“Teže mi je pao gubitak titule od tumora testisa”: Životna ispovest Sebastijana Alea

„Spuštao sam se stepenicama sa tribina, a neko iz publike mi je doviknuo: “Beskorisan si. Ti uopšte ni ne igraš fudbal, samo snimaš reklame”. U tom trenutku sam u sebi osetio neku prazninu.”

Sebastijen Ale ponovo proživljava siutaciju kada su se navijači Obale Slonovače na stadionu Alasan Uatara, nakon poraza od selekcije Ekvatorijalne Gvineje u grupnoj fazi Kupa Afričkih nacija, okrenuli protiv njega. Izgubivši na tom meču sa rezultatom 4:0, Obala Slonovače našla se na ivici eliminacija, a Sebastijan Ale, iako na čitavom turniru nije odigrao nijedan jedini minut, celoj ogorčenoj naciji poslužio je kao “žrtveni jarac”.

Tri nedelje kasnije, na istom mestu, Ale je postigao pobednički gol u finalu protiv Nigerije. Za Alea je taj trenutak bio „nagrada“ za sve što je pretrpeo otkako mu je dijagnostikovan tumor testisa pre 18 meseci. Za manje od dve godine, Ale je prešao neverovatan put. Baš zbog toga je ekipa Atletika i odlučila da ga poseti u Dortmundu.

Snimajući reklamu za Pumu, Ale razmišlja o svemu što se otkako je u julu 2022. prešao iz Ajaksa prešao u BVB. Nemci su na njega potrošili 34,5 miliona evra projektujući ga kao zamenu za Erlinga Halanda koji je otišao put Mančestera. Samo nekoliko nedelja kasnije nakon što je i zvanično zadužio žuto-crnu opremu, tokom Borusijinog predsezonskog trening kampa u Švajcarskoj, Ale se požalio na učestale bolove oko stomaka.

„Nekoliko puta sam sa svojim fizioterapeutima to pokušao da rešim i otkrijem uzrok, ali bolovi nisu prestajali”, priča Ale za Atletik. „Kada sam bio u Dortmundu, pitao sam doktore da li je moguće napraviti ehokardiogram, i tada su otkrili nešto što mi je pritiskalo stomak. Sutradan sam uradio magnetnu rezonancu i dijagnostifikovali su mi tumor i rekli da moram na operaciju.”

Ale je ubrzo podvrgnut operaciji uklanjanja tumora i započeo je hemoterapiju, koja je uključivala petodnevne boravke u bolnici. Prošao je kroz tri kruga lečenja i drugu hiruršku proceduru kako bi izvukao rezidualne nalaze iz tumora.

„Kući sam se vraćao tek u 2 ujutro, iscrpljen. Teško sam stajao, sve što sam želeo bilo je da ostanem u krevetu, ali moj fiziolog bi mi pripremao sesije svakog sledećeg jutra. Na njih sam išao čak i onda kada se nisam osećao dobro, i radio sam koliko sam mogao. U teretani sam trčao sa tegovima jer je to bilo zdravo za telo.”

Naravno, Ale je u tim trenucima imao ogromnu podršku, naročito od njegove žene Prisile, njihovih troje dece i brata i sestre. U oktobru 2022. prisustvovao je ceremoniji dodele Zlatne lopte u Parizu i dobio aplauz kada je uručio nagradu. Nikada nije razmišljao o povlačenju, ali priznaje da je bilo „izazovnih trenutaka“.

„Postajete druga osoba, ali to čak ni ne shvatate“, kaže on. „Pokušavate da se ponašate najbolje što možete, ali patite. Ljudi oko vas pokušavaju da sakriju tugu i emocije, ali to je teško.”

„Postajete manje strpljivi, ljući, ćudljiviji i emotivniji. Kada svi pokušavaju da sakriju svoje emocije i promene način na koji se ponašaju, to postaje komplikovano.”

Do decembra 2022, Ale se potpuno oporavio, dobivši dozvolu da ponovo igra. Otišao je na zimski trening kamp Dortmunda i postigao het-trik za sedam minuta tokom prijateljske pobede od 6:0 nad švajcarskim Bazelom. Potom se vratio i u takmičarske utakmice i debitovao u Dortmundu u pobedi od 4-3 nad Augsburgom 22. januara, noseći kopačke na kojima je pisalo, kratko ali jasno: “Jebeš rak”. Trenutak o kom je dugo maštao stigao je kada je 4. februara – na dan Svetskog dana borbe protiv raka – postigao gol protiv Frajburga.

„Primao sam poruke od ljudi koji su tvrdili da su se zbog mog iskustva podvrgli pregledima i nakon toga otkrlili rak“, kaže Ale. „Neverovatno sam ponosan što znam da sam pomogao čak i jednoj osobi. Zato sam i snimio dokumentarac („Le Combat d’Haller“ — Aleova borba). Svako može biti bolestan, ali morate ustati kada padnete, dobiti pomoć od porodice i prijatelja i uživati u svakom trenutku koji možete.”

