Kada su joj dijagnostikovali Parkinsonovu bolest, novinarka Tamara Skrozza je bila potpuno svesna svih posledica – da će možda završiti u kolicima i da više neće moći ništa da radi – ali svejedno bolest te iznenadi.
Zato je odlučila da priča o ovoj bolesti i govorila da će raditi dok može da diše i piše.
Na kraju je samo mogla da diše.
„Nisam znala kako će biti već iduće godine – i bilo je mnogo lošije. Nisam mogla da pišem rukom. Nisam mogla da pišem na računaru jer ne može bez prstiju. Nisam mogla više da pišem ni glasovne poruke na telefonu jer nisam mogla da držim telefon, tako da je to sve postalo nemoguće. I onda se suočavaš s varijantom da od jednog punog života, kakav je naš novinarski, nemaš više ništa. Bolest ti sve oduzme.“
***
Pre operacije je napisala pesmu gde je nabrojala stvari kojih se uželela. To su obične stvari o kojima je ona sanjala.
šetati do liona dok cvetaju lipe
umiti se obema rukama
potpisati se
kucati s 10 prstiju
voziti bicikl
plivati
oljuštiti krompir
ležati bez bola
jesti bez portikle
piti bez slamčice
obući se bez jauka
podići ruke
zagrliti
Živeti
bar još malo
Tamara sada skoro sve to ponovo može da radi.
„Neću još ići na Lion, ne mogu. Još nisam spremna. Još nisu ni lipe cvetale.“
***
Ima ta jedna rečenica kod nje na Fejsbuku da više ništa neće biti isto. Pitam je šta je sad drugačije u njenom životu.
Kaže mi da je to otkrivena svest o značaju i najmanjih stvari. Zato se rasplače za svaku stvar.
„U avionu sam pevala. Stavila sam slušalice na uši i pevala na sav glas. I onda jedan čovek upitno gleda. Rekla sam: Peva mi se – pevam. Rešila sam da sad idem proživeti pevajući. Sad mogu da uradim ono što nisam mogla pre operacije. Mogu da hodam, mogu da se šminkam, mogu da se potpišem, mogu da se umijem, mogu da jedem sama, mogu da živim sama, mogu da ljuštim krompir, jabuku… To je sve bilo nestvarno za mene. Odjednom sam počela da cenim svaku stvar. Ne ceni čovek dovoljno kad može da oljušti krompir. Ne ceni dovoljno kad može da popije vodu. Prirodno je da ne ceniš, sve nam je to normalno. Kad ostaneš bez toga, onda shvatiš dimenzije koliko je to veliko i koliko je život čudo. Koliko je čudo to što mi možemo da uzmemo stvar, što imamo te svoje ruke, s tremorom ili ne, što imamo prste, što imamo dušu, što imamo sve to. Sve to sam podrazumevala. A sada kad sam prešla reku Styx (reka mrtvih) i vratila se živa, sad je sve drugačije. Ovo je kao novi život sad.“
Ceniće, kaže, mnogo ono je uradila do sada u novinarstvu jer to nije dovoljno cenila. Pokušaće da radi što je više moguće, da se više angažuje na slobodi govora, na slobodi novinara.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
