za koju mislimo da je zlostavljanje tražila! Time zapravo oslobađamo krivice onog ko je kriv. Zar ne postoji izreka u našem narodu “Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečoveštvom”?

Cela mreža koju zlostavljač plete oko žrtve sastoji se i iz nevidljivih niti koje žrtvi uskraćuju mogućnost i pravo da progovori. Tu su brojne pretnje, a pre svega način na koji sve počinje i teče

Čovek zbog kojeg danas pričamo je poznata ličnost a mnoga deca koja su išla kod njega u školu glume su talentovana deca iz dobrih porodica. Šta vam govori vaša praksa – ko sve može da bude žrtva, a ko su zlostavljači?

Zlostavljanje može da se dogodi, nažalost, onim devojčicama i dečacima, devojkama i mladićima koji imaju silnu, bezrezervnu veru, poštovanje i ljubav prema osobi koja slovi za nekoga ko je tu zbog dece, a ne zbog sebe, ko se predstavlja kao vrhunski autoritet u određenoj oblasti, ima uspeha, status u društvu, poštovanje roditelja koji predaju dete u njegove ruke. Predrasuda je da su zanemarena deca, deca razvedenih roditelja, ili deca sa jednim roditeljem podložnija zlostavljanju. Zabluda koja košta one koji postaju žrtve.

Mnogo je osećaja krivice, stida, odgovornosti… Roditeljima je teško. Kako se dogodi da ništa ne primete, neke promene u ponašanju kod deteta i da ono uspešno toliko dugo krije zlostavljanje?

Dok se zlostavljanje dešava, žrtva je u strahu. Roditelji mogu da primete neke promene u ponašanju svog deteta ali, pošto je to specifičan uzrast, često te promene tumače kao posledicu odrastanja. Kao što zlostavljana osoba ne može sebi da dozvoli da vidi šta se dešava da se ne bi potpuno urušila, tako i roditelj nema načina da vidi. Nema roditelja koji ne reaguje kada se otkrije zlostavljanje, a to govori ne o nepodobnosti roditelja, zanemarivanju, slepim mrljama, nego o veštini manipulatora. Ceo spektar negativnih osećanja prati saznanje da je vaše dete bilo žrtva zlostavljanja. Stigma, osuda okoline, sopstvena krivica, stid pred detetom, ali najveći broj roditelja skupi snagu da ohrabri svoje dete.

Kakva je trauma i posledice koje žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja prolaze i kako se iz toga izlazi i oporavlja?

Da bih podvukla težinu ovog čina, navodim da su žrtve zlostavljanja pokrenule inicijativu da se svako zlostavljanje deteta ili mlade osobe, bez obzira na to da li je počinilac u krvnom srodstvu sa detetom ili nije, tretira kao incest. Drugim rečima, žrtve traže da se pod ovim pojmom podrazumevaju svi oni koji su zloupotrebili poverenje, autoritet i ljubav. Trauma uslovljava različite vidove reakcija. Kod nekih slabi koncentracija, slabije uče, manje su ambiciozne, povlače se, depresivne su, imaju osećanje krivice, nepoverljive, uzdržane, uplašene, izbegavaju bilo kakav fizički kontakt. Kod nekih se javljaju problemi vezani za ishranu, neke postaju suicidalne. Kod nekih se javljaju poremećaji zavisnosti. Nesvesno, ponekada, biraju zlostavljača za partnera. Trauma zavisi od dužine trajanja zlostavljanja i toga koliko je zlostavljač bio aktivno prisutan u njihovim životima, jezdeći na poverenju i autoritetu. Mnoge su životno funkcionalne i uspevaju da uspostave uobičajene odnose, zasnuju porodice.

Osnovna poruka je da se žrtvi veruje. Onaj kome se žrtva prvi put poveri ima, mogu da kažem, privilegiju da poveruje, ohrabri, osnaži. Iskazivanje nepoverenja i svaljivanje odgovornosti na žrtvu, drži je u psihičkom zatočeništvu. Neophodno je da, kao društvo u celini, naučimo da verujemo žrtvama a ne nasilnicima. Pomoć jeste psihoterapija koja ima za cilj oslobađanje od osećanja krivice, osnaživanje, vraćanje poverenja u ljude, posebno one kojima može da se veruje. Terapeutu može. Oporavak traje, ali ima dobre rezultate. Međutim, rana zaceljuje, ožiljak ostaje.

Hajde sada da pogledamo svako sebe u ogledalo da vidimo koliko smo spremni da se suočimo sa tim da među nama ima zlostavljača. Tu su i naša deca. Bar u njihovo ime. Jedna od kampanja Incest trauma centra je bila “Prekinimo ćutanje!”.

SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA NA SVIM KIOSCIMA: Hrabro i potresno svedočenje Milene i drugih devojaka o sistematskom zločinu kakav Beograd ne pamti. Cela priča o zlostavljanju, manipulaciji i prevari “vrsnog pedagoga” Miroslava Aleksića…

SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU I KNJIGU O JOVANKI BROZ

1 KOMENTAR

  1. Овдје је све речено. Овако би требало да у свакој школи психолог одржи час ученицима, а и родитељима. Била сам жртва злостављања. Нисам знала, вјеровала, да постоје такви људи, да постоји таква врста злочинаца, док то нисам доживјела и једва преживјела захваљујући помоћи психотерапеута, моје породице, пријатеља, молитвама других… У центрима за социјални рад раде људи које треба едуковати и контролисати, јер полазе са становишта “за конфликт, проблем је потребно двоје”. Горе од злостављања је само једно – када потражите (институционалну, стручну) помоћ, а кажу вам “сам(а) си крив(а)”. Тада имате још један терет – преживјети њих. Хвала за текст.

Comments are closed.