“Živ kao Napulj”: Roberto Savijano je više od pisca – Čitajte u Nedeljniku

0
Credit line: Andrea Alfano / LaPresse / Profimedia

Kontejner je podrhtavao dok ga je dizalica prebacivala na brod. Kao da pluta u vazduhu, njegovo podrhtavanje nije uspevao da ukroti ni spajder, mehanizam kojim se kontejner pričvršćuje za dizalicu. Loše zatvorena krila kontejnera naglo su se otvorila i iz njega se prosu na hiljade tela. Izgledala su kao lutke. Na zemlji su se pak glave razbijale kao prave lobanje. I bile su lobanje. Iz kontejnera su ispadali muškarci i žene. Mrtvi.

Ovo je početak, prvi pasus knjige zbog koje su jednog petka, u jesen 2006. godine novinari i tužioci u jugozapadnom delu Kampanje dobili na kompjuteru otkucano i lično dostavljeno pismo. Pošiljalac: napolitanska mafija. Tema: pretnja ubistvom 26-godišnjem piscu Robertu Savijanu.

Knjiga “Gomora” koju je napisao osvetlila je put ka razumevanju napolitanske mafije i pomračila Savijanov život u senci te zloglasne organizacije. 

U poslednje vreme Savijano o tome ponovo govori u brojnim intervjuima, objavio je strip, priprema knjigu i mnogo je toga novog, a samo je jedna stvar stara. Opasnost. Jer pretnje napolitanske mafije nikada ne zastarevaju.

Ovo je priča o tome.

Za Napulj kažu da je uvek pod vibracijom. Zidovi oronulih zgrada u starim četvrtima, između kojih se suši veš i klinci pod Maradoninim muralima trče za loptom, pamte. Svaku pucnjavu i radost. Svaki strah i prosvetljenje. Od zvona sa Crkve San Gregorija Armena, do “uzaludnog uzimanja imena Gospoda Boga svoga”. Za Napulj kažu da ima svoj karakterističan smrad. Od toksičnog otpada koji je Kamora zakopala širom grada. Od siromaštva. Od strasti. Za Napulj kažu da nikada ne miruje. Vetar koji fijuče sa mora uvek pokreće jedra – zgrade u naselju Skampija, izgrađene na mestu stare četvrti. Tu dilovanje heroina nikada ne prestaje, a pirane, klinci koji raznose drogu za Kamoru, na motorima male kubikaže, u torbi nose i svoje glave malih godina. Za Napulj kažu da je prelep. Kao život. I strašan. Kao smrt.

Iz tog je grada Roberto Savijano otišao kao talentovani klinac, željan pravde i dokazivanja hrabrosti, a u njega može da se vrati samo u oklopnim vozilima, sa debelom pratnjom i dočekom punim pljuvačke i gađenja, kao najbolji italijanski pisac današnjice.

Između dve slike Roberta Savijana na obali uništenoj bespravnom gradnjom prošlo je 16 godina. Patnje. Straha. Kajanja. Odlučnosti.

Retki intervjui koje Savijano daje posebno su organizovani jer on ne provodi više od dve ili tri noći na istom mestu. Neretko spava i u policijskim stanovima, a na ulazu u zgradu u kojoj boravi je uvek jako obezbeđenje. Gde god da se zaustavi, oko njega je mnoštvo knjiga i manjak svetlosti, jer obično nema prozora. Tako je, kaže, samoutamničen.

Deo priče o Robertu Savijanu, piscu i “zatvoreniku sopstvenih reči”, iz novog broja Nedeljnika