Žene i rad – da li se stalno vraćamo na početak?

    0

    Autorka: Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika “Vreme”. Novinarka je od 2002. godine. Osnivačica je grupe “Novinarke protiv nasilja prema ženama”i dobitnica nekoliko nagrada za novinarske radove na temu rodne ravnopravnosti.

    Napredak na polju ljudskih prava doneo je ženama položaj bolji nego ikada pre u istoriji čovečanstva. Ipak, i dalje postoje egzaktni dokazi da je na mnogim poljima, pa i na polju rada, i dalje mnogo teže biti žena nego muškarac.

    Nacionalna služba za zapošljavanje ima posebnu kategoriju koju označava kao teško zapošljivu. Tu spadaju ljudi bez kvalifikacija, ljudi sa različitim poteškoćama koje im sužavaju mogućnosti za zaposlenje. Više od 40 odsto ljudi iz ove kategorije su – žene.

    Dalje, najveći broj pritužbi koje dobija kancelarija Povernika za ravnopravnost, od osnivanja ove institucije stiže od žena. Najčešći oblik diskriminacije je ona koja se događa na radnom mestu. Tipovi su različiti, od mobinga, preko starosne diskriminacije, do seksualnog uznemiravanja.

    Kad pričamo o starosnoj diskriminaciji, žene su njom pogođene u svakom životnom dobu. Mlada žena koja tek izlazi na tržište rada, na svakom intervjuu za posao biće gledana “ispod oka” jer šta ako naprasno reši da se udaje i rađa decu? Naravno, ovo pitanje nijedan poslodavac ne bi smeo da postavi ženi, ali u praksi je gotovo nemoguće dokazati da žene ne dobijaju pitanje planiraju li da rađaju. Intervjui za posao događaju se iza zatvorenih vrata i žena najčešće nema dokaz da joj je potencijalni poslodavac postavio to pitanje. Stvar je otišla toliko daleko da kandidati za posao već u CV-u navode bračni status i imaju li i koliko dece. Poslodavac više ne mora ni da pita, pomirene smo sa sudbinom, kao “jagnjad pred klanje”.

    Žena koja već ima decu kod brojnih poslodavaca biće “otpisana” kao kandidatkinja, jer je u našem društvu ustaljeni običaj da mama otvara bolovanje kad se dete razboli, iako zakon tu mogućnost daje i tatama.

    Mnoge žene kažu da su četrdesete najbolje godine. Starost je još daleko, iskustvo i životna mudrost su tu, život je već koliko-toliko organizovan. No, ako “kola krenu nizbrdo”, pa žena u četrdesetima ostane bez posla, gotovo sve druge kategorije stanovništva imaju veće šanse da se zaposle,  nego ona. Nažalost, u patrijarhatu, žena je već posle četrdesete – “staro gvožđe”.

    Problema je bezbroj, od podatka da je prosečan životni vek biznisa koji u Srbiji pokrene žena samo dve godine, do potčinjenog položaja radnica u tekstilnoj i industriji obuće, vaspitačica, negovateljica, žena koje rade preko agencija za čišćenje poslovnih prostora…

    Izgleda da nigde i nikada nije lako, pogotovo ako znamo da svaka žena, dok je na poslu, paralelno misli i šta će spremiti za ručak, da li su deca jela, da li se muž setio da uključi mašinu za veš… Međutim, sve su ovo teme o kojima zajedno, muškarci i žene, treba da razgovaraju i rade na jednakosti. Samo tako možemo zaista da ravnomerno podelimo teret koji život neminovno nosi sa sobom.

    Autorka: Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika “Vreme”. Novinarka je od 2002. godine. Osnivačica je grupe “Novinarke protiv nasilja prema ženama”i dobitnica nekoliko nagrada za novinarske radove na temu rodne ravnopravnosti.

    Tekst je napisan u okviru projekta „Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac u saradnji sa Fondacijom Centar za demokratijua uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Кraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Кraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju. Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.