U poslednjih nekoliko nedelja sezone 2022-23, Ale je ušao u ozbiljnu seriju. Postigao je osam golova na 10 utakmica, dok se Dortmund približio osvajanju Bundeslige onako kako odavno nije. Međutim, u poslednjem kolu remizirali su 2-2 sa Majncom, a Ale je bio taj koji je – pogađajte – promašio penal. Pobeda Bajerna iz Minhena nad Kelnom značila je da titula ostaje u Bavarskoj.

„To je bilo moje najveće fudbalsko razočaranje u životu“, kaže Ale. „I bilo je teže sa prihvatiti od bolesti, jer sam za razliku od nje, na ovo mogao da utičem. Bilo je tako bolno.”

A to mu nije bio prvi neuspeh u karijeri. Vest Hem je svojevremeno za Alea izdvojio rekordnih 45 miliona funti da bi ga doveo iz Ajntrahta u julu 2019. Posle razočaravajućeg početka sezone 2019-20, glavnog trenera Manuela Pelegrinija zamenio je Dejvid Mojes. Vest Hem je završio na 16. mestu, pet bodova iznad zone ispadanja, a Ale je postigao sedam golova u 32 ligaška nastupa .U januaru 2021., napadač se pridružio Ajaksu za 20 miliona funti.

„U Vest Hemu jeste bilo teško, ali sam tamo mnogo i naučio“, kaže on. „Bilo je to lepo iskustvo čak i ako sam otišao posle 18 meseci. Bilo je prekratko, ali morao sam da donesem odluku. Mogao sam da ostanem na klupi i da ne budem od koristi, ili da odem i dobijem minute.

Tako je otišao kod Erika ten Haga, koji ga je pre toga dve godine trenirao u Utrehtu i doveo u Ajaks. Ale je ponovo pronašao formu i postigao 32 gola u 50 ligaških utakmica, postavši pritom drugi igrač u istoriji Ligi šampiona, posle Kristijana Ronalda, koji je postigao gol u svih šest utakmica grupne faze. Ajaks je na njegovim krilima osvojio još jednu u nizu titula, a Aleu obezbedio prelazak u Dortmund.

Međutim, ne može se reći da je vreme koje je Ale proveo u Londonu potpuno proćerdano. Jer upravo je u Londonu doneo jednu ogromnu odluku.

Aleova majka odrasla je u Gagnoi, koja je 245 milja od ekonomske prestonice Obale Slonovače, Abidžana, i preselila se u Francusku kada je imala oko 18 godina, gde je i upoznala njegovog oca.

Ale je rođen u blizini Pariza i predstavljao je Francusku u više starosnih grupa, uključujući Svetsko prvenstvo do 17 godina 2011. Promenio je nacionalnost i u novembru 2020. debitovao je za Obalu Slonovače u pobedi od 2-1 nad Madagaskarom. Aleova priča u tom smislu nimalo nije neuobičajena: trećina igrača u AFCON-u rođena je van Afrike.

„Predstavljao sam Francusku u svim omladinskim kategorijama, a kada sam postao profesionalac, neki ljudi su mi rekli da mogu da igram za Obalu Slonovače“, kaže on. „Kada sam bio u Vest Hemu, nisam igrao za Francusku nekoliko godina. Razgovarao sam sa trenerom (Obale Slonovače), Patrisom Bomelom, jer je želeo da dođem i igram. Tada sam odlučio da bi to mogla biti veoma dobra opcija.”

 U poslednjoj utakmici pre zimske pauze u Bundesligi, Ale je uvrnuo skočni zglob i, sa približavanjem AFCON-a, medicinsko odeljenje Dortmunda mu je dalo rok za oporavak od dva meseca. Žan-Luj Gaset je i pored toga pozvao Alea u tim Obale Slonovače. Podvrgnut je specijalizovanim programima kako bi uspeo da se vrati tokom nokaut faze.

Obala Slonovače pobedila je u prvoj utakmici u grupi, ali je izgubila od Nigerije i doživela rasulo protiv Ekvatorijalne Gvineje, pucajući sebi u koleno.

„Bila je to noćna mora“, kaže Ale. „Osećate se kao da ništa ne funkcioniše kako želite. Dođete, povređeni ste, ne možete da igrate, i još ćete biti i eliminisani. Bilo je to gubljenje energije i vremena za mnoge ljude, a za neke i novca. Bio je to san koji je iščezavao.”

Na kraju ih je spasila pobeda Maroka nad Zambijom od 1:0. Obala Slonovače se kvalifikovala kao jedan od najboljih trećeplasiranih timova i suočila se sa šampionom Senegalom 2021.

“Imali smo odgovornost i morali smo da pokažemo da zaslužujemo drugu šansu”, objašnjava Ale.

Obala Slonovače nastavila je da pleše po rubu propasti, ali je na kraju ipak nakon penal serije savladala Senegal.

Ostalo je istorija. Finale sa Nigerijom, i potpuni preokret u 81. minutu. Glavni junak bajke Obale Slonovače? Sebastijan Ale.

„Još uvek mi nije jasno šta se tu dogodilo“, kaže Ale. „Verovatno je u pitanju sudbina.”